ФДР – Дискусија на Факултету политичких наука Универзитета у Београду

Пре пар недеља учествовао сам у разговору са два професора Београдског универзитета, Николом Самарџићем и Стефаном Сурлићем, на промоцији књиге Теодор Рузвелт – Аутобиографија. Као што можда већ знате, Тхеодоре Роосевелт, наш 26-ти председник, био је републиканац. Драго ми је што сам данас у прилици да говорим о неговом рођаку Френклину Д. Рузвелту, нашем 32-гом председнику. Франклин Делано Роосевелт је био демократа. (Тако ме нико неће оптужити за партијску пристрасност.)

Амерички научници сматрају Френклина Рузвелта једним од најуспешнијих америчких председника, раме уз раме са оцем нације Џорџом Вашингтоном и Абрахамом Линколном, који је био на челу моје земље за време нашег крвавог Грађанског рата.

Франклин Роосевелт био је на власти дуже од свих осталих председника у историји Америке. Четири пута је биран на ту дужност, спасио је земљу од Велике Депресије и водио Сједињене Америчке Државе током већег дела Другог светског рата. Међутим, у својој 39-тој години оболео је од парализе због које је остао везан за инвалидска колица до краја живота.
Подстицај за данашњи разговор долази од пројекта Министарства за рад и агенције Цолор Медиа Цоммуницатионс, који има за циљ да скрене пажњу на достигнућа особа са инвалидитетом из Србије, из САЂа и из читавог света. То су изузетно талентовани људи који су се изборили са неким физичким недостатком, или поремећајем у учењу, или неким другим животним изазовом и постигли значајне успехе у свом пољу деловања.

Неки Американци са инвалидитетом, укључујући и многе које је овај пројекат истакао, можда су вам већ познати. Такви примери су просветитељка Хелен Келер, која је била глувонема, као и музичари Раy Чарлес и Стевие Wондер, који су били слепи. Има их још који су можда мање познати, као што су велики научник Темпле Грандин, који је патио од аутизма. И наравно, ту је и Франклин Роосевелт.
Ја нисам стручњак за председничку историју, тако да ћу препустити подијум правим научницима да данас обаве тежи део посла. Ипак ћу рећи да су, у његово време, људи са инвалидитетом били ретко видљиви, често скривени од погледа или ограничени само на најпростије задатке. Роосевелт, један од најдаровитијих политичара у историји наше нације, настојао је на све начине да сакрије свој недостатак и ретко је дозвољавао да га фотографишу у инвалидским колицима.

Научио је да стоји усправно, чак и да хода уз помоћ тешких челичних протеза и постао први амерички председник вичан комуникацијама који је водио недељна „ћаскања (поред камина)“ са народом – преко радија.

Био је очигледно талентован човек, чак и пре наступа парализе. До тада је већ био победио на изборима за сенатора Државе ЊуЈорк и радио на позицији помоћника министра за морнарицу, пре но што је изабран да као потпредседнички кандидат подржи демократског председничког кандидата Џејмса Кокса. (Који је, ваља рећи, изгубио изборе.) Али, нема сумње да је управо нарушено здравствено стање створило од њега човека какав је касније постао. Неуморно је радио на томе да превазиђе свој озбиљни инвалидитет, са упорношћу и одлучношћу којој готово нема равне.
Све је то постигао захваљујући тимској подршци породице, лекара и терапеута који су често невидљиви хероји у најинспиративнијим причама о људима са инвалидитетом. Што нас, на неки начин, доводи до данашње теме и прилике да говоримо о напретку који је постигнут у новије време у области права људи са инвалидитетом, како у САЂу тако и у Србији.

Роосевелт је потицао из богате породице. Имао је на располагању довољно средстава за лечење и опоравак. Нажалост, немају сви грађани ту привилегију. Због тога је, у мојој земљи, прекретница у борби за права особа са инвалидитетом било усвајање Акта о Американцима са инвалидитетом из 1990-те — цак 45 година после смрти Рузвелта. Тај закон није социјални програм под управом нашег еквивалента Министарства за рад, борачка и социјална питања. Не, то је закон о правима грађана, у надлежности нашег Јавног правобраниоца.

То је закон којим се забрањује дискриминација људи са инвалидитетом у свим сферама друштвеног живота, укључујући запошљавање, школство, саобраћај и сва јавна и приватна места која су отворена за јавност. Овај закон (АДА) штити грађанска права појединаца са инвалидитетом на сличан начин као што штити права људи који се разликују на основу расе, боје коже, пола, националног порекла, година и вере. Сврха овог закона је да обезбеди да људи са инвалидитетом имају иста права и могућности као и сви други.

У практичном смислу, закон је поставио нове услове послодавцима, захтевајући од њих да прилагоде радни простор тако да способни појединци са инвалидитетом могу да се запосле и зараде за живот. Тај закон обавезује да јавне зграде буду доступне људима у инвалидским колицима.

Закон је исто довело до нове филозофије у образовању која уводи инклузивни приступ, уводи ученике са инвалидитетом у учионице заједно са осталим ученицима где год је то могуће, од основне школе па надаље. Данас у мојој земљи можемо видети људе са инвалидитетом у широком спектру занимања и улога које би у доба Френклина Рузвелта биле незамисливе.

Америчка амбасада у Београду је поносна на своју дугогодишњу сарадњу на питањима инвалидитета са разним владиним институцијама, организацијама и појединцима у Србији, баш као и у другим земљама. На пример:

  • Драгана Родић била је учесница нашег програма размене под називом Цоммунитy Цоннецтионс или Везе унутар заједнице. И сама везана за колица од 1999-те године, Драгана ради на побољшању свакодневног живота особа са инвалидитетом у Нишу. То чини као председница једне НВО која се бави питањима инвалидитета, али и као службеник Центра за развој каријере на Универзитету у Нишу.
  • Марко Ристић био је полазник и програма размене Цоммунитy Цоннецтионс и Програма глобалног спортског менторства Стејт департмента. Његова организација води спортски камп за децу са инвалидитетом као и за децу слабијег материјалног стања. Америчка амбасада је поносна и на своју досадашњу подршку раду Специјалне Олимпијске Интернационале у Србији на промоцији инклузије младих са посебним потребама у спортске активности.
  • Наравно, настављамо тесну сарадњу са Бранкицом Јанковић, повереницом за заштиту равноправности, и њеним тимом, који су учинили права особа са инвалидитетом једном од централних области свога рада.
  • Гордана Рајков била је народни посланик у Скупштини Србије а такође је и директорка Центра за самосталан живот (особа са инвалидитетом) Србије (ЦИЛС). Она снажно брани права особа са инвалидитетом у овој земљи. Захваљујући њеном ангажовању, Србија има посланичку групу особа са инвалидитетом у Народној скупштини а има помака и ка унапређењу доступности гласања и општег остваривања политичких права особа са инвалидитетом.

Ови људи и њихове организације су лучоноше који помажу да Србија постане место где ће баш сваки појединац моћи да оствари свој пуни потенцијал и остави свој траг у свету. Франклин Д. Роосевелт био је пионир у мојој земљи показавши да су и људи са озбиљним инвалидитетом и здравственим изазовима способни за велика достигнућа. Тако би и следећи Никола Тесла или Михајло Пупин лако могли доћи из заједнице људи са инвалидитетом. Зато треба неговати сваки таленат код сваког појединца.

Хвала на пажњи, и биће ми драго да о овој и другим темама везаним за Френклина Д. Рузвелта више кажемо када дође ред на ваша питања.