Извештај о стању људских права у Србији 2014

Република Србија је уставна, вишепартијска парламентарна демократска држава. Међународни посматрачи процењују да су на парламентарним изборима одржаним 16. марта бирачи имали истински избор и да су током предизборне кампање поштоване оснвне слободе, мада постоје веродостојни извештаји о застрашивању гласача и неправилностима у гласачким списковима. Српска напредна странка освојила је апсолутну већину на парламентарним изборима и стала је на чело владајуће коалиције. Власти су задржале ефикасну контролу над безбедносним снагама.

Најозбиљнији проблеми из домена људских права у току извештајне године били су дискриминација и друштвено насиље над припадницима мањинских група, пре свега Ромима. Велики проблем представља и малтретирање новинара и притисци због којих су принуђени да врше аутоцензуру. Корупција у здравству, образовању и више грана власти, међу којима је и полиција, као и неефикасан рад правосудних органа, због чега се судски процеси непотребно отежу и одлажу, а осумњичени продужено задржавају у истражном притвору, погађају грађане који траже задовољење правде.

Међу осталим проблемима забележеним у извештајној години су и грубо поступање полиције с притвореницима; цензура интернета и ометање приватне комуникације од стране власти; малтретирање бораца за људска права, као и група и појединаца који се критички односе према властима; изостанак дугорочних решења за велики број расељених лица; неправилности на изборима; друштвено и породично насиље над женама, децом и особама са инвалидитетом; трговина људима; малтретирање лезбијских, хомосексуалних, бисексуалних и трансродних (ЛГБТ) група и њихових припадника.

Власти су приступале кривичном гоњењу јавних службеника, како оних из полиције тако и оних на другим државним положајима, тамо где је јавност пријавила овакве преступе. Но и поред тога многи посматрачи верују да су бројни случајеви корупције, грубог поступања полиције и других повреда положаја прошли незабележено и некажњено.

Први део. Поштовање интегритета личности и забрана:

а. Неоснованог или незаконитог лишавања живота

Нема података да су власти или њени представници чинили неоснована или незаконита убиства.

Породица Битићи је 30. јула поднела генералну притужбу Радној групи УН за присилне нестанке у вези са убиством тројице Американаца пореклом са Косова, браће Илија, Агрона и Мехмета Битића, које су заробиле српске паравојне јединице 1999. У генералној притужби критикује се недовољан напредак у решавању случаја. Почетком септембра Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије омогућило је контакт са сведоцима страном тиму који истражује убиства. Из Тужилаштва су обавестили тим истраживача да и поред изостанка конкретног напретка и даље раде на том случају. Фонд за хуманитарно право је објавио 30. септембра извештај о суђењима за ратне злочине у протеклих десет година где се случај браће Битића наводи као пример случаја у коме није било адекватног напретка.

Специјално Веће за ратне злочине Окружног суда у Београду наставља да истражује и води поступке за злочине почињене у сукобима 1991-99 у бившој Југославији и наставља да сарађује у размени информација и доказа са Хрватском, Црном Гором, Босном и Херцеговином, као и са Мисијом владавине права ЕУ на Косову (ЕУЛЕX).

У Вишем суду за ратне злочине донета је 11. фебурара осуђујућа пресуда за девет припадника паравојне формације познате као „Шакали“ због убиства више од 120 албанских цивила у сукобима на Косову 1999. Двојица припадника ослобођени су кривице. Деветорица осталих осуђени су на казну у распону од две до двадесет година. На суду је утврђено да се јединица налазила под командом Војске Југославије. Тужилаштво за ратне злочине поднело је жалбу 3. јула тражећи максималне казне за све окривљене.

б. Отмица људи

Нема података о политички мотивисаним нестанцима и отмицама људи.

ц. Мучења и других видова окрутних, нечовечних и понижавајућих поступака или казни

Иако Устав забрањује овакве чинове полиција повремено туче притворенике и малтретира људе, углавном приликом хапшења или у истражногм притвору, с циљем да изнуди признање. Тако прикупљени докази не прихватају се на суду. Но и поред тога се припадници полиције понекад служе овим методама да би дошли до изјаве.

Заменик заштитника грађана саопштио је 3. јула да постоје примери да власти толеришу одређене случајеве злостављања иако нема доказа о постојању системске тортуре. Заменик заштитника грађана је навео како је идентификовано неколико случајева злостављања у којима је изостала правовремена или адекватна реакција, и указао на пропусте надлежних власти, које нису испуниле своју дужност да се боре против некажњивости у случајевима злостављања.

Европски суд за људска права (ЕЧР) је у јуну утврдио да власти нису спровеле истрагу у случају тортуре 37 затвореника за време сузбијања затворских нереда у Нишу 2006. Суд је наложио држави да исплати 135.000 евра (169 хиљада долара) одштете.

Стање у затворима и притворским јединицама

Многи затвори и притворске јединице не испуњавају међународне стандарде и забрињавајуће су пренасељени, санитарни услови у њима су углавном лоши, слабо су осветљени и проветрени, затворско особље је недовољно дисциплиновано и обучено. Власти допуштају заштитницима људских права да обилазе затворе у својству независних посматрача.

Физички услови: У затворима владају сурови услови због препуњености смештајних капацитета, физичког малтретирања затвореника, лоших санитарних услова и неадекватне медицинске заштите. У јуну је заменик заштитника грађана Милош Јанковић јавно изнео да су и поред недавног напретка затворски услови и даље незадовољавајући и да Србија није успела да испуни стандарде Европске уније.

У мају су локални медији објавили да у затворима борави близу 10.200 затвореника. Процењује се да су максимални смештајни капацитети девет хиљада места (што је повећање у односу на 6.500, колико је пријављено 2013. године). Жене чине близу три посто затворске популације, а један посто су малолетни преступници. И мада нема података да власти дозвољавају да мушкарци и жене заједно служе казну, млађи затвореници нису прописно одвојени од старијих у Васпитно-поправној установи у Ваљеву, а повремено долази до мешања старије и млађе популације и на другим местима, иако је то законом забрањено. Затворски услови су исти за кажњенике оба пола.

Затворски услови, међутим, осетно варирају од установе до установе. Чувари нису адекватно обучени за поступање са затвореницима.

Из Управе за извршење кривичних санкција саопштили су да су 2013. у затворима преминула деветорица затвореника. Подаци о узроцима њихове смрти нису били доступни.

Нема података да је затвореницима недостајала храна или вода за пиће. У једном затвору не постоји простор за обедовање и кажњеници једу у ћелијама, због чега владају лоши хигијенски услови. У другом затвору део кажњеника спава на душецима на поду испод кревета других кажњеника. У високо обезбеђеним „затвореним“ крилима понекад не постоји природно осветљење и ваљано проветравање.

Администрација: Евиденција затвореника не води се на адекватан начин. Иако су службеници Управе за извршење кривичних санкција 2009. добили, захваљујући средствима из Европске уније, компјутерски програм за вођење евиденције о затвореницима за девет од 29 затвора, власти током извештајне године нису ништа предузеле да побољшају ситуацију. У прва три месеца 203 особе започеле су алтернативни вид служења казне, у шта спада казна рада у јавном интересу, боравак у кућном притвору или условна осуда са заштитним надзором. Заменик заштитника грађана за заштиту права лица лишених слободе примио је од јануара до септембра готово двеста притужби затвореника. Затвореници и притвореници имају право на посете и на поштовање верских обичаја по сопственом избору. Затвореници могу подносити жалбе судским властима без цензуре и власти углавном проверавају веродостојне притужбе на нељудске услове.

Независни посматрачи: Власти допуштају независним посматрачима, као што су групе бораца за људска права, представници медија, Међународни комитет Црвеног крста (ИЦРЦ) и Европски комитет за спречавање мучења Савета Европе, надгледање ситуације. Представници Међународног комитета Црвеног крста посетили су 2013. четири притворске установе и дали поверљиве препоруке о томе како се могу побољшати услови живота затвореника.

Заштитнику грађана допуштено је да обилази затворенике и да даје препоруке у вези са затворским условима. Заштитник грађана је у току године у неколико наврата обишао затворе и притворске установе. Омбудсман је изнео неколико препорука вастима поводом тога што се затовреницима не плаћа радно ангажовање, што немају услове за неометано провођење квалитетног времена, што немају услове за одржавање контакта са децом, као и у вези са условима живљења. Заштитник грађана је, поред тога, утврдио да се у оквиру казненог система не пружа адекватна помоћ затвореницима са душевним поремећајима. Локалне невладине организације које надгледају рад затвора углавном делују изван утицаја политичких тела.

Побољшања: Министар правде Никола Селаковић изјавио је 5. јула да су у затворским установама у држави знатно побољшани услови и да је укупан смештајни капацитет повећан после изградње нових објеката и реновирања постојећих. Селаковић је 17. септембра изјавио да је захваљујући проширењу укупан капацитет затворских установа повећан на девет хиљада места. Од 23. јула у земљи је отворено 16 од планираних 25 канцеларија за извршење алтернативних санкција.

д. Незаконитог лишења слободе или притварања

Закон забрањује неосновано хапшење и притварање, и власти углавном поштују ове забране.

Улога полиције и безбедносног апарата

Око четрдесет три хиљаде полицијиских службеника налази се у надлежности Министарства унутрашњих послова. Цивилне власти задржале су ефикасну контролу над пет главних сектора који надзиру рад 27 подручних полицијских управа (и координациону управу за Косово и Метохију), што су у надлежности Народне скупштине. Власти имају делотворне механизме за истраживање и кажњавање злоупотреба и корупције. Право на коришћење ватреног оружја према закону имају припадници полиције, службеници Безбедносно информативне агенције (БИА) и затворски чувари. Не постоји специјализовано државно тело које би испитивало убиства која су починили припадници безбедносних снага. Полиција, БИА и Управа за извршење полицијских санкција проверавају ове случајеве на унутрашњим претресима.

Рад полицијских снага је неуједначен. Мада су службеници углавном Срби, има и Бошњака (муслимани словенског порекла), Мађара, Црногораца и мањи број припадника албанске националности и других мањина. Власти су предузеле кораке да повећају заступљеност мањина у полицијским снагама у мултиетничким срединама. На пример, за потребе српске полиције регрутовано је, одабрано и обучено 87 кандидата са југа Србије: од тога су 57 Бошњаци, међу којима је 12 жена. Кандидати су у априлу завршили обуку, после чега су распоређени у Полицијску управу Нови Пазар.

Проблеме задају корупција и некажњивост. Стручњаци из цивилног друштва запазили су да се током извештајне године додатно побољшао квалитет унутрашње полицијске истраге, пре свега захваљујући примени новог Законика о кривичном поступку. Четрдесет четири инспектора из Сектора унутрашње контроле истражило је 3.171 притужбу на поступање полицијских службеника. Од октобра су припадници Сектора унутрашње контроле испитали 233 притужбе и покренули поступак против 177 службеника полиције. Министарство унутрашњих послова одржава посебну телефонску линију преко које грађани могу пријавити случајеве полицијске корупције. Током извештајне године власти су спонзорисале три обуке из борбе против корупције, а учесници су били полицајци, припадници граничних патрола, тужиоци и цариници.

Привођење и поступање с притвореницима

Надлежни органи углавном спроводе хапшења само уз налог. Истражни судија или судија за претходни поступак по закону су дужни да одобре свако задржавање дуже од 48 сати, што се у пракси поштује. Судије махом уважавају препоруку полицијског службеника или тужиоца да се осумњичени задржи у притвору пуних 48 сати, ако је та мера неопходна за испитивања осумњиченог. Одмах по испитивању тужилац одлучује да ли ће ухапшеног пустити на слободу или ће захтевати да судија за претходни поступак одреди предистражни притвор.

Од почетка примене новог Законика о кривичном поступку у октобру 2013. већи број оптуженика добио је могућност да се брани са слободе. Но и поред тога могућност одбране са слободе и даље није довољно честа алтернатива притвору. Има случајева да су власти држале осумњиченог у притвору и када то није било потребно. Један такав пример јесте притварање три лица у време мајске кризне ситуације, под сумњом да су ширила панику, тиме што су на станици друштвене мреже стављали непотврђене информације о томе како велики број лешева плута поплављеним улицама. Као разлог за притвор власти су навеле да би осумњичени вероватно поновили преступ.

Закон предвиђа могућност полагање кауције, али ухапшени је ретко користе. Приметан је тренд да кауцију чешће траже окривљени за организовани криминал, корупцију на високом нивоу и ратне злочине, те да им се чешче одобрава кућни притвор.

Устав налаже да полиција сместа мора саопштити ухапшеним лицима њихова права, што власти углавном поштују. Према закону тужилац и полиција не смеју испитивати осумњиченог пре него што га обавесте о томе да има право да тражи помоћ браниоца, нити га смеју испитивати кад тужилац није присутан. Закон предвиђа да се бранилац додели осумњиченом на терет буџетских средстава у случају да га не може сам обезбедити. Власти углавном допуштају члановима породице да обилазе осумњичене у притвору. Осумњиченима за тешка кривична дела притвор може бити продужен до десет месеци без подизања оптужнице.

Закон забрањује надлежнима да непотребно одлажу подизање званичне оптужнице против осумњиченог, као и да одуговлаче истрагу. Према закону истрагу треба завршити за шест месеци, или 12 кад је случај у надлежности специјалних судова (организовани криминал, корупција на високом нивоу, ратни злочини). Но и поред тога се догађа да трајање истраге прекорачује прописани временски лимит, јер не постоје јасне последице за случај непоштовања законског рока.

Притвор у истрази: Проблем и даље задаје претерано подужавање предистражног притвора. Од јула близу 16 посто укупне затворске популације чине лица у судском притвору. Нема података о просечном трајању предистражног притвора, али није могуће ни дати поуздану процену, будући да се притвор укида чим престану да важе разлози за његово одређивање, што варира од случаја до случаја. Суд је углавном обавезан да у најкраћем року донесе одлуку о задржавању у притвору. Устав и закон ограничавају трајање предистражног притвора на најдуже шест месеци, међутим, од тренутка подизања оптужнице нема законског ограничења за његово трајање. Ни трајање притвора током жалбеног поступка није законски ограничено. Услед неефикасних судских процедура, које се углавном не могу избећи, често се дуго чека на почетак суђења. Кад процес једном отпочне, обично дуго траје.

На Уставном суду и даље се разматра проблем продуженог трајања притвора. Крајем 2013. Уставни суд је пресудио да је бившем министру приватизације неуставно продужаван притвор. Као и у претходним случајевима, међу које спада и случај Мирослава Мишковића, председника Делта холдинга, Уставни суд је одлучио да није било довољног основа за продужење притвора. Заправо, његово притварање било је у супротности са одавно установљеном позицијом Европског суда за људска права према којој притвор мора бити не само одређен по закону, већ и оправдан и неопходан. Нису забележени случјаеви да је време које је оптужени провео у притвору током истражног поступка и током слуђења премашило максималну казну запрећену за кривично дело због кога му се суди.

Закон допушта неограничено лишење слободе затвореника који је због душевне болести проглашен опасним за друге.

Амнестија: У складу са Законом о амнестији у 2013. из затвора је пуштено 1.185 особа. Нема података да је од окотобра било председничког помиловања.

е. Ускраћивања права на правично и јавно суђење

Устав јемчи независност судства, али у правосуђу је и даље присутна корупција и осећају се политички утицаји.

Судија који је председавао суђењем за корупцију Мирославу Мишковићу, председнику Делта холдинга, није децембра 2013. реименован на положај председника Специјалног суда за организовани криминал. Ово се одиграло убрзо пошто је председавајући судија донео одлуку у вези са условима под којима ће се Мишковићу одобрити кауција. Судија је тврдио да је две недеље пре него што је завршено његово председавање судским одељењем и непосредно по доношењу одлуке о кауцији, позван једне суботње вечери у судницу где му је претпостављени судија наложио да промени одлуку или ће бити смењен и као судија и као председник судског одељења. Надређени судија је после овога покренуо дисциплински поступак против смењеног судије због наводне непрописне комуникације с медијима. Међународни експерти, као и судије и тужиоци у Србији, сматрају да би овај случај могао нарушити независност судства.

Судски поступци

Устав и закони јемче окривљенима поштовање претпоставке невиности. Власти су дужне да у најкраћем року подробно обавесте окривљеног о делу које му се ставља на терет и да му, ако је потребно, обезбеде бесплатан превод на језик којим говори. Окривљени има право на правично и јавно суђење без непотребних одлагања, мада постоји могућност да се јавност искључи током поступка ако судија закључи да ће тако заштитити морал, јавни ред, националну сигурност, интерес мањина или док сведочен заштићени сведоци. На суђењима не постоји класична порота, већ судије-поротници који присуствују свим суђењима осим оним за организовани криминал и ратне злочине. Окривљени имају такође право да им се о трошку државе обезбеди бранилац у случају када је одбрана обавезна или када окривљени нема средстава да сам ангажује представника, те када нема довољно времена или могућности за припрему одбране. Окривљени имају право да разматрају доказе власти и да испитују сведоке, и не смеју бити присиљавани да сведоче или да признају кривицу. И окривљени и тужилац имају право жалбе на пресуду. Власти у пракси углавном поштују ова права, мада се окривљени понекад жале да им није било допуштено да предоче своје доказе суду и да позову сведоке да сведоче. Окривљени лошијег материјалног стања теже ангажују правног заступника, будући да у држави не постоји бесплатна правна помоћ у свакој прилици. Бесплатна правна помоћ зајемчена је само у тежим случајевима, када окривљени по закону мора имати браниоца.

Политички осуђеници и притвореници

Нема потврђених података о постојању политичких осуђеника или притвореника. Постоје пак извештаји да су власти из политичких мотива хапсиле појединце због корупције.

Грађанске парнице и правни лекови

Устав јемчи право грађанима да се у случају кршења људских права жале Уставном суду. Осим што одлучује о томе да ли је дошло до повреде људских права, одлука овог суда омогућава потраживање одштете. Власти махом поштују одлуке које је Уставни суд донео.

Одлуке регионалног Суда за људска права

Србија је под јурисдикцијом Европског суда за људска права. Држава поштује одлуке и наредбе суда.

Враћање имовине

Агенција за реституцију Републике Србије омогућава враћање имовине коју су комунистичке власти одузеле после Другог светског рата или у натуралном облику или, кад први случај није могућ, у виду новчане компензације у обвезницама у износу до 500 хиљада евра (625.000 долара). Агенција прима захтеве од 2012, а крајњи рок за подношење је био март. Према наводима агенције, разрешено је 20 посто од близу 73 хиљаде примљених захтева. Према проценама, Агенцији ће бити потребне две до три године да разреши све захтеве за враћање имовине у натуралном облику. Са давањем финансијске компензације у обвезницама почеће се наредне године. Према другом закону могуће је враћане одузете имовине у натуралном облику, путем финансијске надокнаде или супституцијом имовине, што регистрованим верским заједницама омогућава додатни вид обештећивања. Држава и даље не решава захтеве за враћање имовине која је одузета после завршетка Другог светског рата и сада се налази у државном власништву, као и имовине одузете жртвама Холокауста у време Другог светског рата, посебно у случају кад је реч о имовини без наследника. У Закону о враћању одузете имовине наводи се да ће питање имовине без власника бити регулисано посебним законом који тек треба да буде донет.

ф. Неоснованог угрожавања неповредивости приватности, породице, стана или преписке

И мада су Уставом ова дела забрањена, има навода да власти нису поштовале ове забране. Иако закон обавезује припаднике Министарства унутрашњих послова да траже писмено одобрење суда пре него што почну да надгледају сумњиве криминалне радње, или налог да уђу у туђи посед, изузев када треба заштитити нечији живот или посед, полиција повремено крши ове уредбе.

Борци за људска права верују да им власти надзиру комуникацију, а већина посматрача верује да власти повремено надзиру комуникацију, прислушкују разговоре и читају пошту и мејлове. Из канцеларије Заштитника грађана сматрају да је БИА можда прекршила Устав спроводећи тајни претрес куће осумњиченог нарко-боса Дарка Шарића.

У јуну је Народна скупштина модификовала закон по коме власти могу приступити подацима о комуникацији без судског налога, па је нарушавање тајности електронских писама и пресретање комуникације дозвољено само кад за то постоји налог или под одређеним специјалним околностима. Чак и кад се узму у обзир специјалне околности, БИА мора тражити ретроактивни налог да оправда надзирање. И мада нове законске мере представљају значајно побољшање, одређене појединости у вези са законом остају нејасне. На пример, ако суд не изда ретроактивни налог, закон налаже да се сваки материјал до кога се дошло незаконитим путем уништи и да се о томе напише извештај, али није прецизирано ко треба да напише извештај, шта у њему треба да стоји, где ће бити заведен и како му се касније може приступити.

Други део. Поштовање грађанских слобода, као што су:

а. Слобода изражавања и медија

Устав и закони гарантују слободу изражавања и слободу штаме. Ове слободе нарушавају нетранспарентност медијског власништва, мешање власти у питање медијског власништва, претње и напади на новинаре.

Слобода изражавања: Устав јемчи слободу изражавања, али допушта њено изузетно ограничавање кад је то „неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије“. И мада у закону нема посебне одредбе о говору мржње, „изазивање“ националне, расне или верске нетрпељивости сматра се кривичним преступом.

Слобода штампе: Независне медијске организације углавном су биле активне и изражавале су широк спектар мишљења; постоје, међутим, наводи да власти цензуришу медије. Већина штампаних и електронских медија су независни и налазе се у приватном власништву, мада држава и даље располаже огромним медијским средствима; настављена је приватизација медија у власништву општина, али процес још није окончан. Поједине медијске организације нису јавно откриле податке о власничкој структури, због чега посматрачи сумњају у њихову независност.

У августу је Народна скупштина донела три нова закона о медијима (Закон о јавном информисању и медијима, Закон о електронским медијима и Закон о јавним медијским сервисима) којима су државни закони усклађени са законима у Европској унији. Влада је нагласила да ће се овим законима обезбедити даља либерализациа медијског тржишта и већа медијска слобода.

Насиље и узнемиравање: Закон забрањује претње и све видове притисака на јавна гласила и новинаре и свако друго мешање које може угрозити њихов рад. У извештајној години поједини репортери и медијске организације били су изложени вандалским нападима, застрашивању и физичким нападима. У јулу је сурово претучен уредник агенције вести; увредљиве речи које су нападачи узвикивали указују на то да су знали идентитет жртве. Појединим новинарима, који су били мета претњи због посла којим се баве, додељена је на основу полицијске процене двадесетчетворочасовна полицијска заштита.

Цензура или филтрирање садржаја: Постоје наводи да држава цензурише медије. Закон налаже да јавно информисање буде слободно и да у интересу јавности не подлеже цензури. Закон забрањује свако ограничавање јавног информисања којим се спречава слободна размена идеја, информација и мишљења. Закон такође забрањује да се јавна гласила и њихово особље излажу притиску, али и сваки облик мешања који их омета у обављању посла.

Медији су понекад због економског притиска принуђени да врше аутоцензуру. Будући да опстанак медија у највећој мери зависи од рекламирања, рекламне агенције су у изузетној прилици да утичу на њихов рад, између осталог и тако што ће на нетранспарентан начин прекидати рекламне уговоре, уносити једностране промене у важеће уговоре и неравномерно распоређивати средства из јавног буџета и рекламних фондова под контролом државе (као што су фондови намењени јавним предузећима и општинама). Верује се да се знатан проценат рекламног прихода обезбеђује из фондова под контролом државе, чиме држава добија снажан уплив у рад медијских кућа. У септембру су укинута три политичка ток шоуа, која се дуго емитују, што је изазвало негодовање новинарских удружења и оптужбе о мешању политике због програма у којима се повремено заузима критичан однос према власти. Приватна медијска кућа Б92 одложила је до даљњег емитовање популарне емисије Утисак недеље, јер је продукциона кућа одбила да пређе на мање гледан канал исте станице. Водитељка Оља Бећковић јавно је оптужила премијера да врши политички притисак на медије, што је он жестоко одбацио. У септембру су такође укинуте емисије Сарапин проблем и У центру, које су се емитовале на телевизији Студио Б, са образложењем да су те две политичке емисије имале слабу гледаност; чланови Независног удружења новинара и други медијски посматрачи изразили су сумњу у такво објашњење, сматрајући да је реч о политичком мешању.

Утицаји невладиних чинилаца: У марту је националистички покрет Наши објавио списак тридесет глумаца, редитеља, писаца, политичких аналитичара и новинара највећих „издајника“ и „србомрзаца“. Из канцеларије тужиоца су одговорили подизањем оптужног предлога против лидера покрета Наши због кривичног дела „расна и друга дискриминација“. Случај до краја године није био окончан.

Слободно коришћење интернета

Нема података да су власти ограничавале или ометале приступ интернету и цензурисале онлајн садржај. Према подацима Републичког завода за статистику 63 посто грађана поседује интернет везу.

У мају је представница Организације за европску безбедност и сарадњу (ОСЦЕ) Дуња Мијатовић изразила забринутост због тренда у Србији да се цензурише садржај на интернету. Мијатовићева је саопштила да су, према наводима медија, три особе задржане у осмодневном притвору, а преко двадесет их је било на полицијском испитивању због „ширења панике за време ванредне ситуације“, јер су постављали обавештења о огромном броју утопљених тела која су у мајским поплавама плутала улицама. Троје задржаних грађана су на фејсбуку објављивали критичке коментаре о реакцији власти у ванредној ситуацији, проглашеној због поплава. Једно лице од троје осумњичених изјаснило се кривим и условно је осуђено на две године. Наводи се да београдско Више јавно тужилаштво ради на подизању оптужнице против друга два лица. Власти нису тужиле таблоиде у којима су се појављивале сличне спекулације. У мају се рад истраживачке веб странице Пешчаник у неколико наврата нашао на удару Дос напада, у време кад објављивани чланци у којима се министар унутрашњих послова Небојша Стефановић опутжује за плагирање докторске тезе. Полиција је отворила истрагу али никога није ухапсила. Раније су српски и страни медији објавили да су се интернет странице Телепромтера и Друге стране нашле на удару хакера због критике власти; није утврђено ко је одговоран за нападе. У мају је са сајта велике медијске куће Блиц нестао блог недуго пошто је један блогер објавио отворену критику премијера. Из компаније нису јавно коментарисали нестанак блога.

Закон обавезује телекомуникационе оператере да годину дана чувају податке о извору и одредишту комуникације; о почетку, трајању и завршетку комуникације; о врсти комуникације; идентификацији корисничког терминала; локацији мобилног корисничког терминала. И док обавештајне службе овим подацима могу приступити без судског налога, закон налаже да се за приступ садржају комуникације мора тражити судски налог.

Слобода научног и уметничког стваралаштва

Власти нису ограничавала научне слободе нити спречавале уметничке догађаје.

б. Слобода мирног окупљања и удруживања

Слобода мирног окупљања

Устав јемчи грађанима право на мирно окупљање, што власти углавном у пракси поштују. Организатори протеста по закону су дужни да траже дозволу полиције за одржавање догађаја и да у захтеву наведу тачан датум, време и процену броја учесника. Полиција углавном одобрава протесте који не угрожавају грађане и јавни саобраћај; у супротном, полиција доноси одлуку тек у договору с градским властима. О окупљањима за која је процењено да имају висок безбедносни ризик одлуку доносе више инстанце власти. Уставни суд је у априлу 2013. одлучио да је ограничавање слободе окупљања из безбедносних разлога у супротности са Уставом, али се Министарство унутрашњих послова оглушило о ту одлуку.

Слобода удруживања

Устав јемчи слободу политичког, синдикалног и сваког другог удруживања, што власти углавном поштују.

ц. Верске слободе

Видети документ Стејт департмента: Извештај о међународним верским слободама на www.стате.гов/религиоусфреедомрепорт/

д. Слобода кретања, интерно расељена лица, заштита избеглица и лица без држављанства

Устав јемчи грађанима да се слободно крећу у земљи, да путују у иностранство, да се иселе и репатрирају, што власти у пракси углавном поштују. Власти су сарађивале с Канцеларијом Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) и другим хуманитарним организацијама у пружању заштите и помоћи интерно расељеним лицима, избеглицама, избеглицама повратницима, тражиоцима азила, лицима без држављанства и осталим угроженима.

Унутрашње кретање: Према регистрацији, која је спроведена у сарадњи с мисијом УНХЦР-а после косовских сукоба, власти су свим заинтересованим лицима избеглим због сукоба на Косову омогућиле да се региструју као интерно расељена лица и да изваде интерно расељеничке легитимације ради добијања, хуманитарне помоћи и лакшег коришћења услуга основних јавних служби.

Исељавање и репатријација: Према наводима из УНХЦР-а у првих шест месеци извештајне године из Србије су се на Косово вратиле 72 расељене особе. Међу њима је 47 припадника српске националности, девет су Бошњаци, 11 Горани, а петоро Египћани или Ашкалији (припадници етничке групе која говори албански језик и која себе види као самосвојну групу, иако њене припаднике често изједначавају с Ромима). Многи Роми стрепе да би се по повратку нашли у опасности; они тврде да косовски Албанци и косовске власти углавно гледају на Роме расељене с Косова као на сараднике српске стране у косовском сукобу.

Интерно расељена лица

У складу с Водећим принципима о интерној расељености Уједињених Нација закон обезбеђује заштиту интерно расељеним лицима, али због бирократске недоследности у неким областима нема потпуне имплементације одредби. Према званичним статистичким подацима Комесаријата за избеглице (СЦРМ) на територији Србије пребива 204.049 расељених лица (УНХЦР их води као интерно расељене) са Косова, углавном Срба, Црногораца, Рома, Египћана, Ашкалија, Горана и Бошњака, избеглих са Косова за време сукоба 1998-99. Близу осамдесет посто расељених лица живи у урбаним областима. Према наводима УНХЦР-а преко деведесет хиљада су у изузетно тешком положају и потребна им је помоћ. Из Центра за мониторинг интерног расељења саопштавају да многи живе у неадекватним условима и без запослења.

Најбројнија етничка мањина међу интерно расељеним лицима су Роми. Званично је регистрована скоро 21.000 расељених Рома, међутим, УНХЦР процењује да је у земљи интерно расељено између четрдесет и четрдесет пет хиљада Рома, од којих многи немају лична документа, без којих не могу озваничити свој статус. И док део расељених Рома живи у колективним центрима, које помаже држава, услови живота (и домаћих Рома и оних интерно расељених) углавном су изузетно рђави. У општинама често не постоји спремност да им се обезбеди одговарајући смештај. Ако и остану у Србији, обично живе близу већих градова или места у нелегализованим, изолованим, дивљим насељима без струје и воде, санитарних и других комуналних услова.

Расељена лица која нису прописно регистрована у Србији, пре свих Роми, Ашкалији и Египћани углавном не могу остварити право на здравствено осигурање, социјалну помоћ и бесплатно образовање јер немају званично пријављену адресу становања у Србији (дивља ромска насеља немају званично заведене адресе). Према закону грађани без сталне адресе могу се пријавити на адресу локалног центра за социјалну заштиту и тако стећи потврду која се обнавља на две године, али ово се ипак не спроводи у потпуности.

Држава је помагала најугроженијим расељеним лицима тако што им је обезбеђивала храну, програме доходованих активности и смештај у колективним центрима. И мада државни званичници и даље јавно позивају расељена лица са Косова да се врате на своја огњишта, високи државни званичници такође тврде да то у многим случајевима није безбедно. У циљу пружања помоћи избеглицама и расељеним лицима Влада имплементира националну стратегију, усвојену 2002. у складу с водећим принципима Уједињених нација, а потом 2011. проширену и дорађену.

Услови у којима живи велики број расељених лица и даље су повод за бригу. Из Комесаријата за избеглице наводе да од краја јула у четрнаест званичних колективних центара борави 1.221 расељено лице са Косова, и то у изразито рђавим условима, у објектима који су првобитно били намењени привременом смештају. Многи од деведесет хиљада крајње угрожених лица расељених са Косова живи у приватном смештају у неадекватним условима.

У првих шест месеци извештајне године држава је решила стамбени проблем 244 расељене породице и обезбедила 181 програм доходованих активности. Локалне невладине организације и међународне организације обезбеђивале су додатне објекте за смештај избеглих лица и пружале им економску и бесплатну правну помоћ приликом пријаве боравишта, решавања имовинских захтева и вађења осталих личних докумената.

Заштита избеглица

Према наводима власти Србија је транзитна држава кроз коју пролази мешовита река избеглица на путу за Западну Европу.

Одобравање азила: Закон предвиђа могућност давања азила или избегличког статуса и власти су установиле систем да избеглицама пруже заштиту. Канцеларија за азил у оквиру Министарства унутрашњих послова, која је задужена за имплементацију система, услед недостатка могућности, средстава и обученог особља не чини то успешно. Већина регистрованих тражилаца азила „нестаје“ и пре доношења почетне одлуке о њиховом захтеву, а понекад и пре саслушања. Према наводима УНХЦР-а један од узрока је предуго трајање законске процедуре за одлучивање о захтеву за азил. У првих шест месеци извештајне године 4.257 лица је изразило намеру да затражи азил у држави. Од тог броја само је девет саслушано, а власти су доделиле свега један избеглички статус и два решења о субсидијарној заштити.

Сигурна држава порекла/транзита: У УНХЦР-у са забринутошћу гледају на начин на који власти тумаче и користе појам сигурне треће земље, будући да то није у складу с међународним стандардима. Пракса је власти да глатко одбијају молбе тражилаца азила из „сигурних држава порекла“. У УНХЦР-у сматрају да су оваква пракса, баш као и списак „сигурних трећих земаља“ бесмислени зато што их је Министарство иностраних послова одабрало искључиво на основу државних односа и веза са тим земљама, а не на основу стварног стања људских права у њима. Све околне државе које Србија признаје налазе се тако на списку „сигурних трећих земаља“. УНХЦР-ови партнери у имплементацији покренули су пред Уставним судом иницијативу за укидање ове листе, међутим, суд се прогласио ненадлежним за ту одлуку.

Забрана протеривања или враћања избеглица: У УНХЦР-у наводе да Србији недостају и средства и стручни кадар како би се тражиоци азила заштитили од протеривања. Стога препоручују да друге државе не убрајају Србију у сигурне треће земље и траже од чланица Европске уније да по том основу не враћају тражиоце азила натраг у Србију.

Српски комитет за избеглице и миграције води два званична и четири привемена центра за азил са укупним смештајним капацитетима од 545 кревета, што је недовољно за све већи број тражилаца азила. Један од привремених, у коме има 150 кревета, поплављен је у мајским поплавама. Они који не добију место у Центру одлазе у приватни смештај или чекају на улици да се упразни место.

Запослење: Тражиоци азила немају право да раде. Право на рад стичу тек кад добију статус избеглице на крају читавог процеса. За интеграцију избеглица одговоран је Српски комитет за избеглице, који са половичним успехом пружа подршку групи од петнаест лица, која са званично признатим избегличким статусом бораве у земљи.

Трајна решења: Избеглице из бивше Југославије уживају иста права као и држављани Републике Србије (осим права гласа) и олакшана им је натурализација. Према званичној статистици Српског комесаријата за избеглице и миграције у земљи борави 32.371 избеглица из Хрватске и 11.324 из Босне и Херцеговине, мада власти процењују да се број бивших избеглица, које се јесу натурализовале али не и до краја интегрисале у социјалне и економске токове државе, креће између двеста и четиристо хиљада. У 17 колективних центра живи близу 259 избеглица. Власти су обезбедиле смештај за 335 лица, а запослење за њих 500.

Србија је заједно с Босном и Херцеговином, Хрватском и Црном Гором учествовала у осмишљавању регионалног стамбеног пројекта који ће омогућити стамбено збрињавање близу шеснаест хиљада најугроженијих породица које су решиле да се интегришу. На међународној донаторској конференцији за регионалне стамбене пројекте одржаној у априлу 2012. прикупљено је 260 милиона евра (325 милиона долара) у обвезницама, што је близу половине предвиђеног петогодишњег буџета. Од јула је скупштина донатора за регионалне стамбене пројекте одобрила четири пројектне понуде у укупној вредности од 36 милиона евра (45 милиона долара) за стамбено збрињавање 2.441 избеглице које живе у Србији. Власти су испуниле све услове нужне за имплементацију првог пројекта, који би могао трајно решити проблем 195 избегличких породица.

Привремена заштита: Држава такође пружа привремену заштиту (избеглички статус прима фацие) житељима бивших југословенских република који се можда не могу окарактерисати као избеглице.

Лица без држављанства

Према процени УНХЦР-а око 4.200 људи – пре свега Рома, Египћана и Ашкалија – у опасности су да остану без држављанства јер нису заведени у књигу рођених и немају друга потребна документа без којих је немогуће утврдити држављанство. У успешном остваривању тог грађанског права спречавају их чиниоци као што су сиромаштво, друштвена маргинализованост, недовољна обавештеност, запетљане и исцрпљујуће бирократске процедуре, тешкоће у вађењу докумената и нужност поседовања сталног места пребивалишта.

У сарадњи владиног заштитника грађана, Министарства државне управе и локалне самоуправе и УНХЦР-а створени су управни одбор и техничка радна група за координисање активности усмерених на решавање проблема Рома без докумената. Према плану рада који је 2014. године усвојио управни одбор организован је низ обука на којима су судије, матичари и социјални радници упознати са поједностављеном регистацијом случајева које није могуће решити постојећим административним поступцима. Техничка радна група установила је процедуре које ће омогућити завођење новорођене деце у матичне књиге рођених чак и када родитељи нису уписани или кад немају лична документа. На тај начин је знатно смањен број оних који су у опасности да остану без држављанства. Но и поред тога, према наводима Фонда за децу Уједињених нација 5 посто ромске деце млађе од пет година (приближно њих хиљаду) нису на рођењу заведени у матичну књигу.

Трећи део. Поштовање политичких права: Право грађана да промене власт

Устав и закон јемче грађанима право на промену власти на слободним и поштеним изборима, а грађани своје право могу остварити на изборима заснованим на општем праву гласа.

Избори и политичка заступљеност

Последњи избори: У Србији су 16. марта одржани парламентарни избори које међународни посматрачи оцењују углавном као слободне и поштене, мада замерају на недовољној транспарентности. У коначном извештају Посматрачке мисије ОЕБС за изборе стоји да је на: „превременим парламентарним изборима гласачима понуђен стваран избор. И мада су током предизборне кампање поштоване основне слободе, веродостојни извори наводе да је било случајева затрашивања гласача што баца сенку на изборни поступак.“ Из Мисије ОЕБС-а такође наовде да је потребно додатно средити бирачке спискове, јер се у њима поједина имена понављају, а нису ни избачени сви гласачи који су преминули.

Политичке странке: Рад политичких странака углавном није био ограничаван нити је било спољашњег мешања.

Учешће жена и мањинских група: У Скупштини, која броји 250 посланика, од јула седе 84 жене. Од шест потпредседничких места у Скупштини једно заузима жена, а жена је и генерални секретар. Жене воде и четири министарства од укупно 19. Такође председавају у осам од двадесет скупштинских одбора. Према изборном закону на свакој посланичкој листи жене морају бити заступљене са 30 посто.

Припадници националних мањина, међу којима су Мађари, Бошњаци и Албанци, бирани су за Парламент или на мањинским листама или на листама већинских странака. Од деветнаест министра један је припадник бошњачке мањине.

Четврти део. Корупција и нетранспарентност власти

Закон предвиђа кривичне казне за корупцију у јавном и приватном сектору. У јавности је пак распрострањено уверење да држава примењује законе несистематично и да представници власти понекад некажњено учествују у корупцији. Експерти из Европске уније примећују сталан проблем због претераног коришћења нејасно дефинисане оптужбе за „злоупотребу службеног положаја“ код наводних случајева корупције у приватном сектору. И поред тога што се представници власти јавно залажу за борбу против корупције, у Агенцији за борбу против корупције, Савету за борбу против корупције, Транспарентности Србија и истакнутим невладиним организацијама и даље се критикују недовољна транспарентност власти и опасност од корупције.

Корупција: Тужилаштво за организовани криминал води у београдском Вишем суду случајеве корупције на високом нивоу; остале случајеве корупције Тужилаштво води у оквиру редовног судства. Министарство унутрашњих послова углавном решава случајеве корупције унутар самог министарства, те води кривичне истраге злоупотребе службеног положаја, подмићивања, превара и других облика финансијског криминала.

У току извештајне године органи кривичног поступка и органи спровођења закона покренули су истрагу неколико случајева корупције на високом нивоу. Почетком године Тужилаштво за организовани криминал и Управа криминалистичке полиције ухапсили су директора Инспекције за рад, који се терети да је изнуђивао мито од предузећа. Власти су такође ухапсиле бившег руководиоца Агенције за страна улагања коју терете да је проневерила средства фонда склапајући фиктивне уговоре са радницима. Тужилаштво за организовани криминал покренуло је истраге за слоупотребу имовине државних фармацеутских предузећа Галенике и Велефарма, као и малверзације у оквиру пензионог фонда где су службеници наводно злоупотребљавали положај и слали у пензију људе који не испуњавају услове.

Агенција за борбу против корупције (АЦА) је самостално и независно надзорно тело које је у надлежности Скупштине. Главни задатак тела јесте праћење имплементације националне стратегије за борбу против корупције и повезаних акционих планова; решавања о сукобу интереса; контрола финансирања политичких странака; сарадња с међународним институцијама у борби против корупције; спречавање корупције у сарадњи с властима, медијима, невладиним сектором и грађанством. И мада је Агенција за борбу против корупције активно сарађивала са организацијама цивилног друштва и добијала техничку помоћ од стране различитих донатора, није била довољно ефикасна у објављивању дела својих задатака и потврђивању своје улоге. Због рупа у закону у Агенцији за борбу против корупције нису могли реаговати у неколико случајева где је јасно постојао сукоб јавних и приватних интереса. У извештају за 2013. у Агенцији наводе да се на прекршајним судовима изричу ситне казне за кршење закона. Агенцији и даље недостају људи и средства за рад.

Пријављивање имовине и прихода: Закон налаже постављеним или изабраним државним функционерима да поднесу извештај о својој имовини и приходима. Независна Агенција за борбу против корупције је тело које по закону треба да контролише предају пријава и врши проверу њихове комплетности и тачности. Подаци су доступни јавности на интернет страници Агенције или на лични захтев. Против оних који не поднесу извештај или који не наведу потпуне податке предузимају се административне и/или кривичне санкције. У извештају се наводе подаци о личној имовини и проходима, те о имовини и приходима брачних другова и малолетне деце. Битне промене у имовинском стању морају се пријављивати сваке године. Функционери су такође дужни да одмах по напуштању положаја поднесу извештај, а затим још две године по престанку вршења јавне дужности морају обавештавати Агенцију о свакој значајнијој промени имовинског стања.

У Агенцији за борбу против корупције настављају да покрећу административне или кривичне поступке против бивших и актуелних функционера који не поднесу извештај о имовини и приходима или то не ураде на ваљани начин. Током извештајне године покренути су прекршајни поступци против 450 лица; у већини случајева није био поднет извештај о имовини и приходима. Из Агенцији за борбу против корупције такође су поднели девет кривичних пријава против особа које нису поднеле извештај у намери да прикрију податке о имовини и приходима, чиме су случајеви званично пребачени у домен Тужилаштва.

Јавни приступ информацијама: Власти нису у потпуности примењивале закон о приступу информацијама и углавном нису у пракси дозвољавале приступ државним информацијама. Постојећи закон јемчи слободан приступ информацијама од „јавног значаја“ (уз многобројне изузетке) и утврђује функцију независног повереника за информације од јавног значаја, кога бира Скупштина да би решавао притужбе у случају кад органи власти одбијају захтев тражилаца информације.

Повереник је критиковао интернет странице већине министарстава оценивши да су информације доступне јавности „лоше“ и „непотпуне“ и захтевао је да се предузму конкретни кораци да се понуђени садржај усклади са законом. У годишњем извештају за 2013. повереник такође наводи да његове препоруке нису спроведене, пре свега у министарствима и предузећима у државном власништву. Такође истиче да се његова служба суочава с огромним проблемима стога што министарства не одговарају правовремено на захтеве, проузрокујући тако озбиљна кашњења. Осим тога, због ограничења у броју запослених које могу примити канцеларије повереника, у којима већ недостају људи, у њима ради педесет посто мање запослених него што је законом прописано. Повећао се број случајева у којима су органи државне управе позивају на поверљивост информација без одговарајуће правне основе, али било је мање случајева у којима органи државне управе карактеришу захтеве за слободним приступом информацијама као злоупотребу права на приступ информацијама.

Пети део. Став власти према међународним институцијама и невладиним организацијама које истражују случајеве наводног кршења људских

Власти углавном нису ограничавале разноразне независне домаће и међународне организације за заштиту људских права у раду, истрази и објављивању налаза о случајевима повреде људских права. И мада су представници власти махом сарађивали с овим групама и излазили у сусрет њиховим захтевима, оне су ипак биле изложене критици, нападима и претњама припадника невладиног сектора због критичког односа према власти или изношења ставова супротних националистичким ставовима о Косову, Међународном суду за ратне злочине на територији бивше Југославије (ИЦТY) и ратовима деведесетих година протеклог века.

Уједињене нације и друга међународна тела: Власти настављају сарадњу с Међународним судом за ратне злочине, Уједињеним нацијама и другим међународним телима. Наставља се регионална сарадња, као важан предуслов успешног суђења ратним злочинцима и њиховог кажњавања. Тужилаштво за ратне злочине сарађивало је на размени информација и доказа са одговарајућим органима у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори, као и са Еулексом.

Владина тела за унапређење стања људских права: У рад канцеларије републичког заштитника грађана и даље се не мешају ни власт ни политичке странке. Заштитник грађана у свом извештају за 2013. наводи да грађани не могу у потпуности уживати у својим правима и то пре свега због користољубља политичара, слабости институција, слабости и неефикасности судства, медијске манипулације и лошег рада јавних агенција. Обудсман и даље има локалне канцеларије у три општине са већинским албанским становништвом. Покрајина Војводина има свог заштитника грађана који је у току године самостално делао.

Шести део. Дискриминација, друштвене злоупотребе и трговина људима

Устав забрањује сваку дискриминацију по основу расе, пола, психичког или физичког инвалидитета, језика, имовинског стања, и власти су се трудиле да обезбеде поштовање ових забрана. И даље је пак присутна дискриминације жена, ЛГБТ особа, особа с инвалидитетом и етничких мањина, пре свега Рома. Насиље над женама и децом и даље представља проблем.

Жене

Силовање и насиље у породици: Запрећена казна за силовање, као и принуђивање брачног партнера на сексуални однос, креће се до 40 година затвора. Адвокати верују да само мали проценат жртава силовања пријављује напад у страху од освете нападача или понижења на суду.

Насиље над женама и даље представља проблем. За насиље у кући прописана је казна до десет година затвора. Закон предвиђа да жена може тражити судску меру забране приближавања. Случајеви насиља у породици тешко се, међутим, решавају јер нема сведока или доказа, али и зато што сведоци и жртва нису спремни да сведоче. И мада власти уопштено признају да је породично насиље присутно у високом проценту, не постоје поуздани статистички подаци који говоре о размерама проблема. Према наводима медија до 1. августа 11 жена преминуло је од последица породичног насиља.

Неколико званичних агенција које се баве породичним насиљем немају довољно средстава. Постоји дванаест Сигурних кућа, које воде невладине организације; у неколико случајева и општине издвајају скромна средства као финансијску помоћ. Поред тога, једна ромска хуманитарна организација отворила је склониште у Лазаревцу за Ромкиње жртве насиља. У свим Сигурним кућама жене могу боравити са својом децом. Према наводима медија, близу 15 посто жена које су потражиле уточиште у сигурној кући враћају се својим злостављачима.

Из аутономног женског центра најавили су 26. јуна да ће у оптицај бити пуштена бесплатна апликција за мобилни телефон под називом „Безбедна“, која омогућава женама да у невољи пошаљу хитан позив пријатељима, полицији, локалној социјалној служби, СОС телефону. Од 14. августа апликацију је скинуло 799 корисника.

Сакаћење женских гениталија/женско обрезивање: У закону не постоји специфична одредба којом се ово забрањује. У извештајној години нису забележени овакви случајеви.

Сексуално узнемиравање: Жене су и даље жртве сексуалног узнемиравања. За кривични преступ сексуалног узнемиравања законом је запрећена казна до шест месеци, и то у случајевима где није било злостављања или коришћења моћи, а до годину дана за злостављање подређеног службеника или штићеника. Јавност је недовољно обавештена о овом проблему и током године поднето је свега неколико пријава.

Слобода одлучивања о рађању: Парови и појединци имају право да слободно одлучују о рађању деце, о њиховом броју и времену кад их желе добити, али и да добију информације о томе. Омогућено им је да остваре највиши ниво репродуктивног здравља, без дискриминације, принуде и насиља. Здравствене установе и локалне здравствене невладине организације могле су слободно пласирати обавештења о планирању породице, докле год поштују смернице Министарства здравља. Право на коришћење средстава за контрацепцију није ограничено, као ни право на хитну медицинску помоћ, укључујући и збрињавање компликација насталих после абортуса. Мушкарци и жене имају једнака права на преглед и лечење болести преносивих сексуалним путем.

Дискриминација: Жене и мушкарци су равноправни пред законом, како пред породичним, тако и пред законом о раду, о имовинско правним односима и наслеђивању мада власти не поштују увек ове законе у пракси. Жене су врло често дискриминисане приликом запошљавања, подизања кредита, исплате зараде, затим као власници или руководиоци предузећа, те у образовању и становању. Закон предвиђа једнаке плате за оба пола, али послодавци често не поштују у пракси ове одредбе. Жене у просеку зарађују 11 посто мање од колега и слабије су заступљене у већини струка. Жене се такође суочавају са дискриминацијом приликом одласка на породиљско одсуство (видети одељак 7.д.)

У Скупштини је 27. априла усвојен Закон о министарствима, којим се укида Управа за родну равноправност, што је изазвало забринутост у појединим домаћим невладиним организацијама.

У извештајној години у Центру за слободне изборе и демократију објавили су истраживање које је показало да грађани сматрају да су од свих група највеће жртве дискриминације жене, и то пре свега Ромкиње. У истраживању је откривено да је дискриминација најзаступљенија приликом запошљавања, а највише дискриминише извршна власт и државне институције.

Деца

Упис у књиге: Дете добија држављанство преко једног родитеља. Закон о матичним књигама обезбеђује свима право да се упишу у књиге. Део ромске деце остаје непријављен. Дете је могуће и накнадно пријавити, али процедура је замршена (видети одељак 2.д). Непријављена деца не могу остварити право на јавне услуге, као што је здравствена нега.

Образовање: Првих дванаест година школовања су бесплатне, али само су обавезни припремни разред и основна школа. Културни обичаји, дискриминација мањина и економске недаће спречавају поједину децу да похађају школу. У појединим мањинским заједницама, посебно међу Ромима, основну школу чешће напуштају девојчице.

Злостављање деце: Деца су често жртве породичног насиља. У порасту је број случајева где су деца жртве породичног занемаривања. Девојчице су чешће жртве сексуалног насиља него дечаци. Према налазима медија власти могу лакше да реагују у случајевима где су присутни физички докази насиља. Полиција углавном поступа по пријави и власти су у току године водиле кривичне поступке у случајевима злостављања деце. Жртвама се пружа психолошка и правна помоћ. Деца бивају смештена у Сигурне куће за жртве породичног насиља.

Присилни и дечји бракови: Учесталост дечјих бракова у општој популацији је ниска. Доња законска граница за ступање у брак је навршена осамнаеста година живота. Суд може допустити малолетнику старијем од 16 година да ступи у брак пре навршене осамнаесте године ако је довољно зрео да „испуни права и дужности брачног живота“. Дечји бракови представљају проблем у одређеним заједницама, посебно међу Ромима и у сеоским срединама у јужним и источним деловима државе. У ромској заједници дечаци и девојчице махом ступају у брак између четрнаесте и осамнаесте године живота, при чему је просечан узраст 16 година. Дечаци се углавном венчавају неколико година касније од девојчица, које се понекад удају и са 12 година. Близу 44 посто Ромкиња старих између 15 и 19 година живе или у браку или невенчаној заједници, у поређењу са само 19 посто Рома истог узраста. Дечји бракови склапани су између особа из свих економских и друштвених миљеа.

Сакаћење женских гениталија/женско обрезивање: У закону не постоји специфична одредба којом се ово забрањује. У извештајној години нису забележени овакви случајеви.

Сексуална злоупотреба деце: Закон забрањује комерцијалну сексуалну есплоатацију деце и дечју порнографију, и власти поштују у пракси ове законе. Доња старосна граница за слободно ступање у сексуалне односе јесте четрнаеста година, без обзира на сексуалну оријентацију или пол.

Расељена деца: Према извештајима локалних невладиних организација и медија на београдским улицама живи око две хиљаде деце, од чега највећи број није уписан у матичну књигу рођених. Власти не обезбеђују систематску помоћ за ову децу.

Деца у установама: Закон о социјалној заштити у први план истиче деинституционализацију деце у установама, међу њима и деце с развојним потешкоћама, и њихово смештање у хранитељске породице. Деца у сиротиштима и другим установама понекад су жртве физичког и емотивног насиља које врше старатељи или они који воде бригу о њима, те сексуалног које врше њихови вршњаци.

Међународне отмице деце: Србија је 1980. потписала Хашку конвенцију о грађанским аспектима међународне отмице деце. Више података потражити у извештају Стејт департмента нахттп://травел.стате.гов/цонтент/чилдабдуцтион/енглиш/цоунтрy/сербиа.хтмл.

Антисемитизам

Према резултатима Пописа 2011. године 787 особа изјаснило се као Јевреји. Омладинске десничарске групе и интернет форуми настављају да охрабрују антисемитизам и да користе говор мржње против јеврејске заједнице. И мада закон забрањује говор мржње, ултранационалистичке групе и конзервативне издавачке куће нуде преводе антисемитских књига. У многим књижарама се у продаји могу наћи антисемитске књиге. Омладинске десничарске групе и интернет форуми настављају да охрабрују антисемитизам и да користе говор мржње против јеврејске заједнице. У октобру је Европска фудбалска унија казнила београдски фудбалски клуб Партизан са 40 хиљада евра (50 хиљада долара) и затварањем дела трибина на следећој утакмици у Лиги Европе, због тога што су навијачи Партизана 18. септембра против лондонског тима са јаком јеврејском традицијом истакли антисемитски транспарент.

По препоруци Министарства образовања деца и даље у склопу наставног плана и програма уче о Холокаусту. Постоји неслагање око улоге у Холокаусту која се приписује квислиншкој Влади народног спаса на челу са Миланом Недићем у оквиру наставног плана и програма за средње школе. Поједини учесници у расправи непрекидно настоје да умање и измене улогу покрета који су у Другом светском рату сарађивали с окупатором и учествовали у Холокаусту. Међународни дан сећања на жртве Холокауста у Србији је обележен 27. јануара државном комеморативном церемонијом.

Трговина људима

Видети документ Стејт департмента Извештај о трговини људима на www.стате.гов/ј/тип/рлс/типрпт/

Особе са инвалидитетом

Устав забрањује дискриминацију особа са инвалидитетом, укључујући оне који имају физичка, чулна, интелектуална или ментална оштећења приликом запошљавања, образовања, путовања авионом и другим средствима транспорта, коришћења здравствене заштите и других јавних услуга. Власти углавном не примењују овај закон ефикасно. Услед дубоко усађених предрасуда и недовољне обавештености особе са инвалидитетом и њихове породице изложени су стигматизацији и сегрегацији. Људи са инвалидитетом чине једну од најугроженијих друштвених група, која је маргинализована у погледу приступа образовању, другим базичним услугама, запошљавању и учешћу у друштвеном и политичком животу (такође видети одељак 7.д.). У Националној служби за запошљавање регистровано је укупно 19.142 особе са инвалидитетом. Закон налаже да све јавне зграде буду доступне особама са инвалидитетом, али њима и даље није омогућен приступ многим старим зградама у јавној употреби и коришћење јавног превоза.

Закон забрањује физичко, емоционално и вербално злостављање у школама. Деца са инвалидитетом углавном похађају школе. У зависности од одлуке родитеља, могу бити уписана у редовне или специјалне школе. Према наводима из Комитета за права детета и домаћих невладиних организација у преко педесет општина Србије недостају средства да се подржи инклузивно образовање деце са инвалидитетом. У истим невладиним организацијама наводи се да деца са инвалидитетом трпе дискриминацију у области образовања и здравствене заштите.

У Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарству просвете и Министарству здравља постоје сектори надлежни за заштиту права особа са инвалидитетом. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања има широке надлежности у организовању сарадње с невладиним организацијама, распоређивању социјалне помоћи и надгледању спровођења закона којима се осигурава заштита права особа са инвалидитетом. Министарство здравља и Министарство просвете пружају подршку и заштиту овим лицима у оквиру свог делокруга.

Националне/расне/етничке мањине

У годишњем извештају који је повереница за заштиту равноправности поднела Народној скупштини 5. јуна истиче се да је најприсутнија дискриминација Рома по етничкој основи. У извештају Центра за слободне изборе и демократију наводи се да су Роми, после жена, најдискриминисанија група.

Закон налаже свим грађанима да пријаве промену места боравка. Поједина расељена лица (пре свега Роми, Ашкалији и Египћани) нису имала приступ државним службама јер немају уредна лична документа, до којих се тешко долази ако приликом њиховог рођења документација није била прописно попуњена или су матичне књиге уништене током сукоба 1990. Како би испунили услове за промену места становања и ођавили се с претходне адресе, расељена лица морају да се лично јаве премештеној косовској подручној организационој јединици, које су тренутно расуте по општинама читаве Србије. У циљу олакшавања регистрације расељених лица закон нуди посебну могућност да се преко суда поднесе предлог за утврђивање времена и места рођења.

Бројни посматрачи примећују да постоји непријатељско расположење према националним и етничким мањинама. Наводи се да постоји и дискриминација у запошљавању и раду (такође видети одељак 7.д.). Према резултатима Пописа из 2011, припадници мањинских група чине 16,7 посто становништва; највећа етничка мањина су Мађари, па затим Роми, Бошњаци, Хрвати, Словаци, Власи, Румуни, Бугари, Албанци, Ашкалији, Египћани и остали.

Многи Роми живе у дивљим насељима у којима нема основних услова за живот, јер не постоје водовод, канализација, здравствене установе и школе. За време масовних мајских поплава градске власти су према наводима дискриминисале Роме који станују у дивљим београдским насељима. Град им испрва није обезбедио исту помоћ у кризној ситуацији као и грађанима који нису Роми. Образовни систем обезбеђује деветогодишње обавезно бесплатно школовање, у које спада и предшколски припремни разред; етничке предрасуде, културне норме и економске потешкоће спречавају део малих Рома, пре свега девојчице, да заврше обавезно школовање.

Лидери албанске националности из јужних општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, као и Бошњаци из југозападне области Санџака, тврде да Албанци и Бошњаци немају довољно представника у локалним државним институцијама. Албанци немају довољно средњошколских уџбеника на албанском језику. Бошњачко национално веће критиковало је Министарство просвете због ометања имплементације наставе на бошњачком у општинама у којима живи већинско бошњачко становништво.

Држава предузима кораке да спречи насиље и дискриминацију мањина. Независна владина служба за Људска и мањинска права ради са мањинским заједницама. На часовима грађанског васпитања, које држава нуди као алтернативу верској настави у средњим школама, ђаци уче о мањинским културама и мултиетничкој толеранцији.

Према подацима Пописа 2011. у држави живи 13 засебних етничких група. Процене невладиног сектора су да их је више. Савети националних мањина су тела која представљају мањинске етничке групе у држави и имају широке надлежности у области образовања, масовних медија, културе и употребе језика мањина.

Насиље, дискриминација и други видови малтретирања почињени из мржње према друкчијој сексуалној оријентацији и родном идентитету

Насиље и дискриминација припадника ЛГБТ заједнице озбиљан су проблем. И мада се напади често догађају, жртве ретко пријављују насиље властима јер стрепе од даљег малтретирања.

Чланови невладине организације Геј стрејт алијанса примали су претње смрћу електронском поштом. ЛГБТ активисти и даље наводе да припадници ЛГБТ заједнице не пријављују многе насилне инциденте полицији јер не верују да ће се она озбиљно бавити њиховим случајем, али и зато што не желе да због својих притужби буду изложени даљој виктимизацији од стране полиције или јавности. Они такође сматрају да неодговарајуће реаговање државе на насиље усмерено против припадника ове заједнице охрабрује изгреднике да наставе да изражавају своје непријатељство према њима у виду претњи смрћу, напада и вређања.

У београдском Апелационом суду донета је 11. јула правоснажна пресуда да је Драган Марковић Палма, члан парламента и председник политичке странке Јединствена Србија, извршио тежак облик дискриминације ЛГБТ популације. У суду је утврђено да је Палма у обраћању медијима пред Параду поноса 2013. починио тежак облик дискриминације када је изјавио да је: „против сваког скупа где хомосексуалци демонстрирају улицама Београда и желе да прикажу нешто што је болест да је нормално“. У Геј стрејт алијанси, невладиној организацији која је поднела тужбу, поздравили су правоснажну одлуку.

Припадници ЛГБТ заједнице и других група за заштиту људски права одржали су 27. јуна у центру Београда мали прајд, који је прошао без икаквих инцидената. Параду су организовали тихо, не објављујући информације ни на интернету ни на медијима. Организатори су сарађивали с полицијом, која је обезбедила довољну заштиту учесницима и која није допустила да вести о догађају стигну до медија. У Београду је 28. септембра одржана, први пут после четири године, Парада поноса. Према проценама између хиљаду и хиљаду и по учесника прошетало је улицама, а догађају је присуствовало и неколико високих функциониера из власти. Полиција, које је било много више него учесника параде, затворила је већи део центра града како би се спречила свака могућност контакта између учесника параде и хулигана.

Оболели од ХИВ вируса и сиде и друштвена стигматизација

Почетком године регистроване су 1.842 особе које живе са ХИВ вирусом, а сматра се да још хиљаду и осамсто не зна да је инфицирано. Према подацима годишње се региструје релативно мали број заражених – између сто и сто тридесет нових случајева. Па ипак, из организација које раде са зараженима вирусом ХИВ-а наглашава се да је стопа смртности релативно висока због ретког тестирања, касног постављања дијагнозе, недовољног познавања болести, те стигматизације и дискриминације с којом се суочавају оболели од ХИВ вируса /сиде. Невладине организације наводе случајеве дискриминације људи који живе са ХИВ вирусом /сидом и који су због болести изгубили посао или трпели малтретирање комшија. Невладине организације и здравствени радници помињу случајеве појединих здравствених радника који су дискриминисали особе оболеле од ХИВ вируса/сиде.

Дневне новине Курир објавиле су 10. фебруара чланак од дискриминацији људи са ХИВ вирусом/сидом; новинарка је тражила различите услуге, од третмана у салону лепоте до зубарске интервенције, али сваки пут је одбијена кад је рекла да је ХИВ позитивна. У неколико здравствених установа у градовима широм земље нуди се бесплатно саветовање особама оболелим од ХИВ вируса/сиде.

Седми део. Права радника

а. Право на удруживање и колективно преговарање

Устав јемчи радницима право да оснивају синдикате и да сами бирају онај коме ће приступити, јемчи им право на колективно преговарање и на штрајк. Ова права могу бити ограничена, па тако вођа синдиката мора имати потврду Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и потврду послодавца да је стално запослен, што је према тврдњама равно сагласности послодавца. Преко педесет посто радника ради у делатностима од јавног интереса и њима је ограничено право на штрајк. Они су дужни да га најаве десет дана унапред и да обезбеде „минимум процеса рада“ у време протеста. Осим тога, штрајк се према закону може одржавати једино на радном месту. Закон забрањује дискриминацију радника због чланства у синдикату, али не прописује казне за угрожавање синдикалног рада, нити изричито забрањује дискриминацију оних који учествују у синдикалним активностима. Радници који су отпуштени због синдикалног ангажовања имају законско право да захтевају да се врате на посао, и тај захтев се обично убрзо решава у њихову корист.

Држави близак Савез самосталних синдиката Србије, заједница синдиката основана у време социјализма и уз подршку Милошевићевог режима, има бројније синдикално тело од независних синдикалних удружења у јавном сектору. Независни грански синдикати успели су ипак да се организују и да преговарају с руководиоцима државних предузећа у име својих чланова.

Држава углавном спроводи Закон о раду, али и даље има жалби због физичких напада на представнике синдиката. Запослени у јавном и у приватном сектору слободно су користили право на штрајк. За повреде Закона о раду запрећене су казне и до два милиона динара (21.200 долара). Овакве глобе довољне су да спрече насиље. Инспекторима рада недостаје одговарајуће особље и опрема, што отежава адекватно спровођење закона.

Закон о раду штити право радника на колективно преговарање и то је право било ефикасно примењивано и упражњавано. Закон налаже да свако предузеће са преко десет запослених мора усвојити споразум о колективном преговарању. Да би синдикат могао учествовати у преговорима с послодавцем у њега мора бити учлањено најмање 15 посто запослених у фирми. Влада је 18. јула увојила измене Закона о раду у вези са проширеним дејством колективног уговора и на послодавце који нису чланови удружења послодаваца или оне који нису учествовали у колективном преговарању. Према новом закон, влада мора одобрити проширење колективног уговора под условом да грански колективни уговор чије се дејство проширује обавезује послодавца који запошљава више од 50% запослених у одређеној делатности. Послодавац мора доказати да представља педесет посто радника одређеног сектора.

И даље постоје оптужбе да су радници отпуштани и дискриминисани због синдикалног ангажовања. Невладине организације Фелицитас и Центар за демократију, као и Инспекторат за рад Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања наводе да се права радника најчешће крше јер: раде без уговора; не исплаћује им се месечна зарада, прековремена зарада и доприноси; не исплаћују им се надокнаде за породиљско одсуство; дискриминисани су на основу пола и старости; дискриминисани су због инвалидитета; раде у небезбедним условима; и трпе неки облик малтретирања.

Невладине организације које се старају о правима радника настоје да скрену пажњу на поље радничких права и настоје да побољшају услове рада за жене, особе са инвалидитетом и друге групе које су дискриминисане приликом запошљавања или на радном месту.

б. Забрана принудног или обавезног рада

Устав забрањује принудан рад. И Законик о кривичном потупку забрањује све облике трговине радом и „све облике ропства или праксе сличне ропству“. Власти примењују законе, али принудни рад и даље постоји. Казне се крећу од годину дана до 15 година затвора, и довољно су строге у поређењу са осталим тешким прекршајима.

Све већи број деце, и то претежно оне из ромске заједнице, присиљавана су на прошњу, крађу и друге облике рада.

Видети и извештај Стејт департмента Трговина људима на www.стате.гов/ј/тип/рлс/типрпт.

ц. Доња старосна граница за заснивање радног односа и забрана дечјег рада

Доња старосна граница за примање у радни однос је 15 година, а млади који желе да раде пре навршене осамнаесте године морају имати писмену сагласност родитеља или старатеља. Закон о раду налаже послодавцу да поштује посебне услове рада малолетника и ограничава њихову радну недељу на 35 часова, уз максимално трајање радног времена од осам сати, без прековременог и ноћног рада. Кршење овог закона кажњава се новчаном глобом и до милион и по динара (15.900 долара).

Инспекторат за рад при Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања надлежан је за спровођење закона о дечјем раду. Према наводима Инспектората, у 2013. није регистрован ниједан случај да су деца млађа од 18 година радила, али је регистровано 62 случаја да су млади узраста од 15 до 18 година радили без сагласности родитеља.

Власти ефикасно спроводе закон о забрани експлоатације деце у индустријском сектору, али немају могућности да спрече експлоатацију на неформалним радним местима и у индивидуалним домаћинствима. На селу и на пољопривредним добрима и млађа деца често помажу у породичним пословима. У градовима деца, посебно ромска, раде непријављено као улични продавци, перу прозоре на аутомобилима или скупљају отпад.

Ромске породице понекад присиљавају децу на физички рад или просјачење. Повремено их подстичу и на ситне преступе. Многа од те деце живе у изузетно лошим стамбеним условима и немају могућност да се школују. Да би се закони адекватно примењивали и у неформалном сектору потребно је још средстава, инспектора и корекција. Закон предвиђа затворске казне у трајању од три месеца до пет година за родитеље или старатеље који приморавају малолетнике да просе и да обављају тешке послове или послове којима нису дорасли по годинама.

Видети такође документ Министарства за рад Подаци о најтежим облицима дечјег рада на www.дол.гов/илаб/репортс/чилђлабор/финдингс/

д. Дискриминација приликом запошљавања и на радном месту

Закон о раду забрањује непосредну и посредну дискриминацију лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Власти примењују овај закон са различитим степеном успешности.

Дискриминација приликом запошљавања и на радном месту дешава се с обзиром на расу, пол, инвалидност, језик, сексуалну оријентацију, полни идентитет, ХИВ позитиван статус (видети одељак 6). Од априла 2013. Инспекторат за рад вратио је на посао 58 трудница које су радиле непуно радно време и које су биле отпушене због трудноће или одласка на породиљско одсуство.

е. Прихватљиви услови рада

Минимална месечна зарада је 21.000 динара (220 долара). Сва домаћинства чији је приход мањи од 13.680 динара (149 долара) месечно спадају у сиромашна. Према подацима Републичког завода за статистику 24.6 посто становништва у опасности су да се нађу испод границе сиромаштва. Близу десет посто становништва живи у беди. Инспекторат за рад одговоран је за спровођење одредбе о минималној цени рада. У предузећима у којима су радници организовани у синдикат због контроле синдиката углавном се спроводи одредба о висини минималне месечне зараде. У мањим приватним фирмама послодавци пак често не пристају, а понекад и не могу да обезбеде свим радницима прописану минималну зараду и обавезне социјалне доприносе, због чега та предузећа често ангажују раднике да раде неприљављено, односно на црно. Радници који раде на црно и којима послодавци исплаћују плату у готовини, без уплаћивања социјалних и пензионих доприноса, не пријављују кршење Закона о раду у страху да ће изгубити посао. Инспекторат за рад је 2013. извршио 30.252 инспекције и проверио преко 545 хиљада радника и открио у званично регистрованим фирмама 5.523 радника који раде без адекватно регулисаног радног односа. Након инспекције 4.290 радника озваничило је радни однос. Највише непријављених радника ради у трговини, хотелијерству и угоститељству, грађевини, пољопривреди и транспорту. Радници углавном пријављују Инспекторату нерегуларности у вези са уговорним обавезама, исплати плата, променама уговора о раду и прековременом раду.

Закон предвиђа да радна недеља траје 40 сати. Такође прописује постојање плаћеног одсуства, годишњег одмора и посебне накнаде за ноћни и прековремени рад. Прековремени рад не може трајати дуже од осам сати недељно, запослени не може да ради дуже од 12 сати дневно, укључујући и прековремени рад. У оквиру осмосатног радног времена предвиђена је једна пауза од тридесет минута. Запослени има право на одмор између два узастопна радна дана од најмање 12 сати и на недељни одмор у трајању од најмање 24 непрекидна сата. У државним предузећима углавном се поштују стандарди у вези с трајањем радне недеље и дужином одмора, али не и у приватним предузећима у којима држава слабије може надгледати њихово спровођење.

Према Закону о раду увећање зараде за прековремени рад мора бити најмање 26 посто од основице, како је и регулисано колективним уговором. И мада се радници најефикасније могу изборити за накнаду за прековремени рад преко својих синдикалних удружења и Инспекторат за рад надзире примену ове законске одредбе.

Предузећа су законски обавезна да оформе одељење за безбедност и заштиту које ће надгледати спровођење законских одредби у вези с безбедношћу и заштитом на раду. Поштовање ових одредби углавном се своди на најелементарније мере предострожности (као што су куповина сапуна и детерџената), уместо да се радницима обезбеди сигурносна опрема за рад. У случају када послодавац не поштује ове одредбе, радник се може обратити Инспекторату за рад. Послодавци се могу обратити Инспекторату за рад у случају када сматрају да захтеви запосленог лица у вези са безбедношћу и здравственим условима нису оправдани. У случају директне угрожености живота или здравља, радник има право да напусти посао или ситуацију у којој се нашао не сносећи одговорност за штету коју ће послодавац претрпети и не угрожавајући своје запослење. Власти штите раднике с различитим степеном успеха. У Инспекторату за рад запослено је 250 инспектора који су задужени да контролишу безбедност и здравље радника. У држави је ретистровано 331.730 предузећа, што значи да један испектор треба да води рачуна о 1.330 фирми. У инспекотрату за рад су у 2013. обавили 16.108 провера поштовања прописа о заштити здравља и безбедности запослених, којима је обухваћено близу 270 хиљада радника. Од укупног броја контрола 1.146 извршено је због повреде радника на радном месту; у 24 случаја радник је на лицу места изгубио живот, а у 11 случајева радници су преминули пошто су задобили тешке повреде.