Извештај о стању људских права у Србији 2015

ИЗВРШНИ ПРЕГЛЕД

Република Србија је уставна, вишепартијска парламентарна демократска држава. У марту 2014. одржани су парламетнтарни избори на којима је према процени међународних посматрача бирачима понуђен истински избор, а поштоване су и основне слободе током предизборне кампање, мада постоје веродостојни извештаји о застрашивању гласача и неправилностима у гласачким списковима. Српска напредна странка освојила је апсолутну већину скупштинских места на парламентарним изборима и стала је на чело владајуће коалиције. Власти су задржале ефикасну контролу над безбедносним снагама.

Најозбиљнији проблеми из домена људских права у току извештајне године били су дискриминација и друштвено насиље над припадницима мањинских група, пре свега Ромима. Велики проблем представља и малтретирање новинара и притисци због којих су принуђени да врше аутоцензуру. Корупција је присутна у здравству, образовању и више грана власти, међу којима је и полиција. Неефикасност правосудних органа, која се огледа у одуговлачењу и одлагању судских процеса, као и продуженом задржавају осумњичених у истражном притвору, ометају грађанима приступ правди.

Међу осталим проблемима забележеним у извештајној години су и грубо поступање полиције с притвореницима; напади на борце за људска права, као и групе и појединце који се критички односе према властима; изостанак дугорочних решења за велики број лица расељених у ратовима деведесетих година прошлог века; друштвено и породично насиље над женама, децом и особама са инвалидитетом; трговина људима; напади на лезбијске, хомосексуалне, бисексуалне и трансродне (ЛГБТ) групе и њихове припаднике.

Власти су предузимале кораке у правцу кривичног гоњења јавних службеника, како оних из полиције тако и оних на другим државним положајима, након што би њихови преступи били изнети у јавност. Но и поред тога многи посматрачи верују да су бројни случајеви корупције, друштвеног и породичног насиља, и других врста злоупотреба прошли незабележено и некажњено.

Први део. Поштовање интегритета личности и забрана:

а. Неоснованог или незаконитог лишавања живота

Нема података да су власти или њени представници чинили неоснована или незаконита убиства.

Током године власти су наставиле јавну дискусију о нестанку и убиству три брата, Илије, Агрона и Мехмета, Американаца косовског порекла, заробљених од стране српских паравојних јединица 1999. Виши српски званичници су у неколико наврата саопштили да су пронађени нови докази у случају. Власти, међутим, нису направиле већи напредак у осигуравању приступа правди за жртве.

Специјално Веће за ратне злочине Окружног суда у Београду наставља да истражује и води поступке за злочине почињене у сукобима 1991-99 у бившој Југославији. Део тога је и наставак сарадње у размени информација и доказа са Хрватском, Црном Гором, Босном и Херцеговином, као и са Мисијом владавине права ЕУ на Косову (ЕУЛЕX).

Захваљујући сарадњи с Босном и Херцеговином власти су у марту ухапсиле осморицу Срба из Босне и Херцеговине за које се сумња да су 1995. учествовали у геноциду у Сребреници.

Фонд за хуманитарно право поднео је 17. августа кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине против Драгана Обрадовића, осумњиченог да је учествовао у ратним злочинима које су починили припадници 86. одреда Посебних јединица полиције МУП Србије 1999. у сукобу на Косову. До краја године Тужилаштво није предузело никакве акције поводом те пријаве.

б. Нестанка људи

Нема података о политички мотивисаним нестанцима људи.

ц. Мучења и других видова окрутних, нечовечних и понижавајућих поступака или казни

Иако Устав забрањује овакве чинове полиција повремено туче притворенике и малтретира људе, углавном приликом хапшења или у истражногм притвору, с циљем да им изнуди признање, иако се докази добијени на тај начин не прихватају на суду.

Према годишњем извештају Заштитника грађана за 2014. случајеви полицијског малтретирања или тортуре приликом хапшења или задржавања се често не кажњавају. У малом броју случајева покренуто је кривично гоњење, а још у мањем су донете пресуде за злостављање или тортуру. Међу мањкавости у поступању са затвореницима спадају пропусти у обављању лекарског прегледа након примене мере принуде и у одређивању индикација да је према прегледаном лицу поступано насилно, те недостатак обучености у пружању здравствене помоћи лицима према којима је поступано насилно. У фебруару је Европски суд за људска права (ЕЧР) наложио држави да исплати 3.500 евра (3.850 долара) одштете сваком тридесет седморице бивших затвореника који су повређени за време затворских нереда у Нишу 2006.

Први основни суд у Београду донео је 10. августа две пресуде по којима је Србија дужна да шесторици косовских Албанаца из Глогова исплати одштету од 125.000 до 370.000 динара (од 1.150 до 3.400 долара). Пресуде су донете због одговорности државе за тортуру и незаконито хапшење, које су спровели припадници МУП-а Србије 1999.

Стање у затворима и притворским јединицама

Многи затвори и притворске јединице не испуњавају међународне стандарде и забрињавајуће су пренасељени, санитарни услови у њима су углавном лоши, слабо су осветљени и проветрени, затворско особље је недовољно дисциплиновано и обучено. Представници Ервропске огранизације за безбедност и сарадњу (ОЕБС) саопштавају да у затворима и притворским јединицама не постоје адекватни услови за особе са инвалидитетом. Заштитник грађана је у септембру изјавио да је број здравствених служби у затворима недовољан и да у већини установа нема довољно здравственог особља.

Физички услови: У затворима максималне безбедности владају сурови услови због препуњености смештајних капацитета, физичког малтретирања затвореника, лоших санитарних услова и неадекватне медицинске заштите. У септембру је Заменик заштитника грађана Милош Јанковић саопштио да су и поред недавних побољшања затворски услови и даље незадовољавајући и да Србија није успела да испуни стандарде Европске уније.

Из Београдског центра за људска права су у децембру 2014. саопштили да у затворима борави близу 10.400 затвореника. Процењује се да су максимални смештајни капацитети 9.300 места (што је више од 6.500 места колико је било пријављено 2013.). Жене чине близу три посто затворске популације, а малолетни преступници један посто. И мада су затворски услови исти за кажњенике оба пола, у извештају Заштитника грађана из 2014. стоји да се због малобројности притворенице углавном налазе у фактичком усамљењу, често на дуги рок. Млађи затвореници нису прописно одвојени од старијих и смештени у одговарајућу васпитно-поправну установу; старосна граница за боравак у овом типу установа је 23 године.

Затворски услови осетно варирају од установе до установе. Чувари нису адекватно обучени за поступање са затвореницима.

Према извештају Београдског центра за људска права из 2014. у затвору су умрле 52 особе, од којих је пет извршило самоубиство. До новембра нису били расположиви подаци о узроцима смрти осталих затвореника.

У једном затвору не постоји просторија за обедовање и кажњеници једу у ћелијама, због чега владају лоши хигијенски услови. У другом затвору део кажњеника спава на душецима на поду између кревета других кажњеника. У високо обезбеђеним „затвореним“ крилима понекад не постоји природно осветљење и ваљано проветравање.

Током извештајне године Заштитник грађана је приметио и друге мањкавости на државном нивоу, будући да се притвореницима не омогућава радно ангажовање, нису укључени у културне активности, не омогућава им се да слободно време проводе ван ћелије у заједничким просторијама, притвореницима са тешким инвалидитетом нису обезбеђени услови за примерени смештај. Осим тога, заштитник грађана је установио да се у оквиру редовног затворског режима не пружа адекватан третман лицима са менталним поремећајима.

Администрација: Нема адекватне евиденције затвореника.

Независни посматрачи: Власти допуштају надгледање независним посматрачима, као што су групе бораца за људска права, представници медија, Међународни комитет Црвеног крста (ИЦРЦ) и Европски комитет за спречавање мучења Савета Европе. Заштитнику грађана допуштено је да обилази затворенике и да даје препоруке у вези са затворским условима.

Побољшања: У септембру је Заштитник грађана саопштио да су захваљујући његовим посетама запослени у затворима и притворским јединицама боље разумели да је забрањено лоше поступање према затвореницима, те њихово малтретирање и тортура. Додао је да су запослени притворским јединицама разумели да је екстерна контрола непоходна да би се спречило малтретирање.

д. Незаконитог лишења слободе или притварања

Закон забрањује неосновано хапшење и притварање, и власти углавном поштују ове забране.

Улога полиције и безбедносног апарата

Око тридесет две хиљаде полицијских службеника налази се у надлежности Министарства унутрашњих послова. Цивилне власти и даље ефикасно контролишу пет главних сектора под чијим је надзором рад 27 подручних полицијских управа (и координациона управа за Косово и Метохију), за које је надлежна Народна скупштина. И поред сталних напора тужилаштва и полиције да реше случајеве корупције, злоупотребе и превара, у овој области су и даље присутни озбиљни проблеми и злоупотребе. Не постоји специјализовано државно тело које би испитивало убиства која су починили припадници безбедносних снага. Полиција, БИА и Управа за извршење полицијских санкција проверавају ове случајеве на унутрашњим претресима.

Рад полицијских снага је неуједначен. Мада су службеници углавном Срби, у њиховим редовима има и Бошњака (муслимани словенског порекла), Мађара, Црногораца и мањи број припадника албанске националности и других мањина. Власти су предузеле кораке да повећају заступљеност мањина у полицијским снагама у мултиетничким срединама.

Проблем представљају корупција и некажњивост. Стручњаци из цивилног друштва наводе да се током извештајне године наставио тренд побољшања квалитета унутрашње полицијске истраге, пре свега захваљујући примени новог Законика о кривичном поступку. Од јула је против 122 полицијска службеника покренут поступак. У току 2014. Сектор унутрашње контроле истражио је 4.696 притужби на поступање полицијских службеника, од чега је 80 посто пријава поднело грађанство. Министарство унутрашњих послова одржава посебну телефонску линију преко које грађани могу пријавити случајеве полицијске корупције.Током извештајне године власти су уз сарадњу међународних организација спонзорисале преко педесет обука из борбе против корупције, а учесници су били полицајци, припадници граничних патрола, тужиоци и цариници.

Привођење и поступање с притвореницима

Надлежни органи углавном спроводе хапшења само уз налог. Закон налаже да се свако задржавање дуже од 48 сати одобри од стране суда, што се у пракси поштује. Полиција може у изузетним случајевима задржати осумњиченог у притвору пуних 48 сати. Одмах по испитивању тужилац одлучује да ли ће ухапшеног пустити на слободу или ће захтевати да судија за претходни поступак одреди предистражни притвор.

Закон у одређеним случајевима предвиђа могућност одбране са слободе. Но и поред тога могућност одбране са слободе и даље није довољно честа алтернатива притвору. Има случајева да су власти држале осумњиченог у притвору и кад за то није било потребно. Један такав пример јесте притварање три лица у мају 2014. под сумњом да су ширили панику тиме што су на друштвеним мрежама објављивали непотврђене информације о великом броју лешева који плутају поплављеним улицама у поплавама 2014. Као разлог за притвор власти су навеле да би осумњичени вероватно поновили преступ. У мају је поднета кривична пријава против једног лица које је притворено 2014. због „ширења панике и изазивања нереда“, за шта је запрећено казном затвора од шест месеци до пет година.

Закон предвиђа могућност полагање кауције, али ухапшени је ретко користе. Приметан је тренд да кауцију чешће траже окривљени за организовани криминал, корупцију на високом нивоу и ратне злочине, али и да се овим затвореницима чешће одобрава кућни притвор.

Устав налаже да полиција сместа мора саопштити ухапшеним лицима њихова права, што власти углавном поштују. Према закону тужилац и полиција не смеју испитивати осумњиченог пре него што га обавесте о томе да има право на помоћ браниоца, нити га смеју испитивати кад тужилац није присутан. Закон предвиђа да се осумњиченом додели бранилац на терет буџетских средстава у случају да га он не може сам обезбедити. Власти углавном допуштају члановима породице да обилазе осумњичене у притвору. Осумњиченима за тешка кривична дела притвор може бити продужен до десет месеци без подизања оптужнице.

Закон забрањује надлежнима непотребно одлагање подизања званичне оптужнице против осумњиченог, као и одуговлачење истраге. Према закону истрагу треба завршити за шест месеци, или 12 кад је случај у надлежности специјалних судова (организовани криминал, корупција на високом нивоу, ратни злочини). Но и поред тога се догађа да трајање истраге прекорачује прописани временски лимит, јер не постоје јасне последице за случај непоштовања законског рока.

Притвор у истрази: Претерано подужавање предистражног притвора и даље представља проблем. Од септембра близу 14 посто укупне затворске популације чине лица у судском притвору. Нема података о просечном трајању предистражног притвора, а није могуће ни дати поуздану процену. Суд је углавном обавезан да у најкраћем року донесе одлуку о задржавању у притвору. Устав и закон ограничавају трајање предистражног притвора на најдуже шест месеци, међутим, од тренутка подизања оптужнице нема законског ограничења за његово трајање. Ни трајање притвора током жалбеног поступка није законски ограничено. Услед неефикасних судских процедура, које се углавном не могу избећи, често се дуго чека на почетак суђења. Кад процес једном отпочне, обично траје од неколико месеци до неколико година. Власти понекад изричу меру кућног притвора, што донекле смањује проблем пренасељености у судским притворским јединицама.

Закон допушта неограничено лишење слободе затвореника који је због душевне болести проглашен опасним за друге.

Амнестија: У складу са Законом о амнестији у 2014. из затвора је пуштено 284 затвореника.

е. Ускраћивања права на правично и јавно суђење

Устав јемчи независност судства, али у правосуђу је и даље постоји корупција и политички утицаји.

У јуну су чланови Савета за дисциплински прекршај преиначили раније донету одлуку и прогласили судију Владимира Вучинића одговорним за дисциплински прекршај. Савет сматра Вучинића одговорним, иако је први пут оптужен 2013. због наводне непрописне комуникације с медијима, мада је он тада тврдио да га је претпостављени приморавао да промени услове у вези са доношењем кауције у случају лица оптуженог за корупцију. Надређени судија је покренуо дисциплински поступак и Вучинић није реименован на положај председника Специјалног суда за организовани криминал.

Судски поступци

Устав и закони јемче окривљенима поштовање претпоставке невиности. Власти су дужне да у најкраћем року подробно обавесте окривљеног о делу које му се ставља на терет и да му, ако је потребно, обезбеде бесплатан превод на језик којим говори. Окривљени има право на правично и јавно суђење без непотребних одлагања, мада постоји могућност да се јавност искључи током поступка ако судија закључи да ће тако заштитити морал, јавни ред, националну сигурност, интерес мањина или док сведоче заштићени сведоци. На суђењима не постоји класична порота, али свим суђењима, осим оним за организовани криминал и ратне злочине, присуствују судије-поротници. Окривљени имају такође право да им се о трошку државе обезбеди бранилац у случају када је одбрана обавезна или када окривљени нема средстава да сам ангажује представника, те када нема довољно времена или могућности за припрему одбране. Окривљени имају право да разматрају доказе власти и да испитују сведоке, и не смеју бити присиљавани да сведоче или да признају кривицу. И окривљени и тужилац имају право жалбе на пресуду. Власти у пракси углавном поштују ова права, мада се окривљени понекад жале да им није било допуштено да предоче своје доказе суду и да позову своје сведоке. Окривљени лошијег материјалног стања теже ангажују правног заступника, будући да у држави не постоји бесплатна правна помоћ у свакој прилици. Бесплатна правна помоћ зајемчена је само у тежим случајевима, када окривљени по закону мора имати браниоца.

Политички осуђеници и притвореници

Нема потврђених података о постојању политичких осуђеника или притвореника. Постоје пак извештаји да су власти из политичких разлога хапсиле појединце, теретећи их за корупцију.

Грађанске парнице и правни лекови

Устав јемчи право грађанима да се у случају кршења људских права жале Уставном суду. Осим што одлучује о томе да ли је дошло до повреде људских права, одлука овог суда омогућава потраживање одштете. Власти махом поштују одлуке Уставног суда. У случајевима кад постоји сумња да је дошло до кршења Европске конвенције о људским правима, грађани се могу жалити Европском суду за људска права.

Враћање имовине

Агенција за реституцију Републике Србије омогућава враћање имовине коју су комунистичке власти одузеле после Другог светског рата у натуралном облику. Према наводима Агенције решено је близу 40 посто захтева за повраћај имовине и пет посто захтева за повраћај пољопривредног земљишта. Према проценама, Агенцији ће бити потребне две године да реши све захтеве за враћање имовине у натуралном облику. Почетак давања финансијске компензације у обвезницама померен је са 2014. на 2018. Закон омогућава враћање одузете имовине у натуралном облику, путем финансијске надокнаде или супституцијом општинске имовине црквама. Власти и даље нису усвојиле захтев којим се решава питање имовине без наследника, одузете жртвама Холокауста.

ф. Неоснованог угрожавања неповредивости приватности, породице, стана или преписке

Мада су Уставом ова дела забрањена, има навода да власти нису поштовале непровредивост преписке и комуникације. Иако закон обавезује припаднике Министарства унутрашњих послова да траже писмено одобрење суда пре него што почну надгледање сумњиве криминалне радње, или налог за улазак у туђи посед, изузев када треба заштитити нечији живот или посед, полиција повремено крши ове уредбе.

Борци за људска права верују да им власти надгледају комуникацију, а већина посматрача верује да власти повремено надгледају комуникацију, прислушкују разговоре и читају пошту и мејлове. У јануару је Заштитник грађана открио, што је Министарство одбране касније и потврдило, да је Војнобезбедносна агенција незаконито надгледала комуникацију припадника одређених политичких странака, синдикалних вођа и судија.

Закон допушта властима да под одређеним специјалним околностима приступе подацима о комуникацији без судског налога. Чак и кад се узму у обзир специјалне околности, БИА мора тражити ретроактивни налог да оправда надзирање.

Други део. Поштовање грађанских слобода, као што су:

а. Слобода изражавања и медија

Устав и закони гарантују слободу изражавања и слободу штампе. Ове слободе нарушавају нетранспарентност медијског власништва, мешање власти у питање медијског власништва, претње и напади на новинаре.

Слобода изражавања: Устав јемчи слободу изражавања, али допушта њено изузетно ограничавање кад је то „неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности“. И мада у закону нема посебне одредбе о говору мржње, „изазивање“ националне, расне или верске нетрпељивости сматра се кривичним преступом. Заштитник грађана је саопштио да је Војнобезбедносна агенција вршила незаконити надзор представника опозиционих политичких странака.

Слобода штампе и медија: Иако су независне медијске организације углавном биле активне и изражавале широк спектар мишљења постоје, међутим, наводи да власти цензуришу медије. Заштитник грађана износи у извештају за 2014. да медији у земљи нису слободни у мери која се очекује у модерној европској држави и друштву. У извештају се додаје да су у поређењу с 2014. медијске слободе смањене. У јулском извештају Хјуман рајтс воча наводе се докази о кривичним тужбама, претњама, физичким нападама, кампањама блаћења и другим видовима застрашивања новинара који се баве истраживачким новинарством. Већина штампаних и електронских медија су независни и налазе се у приватном власништву, мада држава и даље располаже огромним медијским средствима. Настављена је приватизација медија у власништву општина, али процес није био окончан до законски прописаног рока 1. јула. Скупштина је амандманом померила рок на 31. октобар, али и он је прекорачен. Поједине медијске организације нису јавно откриле податке о власничкој структури, због чега посматрачи сумњају у њихову независност.

Насиље и узнемиравање: Закон забрањује претње и све видове притисака на јавна гласила и новинаре и свако друго мешање које може угрозити њихов рад. У извештајној години поједини репортери и медијске организације били су изложени вандалским нападима, застрашивању и физичким нападима. Асоцијација независних медија Србије забележила је од 22. децембра 34 случаја вербалних претњи, физичких напада и угрожавања имовине медијских радника. На пример, 18. августа двојица младића претукла су новинара истраживача Ивана Нинића, сарадника Савета за борбу против корупције и портала за борбу против корупције Пиштаљка, испред његове куће. У новембру су непознати нападачи насрнули на Нинићеву колегиницу, Мирославу Миленовић, наводно због њеног рада у Савету. Асоцијација је забележила 23 напада у току године. Појединим новинарима, који су били мета претњи због посла којим се баве, додељена је на основу полицијске процене двадесетчетворочасовна полицијска заштита. У септембру је српске новинаре малтретирала полиција због извештавања о контроверзном грађевинском пројекту.

Цензура или филтрирање садржаја: Постоје наводи да држава активно утиче на извештавање медија у вези са једним бројем питања.

Против непрофитне Балканске истраживачке мреже (БИРН), која је у својим чланцима критиковала рад владе, започета је почетком године дуготрајна медијска кампања. Ктитичари блиски власти јавно су назвали БИРН „шпијунском“ организацијом, а њене запослене „страним плаћеницима“. Премијер Вучић је 9. јануара критиковао БИРН због истраге контроверзног владиног тендера. Премијер је запослене у БИРН-у оптужио да узимају новац од делегације ЕУ у земљи како би критиковали Владу, али је делегација ЕУ категорички одбацила ову оптужбу.

Медији су понекад због економског притиска принуђени да врше аутоцензуру. Верује се да се знатан проценат рекламног прихода обезбеђује из фондова под контролом државе, чиме држава добија снажан уплив у рад медијских кућа. Будући да опстанак медија у највећој мери зависи од рекламирања, рекламне агенције су у изузетној прилици да утичу на њихов рад, између осталог и тако што ће на нетранспарентан начин прекидати рекламне уговоре, уносити једностране промене у важеће уговоре и неравномерно распоређивати средства из јавног буџета и рекламних фондова под контролом државе (као што су средства намењена јавним предузећима и општинама). Многе медијске куће суочавају се са финансијским притисцима, који се могу искористити за наметање одређене уређивачке политике, начина извештавања или диктирања услова у којима новинари раде.

Утицаји невладиних чинилаца: У 2014. је националистички покрет Наши објавио списак тридесет глумаца, редитеља, писаца, политичких аналитичара и новинара које су прогласили „издајницима“ и „највећим србомрсцима“. Из Тужилаштва су одговорили подизањем оптужног предлога против Ивана Ивановића, лидера покрета Наши, за кривично дело „расна и друга дискриминација“. Случај до септембра и даље није био окончан.

Слободно коришћење интернета

Нема података да су власти ограничавале или ометале приступ интернету и цензурисале онлајн садржај. Постоје веродостојни извештаји да су власти пресретале приватну комуникацију без одговрајућег правног допуштења (видети одељак 1.ф.). Према подацима Републичког завода за статистику 63 посто грађана поседује интернет везу.

И мада се притуп интернету не ограничава, закон обавезује телекомуникационе оператере да годину дана чувају податке о извору и одредишту комуникације; о почетку, трајању и завршетку комуникације; о врсти комуникације; идентификацији корисничког терминала; локацији мобилног корисничког терминала. И док обавештајне службе овим подацима могу приступити без судског налога, закон налаже да се за приступ садржају комуникације мора тражити судски налог.

Слобода научног и уметничког стваралаштва

Српски позоришни редитељ Кокан Младеновић тврди да је његова представа Коштана отказана због критичког остврта на културни живот и политичко руководство.

б. Слобода мирног окупљања и удруживања

Слобода мирног окупљања

Устав јемчи грађанима право на мирно окупљање, што власти углавном у пракси поштују. Организатори протеста су по закону дужни да траже дозволу полиције за одржавање догађаја и да у захтеву наведу тачан датум, време и процену броја учесника. Полиција углавном одобрава протесте који неће угрозити грађане и јавни саобраћај; у супротном, полиција доноси одлуку тек у договору с градским властима. О окупљањима за која се процењује да ће имати висок безбедносни ризик одлуку доносе више инстанце власти. Уставни суд је 2013. одлучио да је ограничавање слободе окупљања из безбедносних разлога у супротности са Уставом, али се Министарство унутрашњих послова оглушило о ту одлуку. Институт друштвених наука је током извештајне године објавио извештај у коме се наводи да постоји неколико препрека због којих је немогуће у пуној мери кориситит грађанску слободу мирног окупљања. У те препреке спадају забрана мирног окупљања кад постоји претња од насилног контрамитинга, велики број дозвола који је потребан организаторима скупа и законски прописана забрана окупљања у околини Народне скупиштине.

Министарство унутрашњих послова забранило је из безбедносних разлога све јавне догађаје који су у Београду били најављени за 11. јул, у знак обележавања двадесете годишњице од геноцида у Сребреници. У августу је министрство забранило јавни протест у организацији ултранационалистичке организације у знак протеста због прихватања тражилаца азила у Србији. Парада поноса одржана је 20. септембра у Београду, другу годину заредом, и на њој су промовисана права ЛГБТ популације. Полиција, које је било у много већем броју од учесника, затворила је велики део центра града како би се осигурала рута којом су учесници шетали и спречио сваки контакт између учесника и хулигана.

Слобода удруживања

Устав јемчи слободу политичког, синдикалног и сваког другог удруживања, што власти углавном поштују.

ц. Верске слободе

Видети документ Стејт департмента: Извештај о међународним верским слободама на www.state.gov/religiousfreedomreport/.

д. Слобода кретања, интерно расељена лица, заштита избеглица и лица без држављанства

Устав јемчи грађанима да се слободно крећу у земљи, да путују у иностранство, да се иселе и репатрирају, што власти у пракси углавном поштују. Власти су сарађивале с Канцеларијом Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) и другим хуманитарним организацијама у пружању заштите и помоћи интерно расељеним лицима, избеглицама, избеглицама повратницима, тражиоцима азила, лицима без држављанства и осталим угроженима.

Унутрашње кретање: На основу регистрације спроведене у сарадњи с мисијом УНХЦР-а после косовских сукоба, власти су свим заинтересованим лицима избеглим због сукоба на Косову, која су пристала да се региструју као интерно расељена лица, омогућиле да изваде легитимације за интерно расељене ради добијања хуманитарне помоћи и лакшег коришћења услуга основних јавних служби.

Исељавање и репатријација: Према наводима из УНХЦР-а у првих шест месеци извештајне године из Србије су се на Косово вратиле 133 расељене особе. Међу њима је 109 припадника српске националности, пет су Бошњаци и 19 Горанци.

Интерно расељена лица

У складу с Водећим принципима о интерној расељености Уједињених Нација закон обезбеђује заштиту интерно расељеним лицима, али због бирократске недоследности у неким областима нема потпуне имплементације одредби. Према званичним статистичким подацима Комесаријата за избеглице и миграције на територији Србије пребива 206.026 расељених лица (УНХЦР их води као интерно расељене) са Косова, углавном Срба, Црногораца, Рома, Египћана, Ашкалија, Горанаца и Бошњака, избеглих са Косова за време сукоба 1998-99. Близу осамдесет посто расељених лица живи у урбаним областима. Према наводима УНХЦР-а преко деведесет хиљада су у изузетно тешком положају и потребна им је помоћ.

Најбројнија етничка мањина међу интерно расељеним лицима су Роми. Званично је регистровано скоро 23.000 расељених Рома, међутим, УНХЦР процењује да је у земљи интерно расељено између четрдесет и четрдесет пет хиљада Рома, од којих многи немају лична документа без којих не могу озваничити свој статус. Према истраживању УНХЦР-а које је спровео Центар за слободне изборе и демократију у 18 општина испод границе сиромаштва живи близу 21 хиљада интерно расељених Рома. И док део расељених Рома живи у колективним центрима, које помаже држава, услови живота (и домаћих Рома и оних интерно расељених) углавном су изузетно рђави. У општинама често не постоји спремност да им се обезбеди одговарајући смештај. Ако и остану у Србији, Роми обично живе близу већих градова или места у нелегализованим, изолованим, дивљим насељима без струје и воде, санитарних и других комуналних услова.

Расељена лица која нису прописно регистрована у Србији, пре свих Роми, Ашкалије и Египћани углавном не могу остварити право на бесплатно здравствено лечење, социјалну помоћ и бесплатно образовање јер немају званично пријављену адресу становања у Србији. Дивља ромска насеља немају званично заведене адресе. Према закону грађани без сталне адресе могу се пријавити на адресу локалног центра за социјалну заштиту и тако стећи потврду која се обнавља на две године, али ово се ипак не спроводи у потпуности.

Држава је помагала најугроженијим расељеним лицима тако што им је обезбеђивала храну, програме доходованих активности и смештај у колективним центрима. И мада државни званичници и даље јавно позивају расељена лица са Косова да се врате на своја огњишта, високи државни званичници такође тврде да то у многим случајевима није безбедно. У циљу пружања помоћи избеглицама из Хрватске и Босне и Херцеговине и расељеним лицима, углавном са Косова, Влада је 2002. имплементирала националну стратегију, усвојену у складу с водећим принципима Уједињених нација, а затим је 2011. и наредне године проширивала и дорађивала.

Услови у којима живи велики број расељених лица и даље су повод за бригу. Из Комесаријата за избеглице наводе да од краја јула у десет званичних колективних центара борави 495 расељених лица са Косова, и то у изразито рђавим условима, у објектима који су првобитно били намењени привременом смештају. Многи од деведесет хиљада крајње угрожених лица расељених са Косова живи у приватном смештају у неадекватним условима.

У првих осам месеци извештајне године држава је решила стамбени проблем 307 расељених породица и обезбедила 491 програм доходованих активности. Локалне невладине организације и међународне организације обезбеђивале су додатне објекте за смештај избеглих лица и пружале им економску и бесплатну правну помоћ приликом пријаве боравишта, решавања имовинских захтева и вађења осталих личних докумената.

Заштита избеглица

За време извештајне године у многе државе ЕУ и Југоисточне Европе стигао је нечувено велики талас миграната са Блиског Истога, из Африке и Азије, међу којима су и тражиоци азила/потенцијалне избеглице, економски мигранти и жртве трговине људима. Због што веће разумљивости, у овом извештају ће се о популацији тих људи говорити као о „мигрантима и тражиоцима азила“, тамо где не постоје прецизније информације.

Према наводима власти Србија је транзитна држава кроз коју пролази веома велика, мешовита река избеглица на путу за Западну Европу.

Одобравање азила: Закон предвиђа могућност давања азила или избегличког статуса и власти су установиле систем за пружање заштите избеглицама. Канцеларија за азил у оквиру Министарства унутрашњих послова, која је задужена за имплементацију система, услед недостатка могућности, средстава и обученог особља чини то с половичним успехом. И мада је закон генерално усаглашен с међународним стандардима, због пропуста и одлагања његове примене изостаје брза и ефикасна процена индивидуалних потреба тражилаца азила. У већини случајева процедура решавања захтева се прекида или суспендује јер су тражиоци напустили земљу.

Према наводима УНХЦР-а главни разлог што тражиоци азила напуштају Србију јесте тај што нису заинтересовани да остану да живе у њој, али и предуго трајање законске процедуре за решење захтева за азил. Иако је од краја године 577.995 лица изразило намеру да затражи азил у држави, већина је напустила земљу, а само њих тридесет је саслушано, па су власти доделиле свега четрнаест избегличких статуса и ниједно решење о субсидијарној заштити.

Према наводима Министарства унутрашњих послова и УНХЦР-а од октобра кроз државу је свакодневно пролазило у просеку пет хиљада (чак и десет хиљада) миграната и тражилаца азила. Власти су због тога отвориле два пријемна центра на југу Србије, у којима је било могуће регистровати и обрадити шест хиљада миграната дневно и обезбедити смештај за четрдесет жена и деце. Власти су такође отвориле пријемни центар у Кањижи, близу мађарске границе, који може да прими хиљаду људи.

Сигурна држава порекла/транзита: У УНХЦР-у са забринутошћу гледају на начин на који власти тумаче и користе појам сигурне треће земље, будући да то није у складу с међународним стандардима. Пракса је власти да глатко одбијају молбе тражилаца азила из „сигурних држава порекла“. У УНХЦР-у сматрају да су оваква пракса, баш као и списак „сигурних трећих земаља“ бесмислени зато што их је Министарство иностраних послова одабрало искључиво на основу државних односа и веза са тим земљама, а не на основу хуманитарних прилика и стварног стања људских права у њима. Све околне државе које Србија признаје налазе се тако на списку „сигурних трећих земаља“. УНХЦР-ови партнери у имплементацији покренули су пред Уставним судом иницијативу за укидање ове листе, међутим, суд се прогласио ненадлежним за ту одлуку.

Забрана протеривања или враћања избеглица: У УНХЦР-у наводе да Србији недостају и средства и стручни кадар како би се тражиоци азила заштитили од протеривања, али власти се у принципу суздржавају од тог чина.

Малтретирање избеглица: Невладине организације повремено извештавају о рђавом поступању полиције с мигрантима и тражиоцима азила од почетка великог прилива.

У јулу су из Амнести интернешнала саопштили да је неколико миграната или избеглица, који су пролазили кроз Србију на путу за Западну Европу, тврдило да су се припадници полиције рђаво односили према њима или су их финансијски искористили. У српским медијима објављено је да су најмање два полицајца дисциплински кажњена због финансијског искоришћавања миграната и тражилаца азила.

Запослење: Тражиоци азила немају право да раде. Право на рад стичу тек кад на крају процеса стекну избеглички статус. За интеграцију избеглица и даље је одговоран Комесаријат за избеглице и миграције, који не обезбеђује помоћ, будући да су све избеглице са статусом тражилаца азила или тражилаца субсидијарне заштите напустиле Србију.

Трајна решења: Власти обезбеђују помоћ при расељавању и интеграцији избеглица, али углавном на ад хоц основи. Избеглице из бивше Југославије уживају иста права као и држављани Републике Србије (осим права гласа) и олакшана им је натурализација. Према званичној статистици Комесаријата за избеглице и миграције Републике Србије у земљи борави 25.962 избеглице из Хрватске и 9.287 из Босне и Херцеговине, мада власти процењују да се број бивших избеглица, које се јесу натурализовале али не и до краја интегрисале у социјалне и економске токове државе, креће између двеста и четиристо хиљада. У 10 колективних центра живи близу 230 избеглица. Власти су обезбедиле смештај за 297 лица, а запослење за њих 272.

Србија је заједно с Босном и Херцеговином, Хрватском и Црном Гором учествовала у осмишљавању регионалног стамбеног пројекта који ће омогућити стамбено збрињавање близу шеснаест хиљада најугроженијих породица које су решиле да се интегришу. На међународној донаторској конференцији за регионалне стамбене пројекте одржаној 2012. прикупљено је 260 милиона евра (286 милиона долара) у обвезницама, што је близу половине предвиђеног петогодишњег буџета. Од јула је Скупштина донатора за регионалне стамбене пројекте одобрила пет пројектних понуда за стамбено збрињавање 4.153 избегличке породице које живе у Србији. Укупна вредност петогодишњег пројекта је 87 милиона евра (96 милиона долара). После почетног кашњења, за које су углавном одговорни међународни партнери у имплементацији, које су одабрали донатори, власти су наставиле имплементацију пројекта.

Власти су такође обезбедиле извесну помоћ избеглицама које желе да се врате у своју домовину.

Лица без држављанства

Према процени УНХЦР-а око 3.868 лица – углавном Рома, Египћана и Ашкалија – у опасности су да остану без држављанства. Власти имају законе и процедуре које омогућавају стицање нациналности, али је имплементација понекад отежана. Лица у опасности да остану без држављанства у остваривању њиховог грађанског права углавном ометају чиниоци као што су сиромаштво, друштвена маргинализованост, недовољна обавештеност, запетљане и исцрпљујуће бирократске процедуре, тешкоће у вађењу докумената, као и то што не поседују стално место пребивалишта или нису уписани у матичну књигу рођених. Власти не сарађују у довољној мери са међународним организацијама у имплементацији мера за решавање специфичне ситуације лица без држављанства.

Трећи део. Право грађана да учествују у политичким процесима

Устав и закон јемче грађанима право да бирају власт на слободним и поштеним изборима, који се периодично одржавају и који су засновани на општем праву гласа, и грађани то право остварују.

Избори и политичка заступљеност

Последњи избори: У Србији су у марту 2014. одржани парламентарни избори које су међународни посматрачи углавном оценили као слободне и поштене, мада је замерено на недовољној транспарентности. У коначном извештају Посматрачке мисије ОЕБС за изборе стоји да је на: „превременим парламентарним изборима гласачима понуђен стваран избор. И мада су током предизборне кампање поштоване основне слободе, веродостојни извори наводе да је било случајева затрашивања гласача што баца сенку на изборни поступак.“ Из Мисије ОЕБС-а такође наводе да су се у бирачким списковима поједина имена понављала, те да нису била избачена ни сва имена преминулих грађана.

Политичке странке и политичка ангажованост: Припадници опозиционе Демократске странке оптужили су у извештајној години најјачу партију – Српску напредну странку – за 95 случајева застрашивања на локалном нивоу, укључујући и неколико напада на кандидате Демократске странке. Челници ове странке наглашавају да су у протекле три године ухапшена 83 њихова члана, од којих су неки читавих десет месеци провели у истражном затвору. Подигнуто је само неколико оптужница, а свих 83 ухапшених пуштено је на слободу. У августу се у Новом Саду појавио графит следеће садржине: „Смрт Бојану Пајтићу“, председнику Демократске странке.

Четврти део. Корупција и нетранспарентност власти

Закон предвиђа кривичне казне за корумпиране функционере. У јавности је пак распрострањено уверење да држава примењује законе несистематично и да представници власти понекад некажњено учествују у корупцији. Експерти из Европске уније примећују сталан проблем претераног коришћења нејасно дефинисане оптужбе за „злоупотребу службеног положаја“ код наводних случајева корупције у приватном сектору. И поред тога што се представници власти јавно залажу за борбу против корупције, у Агенцији за борбу против корупције, Савету за борбу против корупције, Транспарентности Србија и истакнутим невладиним организацијама и даље се критикују недовољна транспарентност власти и опасност од корупције.

Тужилаштво за организовани криминал води поступке за случајеве корупције на високом нивоу у посебном одељењу за кривична дела организованог криминала Вишег суда у Београду; остали случајеви корупције воде се у оквиру редовног правосудног система. Министарство унутрашњих послова углавном предаје случајеве корупције унутар министарства и резултате истраге одговарајућем тужилаштву. У априлу су власти обелоданиле Стратегију истраге финансијског криминала за период 2015–2016 и пратећи Акциони план. Стручњаци сматрају да ће из перспективе спровођења закона то бити основно оруђе власти у борби против корупције.

Агенција за борбу против корупције је самостално и независно надзорно тело које је у надлежности Скупштине. Главни задатак тела јесте праћење имплементације националне стратегије за борбу против корупције и повезаног акционог плана; решавања о сукобу интереса; контрола финансирања политичких странака; сарадња с међународним институцијама у борби против корупције; спречавање корупције у сарадњи с властима, медијима, невладиним сектором и грађанством. И мада је Агенција за борбу против корупције активно сарађивала са другим дружавним институцијама и организацијама цивилног друштва и добијала техничку помоћ од различитих донатора, није успела да обави део својих задатака и потврди свој утицај. Због рупа у закону у Агенцији за борбу против корупције нису могли реаговати у неколико случајева где је јасно постојао сукоб јавних и приватних интереса. Директор Агенције наводи да је у извештајној години било шест и по пута више захтева за спровођење истрага него 2014. Агенцији и даље недостају људи и средства за рад. Државне интитуције и званичници су у ограниченој мери деловале у складу са налазима и препорукама Агенције. Агенција је поднела 27 кривичних пријава против функционера. Овим функционерима се ставља на терет или то да уопште нису пријавили имовину или да су то учинили делимично, у намери да прикрију податке о имовини и приходима.

Корупција: У току извештајне године правосудни и криминалистички органи започели су неколико случајева борбе против корупције на високом нивоу. У јуну су власти ухапсиле 29 полицијских службеника, припадника пограничне полиције, и девет царинских службеника због више кривичних дела у вези с кријумчарењем и примањем мита. Истрагу је спровео Сектор унутрашње контроле Министарства унутрашњих послова у сарадњи са Тужилаштвом за организовани криминал и Националном службом за заштиту МУП-а Мађарске. Полиција и Тужилаштво за организовани криминал су заједно са органима из још неколико европских држава учествовали у истрази која је у јуну резултирала хапшењем 69 лица, осумничених за кријумчарење наркотика. На основу информација добијених у истрази у јулу је ухапшен један судија Вишег суда у Београду због сумње да је примао мито у циљу утицаја на ишод судског поступка, како случај не би доспео до Врховног суда.

Пријављивање имовине и прихода: Закон налаже постављеним или изабраним државним функционерима да поднесу извештај о својој имовини и приходима. Независна Агенција за борбу против корупције је тело које по закону треба да контролише предају пријава и врши проверу њихове комплетности и тачности. Подаци су доступни јавности на интернет страници Агенције или на лични захтев. Против оних који не поднесу извештај или који не наведу потпуне податке предузимају се административне и/или кривичне санкције. У извештају се наводе подаци о личној имовини и приходима, те о имовини и приходима брачних другова и малолетне деце. Битне промене у имовинском стању морају се пријављивати сваке године. Функционери су такође дужни да одмах по напуштању положаја поднесу извештај, а затим још две године по престанку вршења јавне дужности морају обавештавати Агенцију о свакој битнијој промени имовинског стања.

У Агенцији за борбу против корупције настављају да покрећу административне и кривичне поступке против бивших и актуелних функционера који не поднесу извештај о имовини и приходима или то не ураде на ваљани начин. Током извештајне године покренути су прекршајни поступци против 217 лица; у већини случајева разлог је био изостанак извештаја о имовини и приходима. У Агенцији за борбу против корупције такође су поднели петнаест кривичних пријава против особа које нису поднеле извештај у намери да прикрију податке о имовини и приходима, после чега су случајеви званично прешли у домен Тужилаштва.

Јавни приступ информацијама: Власти нису у потпуности примењивале закон о приступу информацијама и углавном нису у пракси дозвољавале приступ државним информацијама. Постојећи закон јемчи слободан приступ информацијама од „јавног значаја“ (уз многобројне изузетке) и утврђује функцију независног повереника за информације од јавног значаја, кога Скупштина одабира како би решавао притужбе на рачун органа власти који одбију захтев тражилаца информације.

Већина притужби које су током извештајне године поднете у вези с приступом информацијама од јавног значаја односила се на случајеве кад владина тела нису успевала да одговоре на захтеве. Иако су смештајни капацитети канцеларијског простора у коме раде повереникови службеници довољни, 60 посто места прописаних законом није попуњено. Повећао се број случајева у којима се органи државне управе позивају на поверљивост информација без одговарајуће правне основе, али било је мање случајева у којима органи државне управе карактеришу захтеве за слободним приступом информацијама као злоупотребу права на приступ информацијама. Повереник је критиковао министарства и државне органе зато што још нису усвојили подзаконске акте за имплементацију њихових правних обавеза.

У јуну је ступио на снагу Закон о заштити узбуњивача, који је Скупштина усвојила децембра 2014. Власти су спонзорисале кампању информисања јавности и низ обука за судије и тужиоце који су обухваћени новим законом.

Пети део. Став власти према међународним институцијама и невладиним организацијама које истражују случајеве наводног кршења људских

Власти углавном нису ограничавале рад, истрагу и објавиљивање налаза у случајевима повреде људских права, разноразних независних домаћих и међународних организација за заштиту људских права. И мада су представници власти генерално сарађивали с овим групама и излазили у сусрет њиховим захтевима, оне су ипак биле изложене критици, нападима и претњама појединаца и група које не припадају властима због критичког односа према власти или изношења ставова супротних националистичким ставовима о Косову, Међународном суду за ратне злочине на територији бивше Југославије и ратовима деведесетих година протеклог века.

Владина тела за унапређење стања људских права: Канцеларија Заштитника грађана задужена је да идентификује проблеме у оквиру државних институција и да даје препоруке за њихово решавање. Заштитник грађана и даље има локалне канцеларије у три општине са већинским албанским становништвом. Покрајина Војводина има свог Заштитника грађана који је у току године самостално радио. Повереница за заштиту равноправност има право да покреће грађанске парнице против предузећа и владиних институција који крше овај закон.

Током извештајне године Заштитник грађана Саша Јанковић нашао се на мети личних напада неколико медијских кућа које имају блиске везе са владајућом Српском напредном странком. Напади су почели у јануару, кад је Заштитник грађана поднео кривичне пријаве против двојице припадника Управе војне полиције. Пријаве су поднете због инциднета на Паради поноса 2014, кад су се два припадника војне полиције, премијеров и градоначелников брат сукобили с припадницима Жандармерије. Неколико висиоких функционера јавно је критиковало Заштитника грађана због подизања пријаве.

Шести део. Дискриминација, друштвене злоупотребе и трговина људима

Устав забрањује сваку дискриминацију по основу расе, пола, вероисповести, политичког опредељења, националности или држављанства, социјалног порекла, инвалидитета, сексуалне оријентације, родне припадности, језика или заражености вирусом ХИВ-а или неком другом заразном болести. Власти не обезбеђују у довољној мери поштовање ових забрана.

Жене

Силовање и насиље у породици: Запрећена казна за силовање, као и принуђивање брачног партнера на сексуални однос, креће се до 40 година затвора. Власти не примењују ефикасно овај закон. Адвокати верују да само мали проценат жртава силовања пријављује напад у страху од освете нападача или понижења на суду.

Насиље над женама и даље представља проблем. За насиље у кући прописана је казна до десет година затвора. Закон предвиђа да жена може тражити судску меру забране приближавања. Власти не примењују закон ефикасно. Случајеви насиља у породици тешко се решавају јер нема сведока или доказа, али и зато што сведоци и жртва нису спремни да сведоче. И мада власти уопштено признају да је породично насиље присутно у високом проценту, не постоје поуздани статистички подаци који говоре о размерама проблема. Према наводима медија до августа је 28 жена преминуло од последица породичног насиља. У августу је нова Повереница за заштиту равноправности затражила од медија да прекину сензационалистичко извештавање о случајевима насиља над женама, јер се о овом проблему обично говори само када дође до убиства или тешког насиља.

Неколико званичних агенција које се боре против породичног насиља немају довољно средстава. Постоји четрнаест Сигурнизxц х кућа за жене, које воде невладине организације; у неколико случајева и општине издвајају скромна средства као финансијску помоћ. У свим Сигурним кућама жене могу боравити са својом децом. Према наводима медија, близу 15 посто жена које су потражиле уточиште у сигурној кући враћају се својим злостављачима.

Сексуално узнемиравање: За кривични преступ сексуалног узнемиравања законом је запрећена казна до шест месеци, и то у случајевима где није било злостављања или коришћења моћи, а до годину дана за злостављање подређеног службеника или штићеника. Власти не спроводе закон ефикасно. Јавност је недовољно обавештена о овом проблему и током године поднето је свега неколико пријава.

Слобода одлучивања о рађању: Парови и појединци имају право да слободно одлучују о рађању деце, о њиховом броју и времену кад их желе добити, да се старају о свом репродуктивном здрављу и да добију информације о томе, без дискриминације, принуде и насиља.

Дискриминација: Иако су жене и мушкарци равноправни пред законом, како пред оним породичним, тако и пред законом о раду, у имовинско правним односима и наслеђивању, власти не поштују увек ово пракси. Жене су врло често дискриминисане приликом запошљавања, подизања кредита, исплате зараде, затим као власнице или руководиоци предузећа, те у образовању и становању. (видети одељак 7.д.).

Деца

Упис у књиге: Дете стиче држављанство преко једног родитеља. Закон о матичним књигама обезбеђује свима право да се упишу у књиге. Део ромске деце остаје непријављен. Дете је могуће и накнадно пријавити, али процедура је замршена (видети одељак 2.д). Непријављена деца не могу остварити право на јавне услуге, као што је здравствена нега.

Образовање: Првих дванаест година школовања су бесплатне, али само су обавезни припремни разред и школовање до петнаесте године. Дискриминација мањина и економске недаће спречавају поједину децу да похађају школу. У појединим мањинским заједницама, посебно међу Ромима, основну школу чешће напуштају девојчице.

Злостављање деце: Деца су често жртве породичног насиља, а у порасту је и број случајева где су деца жртве породичног занемаривања. Национално испитивање о сексуалном злостављању деце показује да је у просеку четворо деце из сваке учионице (државни просек је 22 детета по учионици) претрпело неки вид сексуалног насиља. Према овом испитивању, само 7 посто случајева пријављено је полицији. У 83 посто случајева сексуалног насиља жртве су девојчице.

Према налазима медија власти могу лакше да реагују у случајевима где постоје очигледни физички докази насиља. Полиција углавном поступа по пријави и власти су у току године водиле кривичне поступке у случајевима злостављања деце. Жртвама се пружа психолошка и правна помоћ. Деца бивају смештена у Сигурне куће за жртве породичног насиља.

Присилни и дечји бракови: Доња законска граница за ступање у брак је навршена осамнаеста година живота. Суд може допустити малолетнику старијем од 16 година да ступи у брак пре навршене осамнаесте године ако је довољно зрео да „испуни права и дужности брачног живота“. Иако је проценат дечјих и присилних бракова низак у општој популацији, ове појаве представљају проблем у одређеним заједницама, посебно међу Ромима и у сеоским срединама на југу и истоку државе. Према последњем попису, спроведеном 2011, дечји бракови склапају се између особа из различитих економских и друштвених миљеа. У ромској заједници дечаци и девојчице махом ступају у брак између четрнаесте и осамнаесте године живота, при чему је просечан узраст 16 година. Дечаци се углавном венчавају неколико година касније од девојчица, које се понекад удају и са 12 година. Близу 44 посто Ромкиња старих између 15 и 19 година живе или у браку или имају дугу везу, у поређењу са само 19 посто Рома истог узраста.

Сексуална злоупотреба деце: Закон забрањује комерцијалну сексуалну експлоатацију деце и дечју порнографију, и власти поштују у пракси ове законе. Има, међутим, случајева комерцијалне сексуалне експлоатације деце и коришћења деце у сврхе производње дечје порнографије. Подаци о овим активностима су ограничени и нису познате праве размере проблема. Доња старосна граница за слободно ступање у сексуалне односе јесте четрнаеста година, без обзира на сексуалну оријентацију или пол.

Расељена деца: Према извештајима локалних невладиних организација и медија на београдским улицама живи око две хиљаде деце. Највећи број деце није уписан у матичну књигу рођених и власти за њих не обезбеђују никакву систематску помоћ. Из УНХЦР-а наводе да је у земљу до 1. септембра ушло 5.800 деце миграната или тражилаца азила без пратње одраслих (углавном из Сирије, Ирака и Авганистана. Власти бригу о овој деци препуштају центрима за социјални рад, али већина малолетника се одлучује да напусти државу заједно с другим породицама.

Деца у установама: Деца у сиротиштима и другим установама понекад су жртве физичког и емотивног насиља, које врше старатељи или они који воде бригу о њима, као и вршњачког сексуалног насиља. Закон о социјалној заштити у први план истиче деинституционализацију деце у установама, међу њима и деце с развојним потешкоћама, и њихово смештање у хранитељске породице. Деца са инвалидитетом која живе у институцијама суочавају се са изолацијом, занемаривањем, недостатком стимулације, осим тога, смештена су у исте објекте са одраслима.

Међународне отмице деце: Србија је 1980. потписала Хашку конвенцију о грађанским аспектима међународне отмице деце. Више података потражити у извештају Стејт департмента на ravel.state.gov/content/čildabduction/en/legal/compliance.html и специфичне појединости за Србију на travel.state.gov/content/čildabduction/engliš/country/serbia.html.

Антисемитизам

Према резултатима Пописа из 2011. године 787 особа изјаснило се као Јевреји. И мада закон забрањује говор мржње, ултранационалистичке групе и конзервативне издавачке куће нуде преводе антисемитских књига. У многим књижарама се у продаји могу наћи антисемитске књиге. Омладинске десничарске групе и интернет форуми настављају да охрабрују антисемитизам и коришћење говора мржње против јеврејске заједнице.

Према препоруци Министарства образовања деца и даље у склопу наставног плана и програма уче о Холокаусту. Постоји неслагање око улоге у Холокаусту која се приписује квислиншкој Влади народног спаса на челу са Миланом Недићем у оквиру наставног плана и програма за средње школе. Поједини учесници у расправи непрекидно настоје да умање и измене улогу покрета који су у Другом светском рату сарађивали с окупатором и учествовали у Холокаусту. Међународни дан сећања на жртве Холокауста у Србији је обележен 27. јануара званичном државном комеморативном церемонијом на којој је говорио председник државе. Град Београд је у сарадњи с Јеврејском општином Србије одржао комеморацију у знак сенћања на жртве Холокауста у Београду 10. маја.

Трговина људима

Видети документ Стејт департмента Извештај о трговини људима на www.state.gov/j/tip/rls/tiprpt/.

Особе са инвалидитетом

Устав и закони забрањују дискриминацију особа са физичким, чулним, интелектуалним или менталним сметњама приликом запошљавања, образовања, путовања авионом и другим средствима транспорта, коришћења здравствене заштите и других јавних услуга. Власти не примењују овај закон довољно ефикасно. Услед дубоко усађених предрасуда и недовољне обавештености јавности особе са инвалидитетом и њихове породице изложени су стигматизацији и сегрегацији. Људи са инвалидитетом чине једну од најугроженијих друштвених група, која је маргинализована и у погледу приступа образовању, и у погледу коришћења других основних услуга, али и при запошљавању и учешћу у друштвеном и политичком животу (такође видети одељак 7.д.). У децембру је Заменица заштитника грађана за права особа са инвалидитетом Владана Јовић саопштила да је положај људи са инвалидитетом у Србији и даље веома тежак. Закон налаже да сви јавни објекти буду приступачни особама са инвалидитетом, али њима и даље није омогућен приступ многим старим зградама у јавној употреби и коришћење јавног превоза. Заштитник грађана наводи да је 35 хиљада одраслих људи са инвалидитетом у Србији изгубило готово сва своја легална права и држава се према њима односи као према малолетним лицима која немају легално право да раде. Многа деца и одрасли са интелектуалним сметњама и даље бораве у институцијама, где их понекад везују или држе у изолацији. Једна невладина организација наводи да 93 посто одраслих и 68 посто деце умире у институцији у којој је дотад живео или некој другој установи.

Закон забрањује физичко, емоционално и вербално злостављање у школама. Деца са инвалидитетом углавном похађају школе. У зависности од одлуке родитеља, могу бити уписана у редовне или специјалне школе. Родитељи сматрају да се деца са интелектуалним сметњама приликом уписа у редовне школе суочавају с тешкоћама и зато чешће одлучују да их упишу у специјалне школе. Невладине организације наводе да деца са инвалидитетом трпе дискриминацију у области образовања и здравствене заштите.

У Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарству просвете и Министарству здравља постоје сектори надлежни за заштиту права особа са инвалидитетом. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања има широке надлежности у организовању сарадње с невладиним организацијама, распоређивању социјалне помоћи и надгледању спровођења закона којима се осигурава заштита права особа са инвалидитетом. Министарство здравља и Министарство просвете пружају подршку и заштиту овим лицима у оквиру свог делокруга.

Националне/расне/етничке мањине

Заштитник грађана саопштио је 7. априла да су Роми и даље најугроженија мањинска група у Србији и да остварено побољшање њиховог положаја у друштву није уклонило главне препреке њиховој друштвено-економској интеграцији.

Закон налаже свим грађанима да пријаве промену места боравка. Поједина расељена лица (пре свега Роми, Ашкалији и Египћани) нису имала приступ државним службама јер немају уредна лична документа, до којих се тешко долази ако приликом њиховог рођења документација није била прописно попуњена или су матичне књиге уништене током сукоба 1990-их. Како би испунила услове за промену места становања и ођавила се с претходне адресе, расељена лица морају да се лично јаве једној од премештених косовских подручних организационих јединица, које су тренутно расуте по општинама читаве Србије. У циљу олакшавања регистрације расељених лица закон нуди посебну могућност да се преко суда поднесе захтев да се време и место рођења утврде еx пост фацто, што омогућава накнадну регистрацију.

Бројни посматрачи примећују да постоји непријатељско расположење према националним и етничким мањинама. Наводи се да постоји и дискриминација у запошљавању и на радном месту (видети одељак 7.д.). Према резултатима пописа 2011. припадници мањинских група чине близу 17 посто становништва, и у њих спадају (од највеће до најмање) Мађари, Роми, Бошњаци, Хрвати, Словаци, Власи, Румуни, Бугари, Албанци, Ашкалији, Египћани и остали. Према резултатима пописа, у Србији живи 21 засебна етничка група.

Многи Роми живе у дивљим насељима у којима нема основних услова за живот, као што су водовод, канализација, здравствене установе и школе. Иако је образовни систем тако устројен да постоји обавезно деветогодишње бесплатно школовање, заједно с предшколским припремним разредом, етничке предрасуде, културне норме и економске потешкоће спречавају део ромске деце, пре свега Ромкиње, да заврше обавезно школовање.

У извештају који је Амнести Интернешенл објавио у априлу наводи се да преко стотину ромских породица, које су власти насилно избациле из београдског насеља Белвил 2012, и даље није добило алтернативни смештај и поред обећања Града Београда и средстава који је Европска комисија издвојила у циљу побољшања ситуације.

Тела позната као Национални савети националних мањина представљају мањинске етничке групе у држави и имају широке надлежности у области образовања, масовних медија, културе и употребе језика мањина. Лидери Албанаца из јужних општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, као и Бошњака из југозападне области Санџака, тврде да немају довољно представника у локалним државним институцијама. Албанци немају довољно средњошколских уџбеника на албанском језику.

Држава предузима кораке да спречи насиље и дискриминацију према мањинским групама. Независна владина служба за Људска и мањинска права ради са мањинским заједницама. На часовима грађанског васпитања, које држава нуди као алтернативу верској настави у средњим школама, ђаци уче о мањинским културама и мултиетничкој толеранцији.

Током извештајне године Завод за унапређење квалитета образовања је уз подршку Мисије ОЕБС-а у Србији направио нацрт стандарда за обавезно учење српског у основним и средњим школама за децу којима српски није матерњи језик. Стандарди су током године тестирани и уоптребљени у циљу даљег побољшања наставе српског за све мањинске групе у земљи. Власти су уз подршку неколико међународних организација наставиле да улажу напоре у побољшање наставе српског као нематерњег језика у основним школама на албанском језику.

У сколопу председавања Србије ОЕБС-у 2015. коалиција невладниних организација спровела је независну самопроцену Србије о томе колико држава испуњава обавезе у погледу људских права. У коалицији су закључили да се заштита права припадника мањинских заједница не остварује у потпуности, нити постоји примат добровољне самоидентификације. Такође су саопштили да је сегрегација дефакто последица државне политике према мањинским правима.

Насиље, дискриминација и други видови малтретирања почињени из мржње према друкчијој сексуалној оријентацији и родном идентитету

Иако закон забрањује дискриминацију на основу полног и родног идентитета, насиље и дискриминација припадника ЛГБТ заједнице озбиљан су проблем. И мада се напади често догађају, жртве ретко пријављују насиље властима јер стрепе од даљег малтретирања. Чланови заједнице су такође изложени сталним претњама и говору мржње. Тако су, на пример, 27. септембра два навијача фудбалског клуба напала у једном београдском кафићу неколико припадница ЛГБТ популације, међу њима и Драгославу Барзут. Мушкарци су тукли жене, викали на њих и погрдно их називали „лезбијкама“. До доласка полиције три жене су претрпеле повреде. Полиција и даље испитује случај, али до краја године нису идентификовани осумњичени.

Председник скупштинског одбора за људска и мањинска права саопштио је 11. маја да постоји потреба за снажнијом и ефикаснијом сарадњом државе и невладиних организација у заштити ЛГБТ заједницес.

ЛГБТ активисти и даље наводе да припадници ЛГБТ заједнице не пријављују многе насилне инциденте полицији јер не верују да ће се она озбиљно бавити њиховим случајем, али и зато што не желе да због својих притужби буду изложени даљој виктимизацији од стране полиције или јавности. Они такође сматрају да неодговарајуће реаговање државе на насиље над припадницима ове заједнице охрабрује изгреднике да наставе да изражавају своје непријатељство према њима у виду претњи смрћу, напада и вређања.

Припадници ЛГБТ заједнице и других група за заштиту људских права обележили су 27. јуна међународни дан поноса ЛГБТ. Догађају су присуствовали Повереница за заштиту равноправности и неколико владиних функционера. Иако је догађај био најављен у медијима прошао је без инцидената. Учесници су заједно са осталим грађанима прошетали главном пешачком улицом у центру Београда. Парада поноса одржана је у Београду 20. септембра, други пут заредом.

Оболели од ХИВ вируса и сиде и друштвена стигматизација

Повереница за заштиту равноправности је у годишњем извештају за 2014. навела да људи који живе са ХИВ вирусом/сидом доживљавају дискриминацију у здравственом систему, на послу, приликом запошљавања, али и негативне реакције чланова породице и пријатеља. Невладине организације наводе случајеве дискриминације људи који живе са ХИВ вирусом /сидом и који су због болести изгубили посао или трпе малтретирање комшија. Невладине организације и здравствени радници помињу случајеве појединих здравствених радника који су дискриминисали особе оболеле од ХИВ вируса/сиде.

Почетком године регистровано је 1.956 особа са ХИВ вирусом, а сматра се да још хиљаду и сто не зна да је инфицирано. Из организација које раде са зараженима вирусом ХИВ-а наглашава се да је стопа смртности релативно висока због ретког тестирања, касног постављања дијагнозе, недовољног познавања болести, те стигматизације и дискриминације с којом се суочавају оболели од ХИВ вируса /сиде.

У последњем истраживању здравља становништва Србије, одржаном од октобра до децембра 2013, трећина популације узраста од 15 до 49 година испољила је дискриминаторне ставове према оболелима од ХИВ вируса, одговоривши са не на питање: „Да ли бисте купили свеже поврће од продавца за кога знате да има ХИВ вирус?“

Седми део. Права радника

а. Право на удруживање и колективно преговарање

Устав јемчи радницима право да оснивају синдикате и да сами бирају онај коме ће приступити, јемчи им право на колективно преговарање и на штрајк. Ова права могу бити ограничена, па тако вођа синдиката мора добити потврду од Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Послодавац мора потврдити да је вођа синдиката у сталном радном односу, што је према тврдњама равно његовој сагласности. Преко педесет посто радника ради у делатностима од јавног интереса и њима је ограничено право на штрајк. Они су дужни да га најаве десет дана унапред и да обезбеде „минимум процеса рада“ за време трајања протеста. Осим тога, штрајк се према закону може одржавати једино на радном месту. Закон забрањује дискриминацију радника због чланства у синдикату, али не прописује казне за угрожавање синдикалног рада, нити изричито забрањује дискриминацију оних који учествују у синдикалним активностима. Радници који су отпуштени због синдикалног ангажовања имају законско право да захтевају да се врате на посао, и тај захтев се обично убрзо решава у њихову корист.

Држави близак Савез самосталних синдиката Србије, заједница синдиката основана у време социјализма и уз подршку Милошевићевог режима, има бројније синдикално тело од независних синдикалних удружења у јавном сектору. Независни грански синдикати успели су ипак да се организују и да преговарају с руководиоцима државних предузећа у име својих чланова.

Држава углавном спроводи Закон о раду, али и даље има жалби због физичких напада на представнике синдиката. Запослени у јавном и приватном сектору слободно су користили право на штрајк. За повреде Закона о раду запрећене су казне и до два милиона динара (18.400 долара). Овакве глобе довољне су да спрече насиље. Инспекторима рада недостаје одговарајуће особље и опрема, што отежава адекватно спровођење закона.

Закон о раду штити право радника на колективно преговарање и то је право било ефикасно заштићено и упражњавано. Закон налаже да свако предузеће са преко десет запослених мора усвојити споразум о колективном преговарању. Да би синдикат могао учествовати у преговорима с послодавцем у њега мора бити учлањено најмање 15 посто запослених у фирми. Влада је у јулу 2014. усвојила измене Закона о раду у вези са проширеним дејством колективног уговора и на послодавце који нису чланови удружења послодаваца или оне који нису учествовали у колективном преговарању. Према новом закону, послодавац који је обавезан колективним уговором мора доказати да представља педесет посто радника одређеног сектора како би му било одобрено проширење колективног преговарања и на оне који нису обухваћени њиме.

И даље постоје оптужбе да су радници отпуштани и дискриминисани због синдикалног ангажовања. Невладине организације Фелицитас и Центар за демократију, као и Инспекторат за рад Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања наводе да су најчешћа кршења права радника: рад без уговора; неисплаћивање месечне зараде, прековремене зараде и доприноса; неисплаћивање надокнаде за породиљско одсуство; дискриминација на основу пола и старости; дискриминација због инвалидитета; рад у небезбедним условима; неки облик малтретирања.

Невладине организације које се старају о правима радника настоје да скрену пажњу на поље радничких права и настоје да побољшају услове рада за жене, особе са инвалидитетом и друге групе које су дискриминисане приликом запошљавања или на радном месту.

б. Забрана принудног или обавезног рада

Устав забрањује принудан и обавезан рад. Закон такође забрањује све облике трговине радом и „све облике ропства или праксе сличне ропству“. Власти примењују законе, али принудни рад и даље постоји. Српски држављани, пре свега мушкарци, жртве су трговине радном снагом посебно у секторима интензивног рада, као што су грађевинска индустирја у европским државама и Уједињеним Арапским Емиратима. Казне за ово се крећу од годину дана до 15 година затвора, и довољно су строге у поређењу са осталим тешким прекршајима.

Све већи број деце, и то претежно оне из ромске заједнице, присиљаван је на комерцијалне сексуалне активности, прошњу, крађу и друге облике рада (видети одељак 7.ц.)

Видети и извештај Стејт департмента Трговина људима www.state.gov/j/tip/rls/tiprpt/

ц. Доња старосна граница за заснивање радног односа и забрана дечјег рада

Доња старосна граница за примање у радни однос је 15 година, а млади који желе да раде пре навршене осамнаесте године морају имати писмену сагласност родитеља или старатеља. Закон о раду налаже послодавцу да поштује посебне услове рада малолетника и ограничава њихову радну недељу на 35 часова, уз максимално трајање радног времена од осам сати, без прековременог и ноћног рада. Кршење овог закона кажњава се новчаном глобом и до милион и по динара (13.800 долара).

Инспекторат за рад при Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања надлежан је за спровођење закона о дечјем раду. Према наводима Инспектората, у 2014. није регистрован ниједан случај да су деца млађа од 15 година радила, али је регистровано 25 случаја да су млади узраста од 15 до 18 година радили без сагласности родитеља.

Власти ефикасно спроводе закон о забрани експлоатације деце у индустријском сектору, али немају могућности да спрече експлоатацију на неформалним радним местима и у индивидуалним домаћинствима. На селу и на пољопривредним добрима и млађа деца често помажу у породичним пословима. У градовима деца, посебно ромска, раде непријављено као улични продавци, перу прозоре на аутомобилима или скупљају отпад.

Кад је реч о најтежим облицима дечјег присилног рада, трговци људима су их подвргавали комерцијалној сексуалној експлоатацији; користили су децу у порнографске сврхе и за продају дроге; понекад их приморавали на прошњу и ситне пресутпе. Поједина ромска деца су присиљена да раде физичке послове или да просе. Многа од те деце живе у изузетно лошим стамбеним условима и немају могућност да се школују.

Да би се закони адекватно примењивали и у неформалном сектору потребно је још средстава, инспектора и корекција. Закон предвиђа затворске казне у трајању од три месеца до пет година за родитеље или старатеље који приморавају малолетнике да просе и да обављају тешке послове или послове којима нису дорасли по годинама.

Видети такође документ Министарства за рад Подаци о најтежим облицима дечјег рада на www.dol.gov/ilab/reports/čilđlabor/findings/.

д. Дискриминација приликом запошљавања и на радном месту

Закон о раду забрањује непосредну и посредну дискриминацију лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, инвалидитет, здравствено стање, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Власти примењују овај закон са различитим степеном успешности.

Дискриминација приликом запошљавања и на радном месту дешава се с обзиром на расу, пол, инвалидитет, језик, сексуалну оријентацију, полни идентитет, ХИВ позитиван статус. Инспекторат за рад је 2014. донео 32 решења у вези с дискриминацијом и седам решења у вези са равноправношћу полова.

Центар за слободне изборе и демократију у извештајној години објавио је истраживање у коме је утврђено како грађани верују да су жене, а пре свега Ромкиње, најдискриминисанија група у земљи. Дискриминација је најочигледнија при запошљавању и на радном месту, утврдили су у истраживању, а њени главни носиоци су држава и њене инстутуције. Иако закон налаже да зараде буду једнаке без обзира на пол, послодавци се овога често не придржавају у пракси. Жене имају у просеку 20 посто мања месечна примања од својих колега, спорије напредују у каријери и у свакој професији су заступљене у мањем броју него мушкарци. Жене се такође суочавају с дискриминацијом и онда када треба да иду на породиљско одсуство (видети одељак 6).

е. Прихватљиви услови рада

Минимална месечна зарада је 21.000 динара (193 долара). Сва домаћинства чији је приход мањи од 13.680 динара (126 долара) месечно спадају у сиромашна. Према подацима Републичког завода за статистику 25 посто становништва у опасности је да се нађе испод границе сиромаштва, а близу десет посто становништва живи у беди. Инспекторат за рад одговоран је за спровођење одредбе о минималној цени рада. У предузећима у којима су радници организовани у синдикат због контроле синдиката углавном се поштује одредба о висини минималне месечне зараде. У мањим приватним фирмама послодавци пак често не пристају, а понекад и не могу да обезбеде свим радницима прописану минималну зараду и обавезне социјалне доприносе, због чега та предузећа често траже од радника да раде неприљављено, односно на црно. Радници који раде на црно и којима послодавци исплаћују плату у готовини, без уплаћивања социјалних и пензионих доприноса, не пријављују кршење закона у страху да не изгубе посао. Инспекторат за рад је 2014. извршио 52.863 инспекције и након провере преко 626 хиљада радника открио у званично регистрованим фирмама 6.757 радника који немају адекватно регулисани радни однос. Након инспекције 4.726 радника озваничило је радни однос. Највише непријављених радника ради у трговини, хотелијерству и угоститељству, грађевини, пољопривреди и транспорту. Радници углавном пријављују нерегуларности у вези са кршењем уговорних обавеза, исплатом плата, променама уговора о раду и прековременом раду.

Закон предвиђа да радна недеља траје 40 сати и прописује постојање плаћеног одсуства, годишњег одмора и посебне накнаде за ноћни и прековремени рад. Прековремени рад не сме трајати дуже од осам сати недељно, запослени не може да ради дуже од 12 сати дневно, укључујући и прековремени рад. У оквиру осмосатног радног времена предвиђена је једна пауза од тридесет минута. Запослени има право на одмор између два узастопна радна дана од најмање 12 сати и на недељни одмор у трајању од најмање 24 непрекидна сата. У државним предузећима углавном се поштују стандарди у вези с трајањем радне недеље и дужином одмора, али не и у приватним предузећима у којима држава слабије може надгледати њихово спровођење.

Према Закону о раду увећање зараде за прековремени рад мора износити најмање 26 посто од основице, како је и регулисано колективним уговором. И мада се радници најефикасније могу изборити за накнаду за прековремени рад преко својих синдикалних удружења и Инспекторат за рад надзире примену ове законске одредбе.

Предузећа су законски обавезна да оформе одељење за безбедност и заштиту које ће надгледати спровођење законских одредби у вези с безбедношћу и заштитом на раду. Поштовање ових одредби углавном се своди на најелементарније мере предострожности (као што су куповина сапуна и детерџената), уместо да се радницима обезбеди сигурносна опрема за рад. У случају када послодавац не поштује ове одредбе, радник се може обратити Инспекторату за рад. Послодавци се могу обратити Инспекторату за рад у случају када сматрају да захтеви запосленог лица у вези са безбедношћу и здравственим условима нису оправдани. У случају директне угрожености живота или здравља, радник има право да напусти посао или ситуацију у којој се нашао не сносећи одговорност за штету коју ће послодавац претрпети и не угрожавајући своје запослење. Власти штите раднике с различитим степеном успеха. У Инспекторату за рад запослен је 241 инспектор, а њихово задужење је контрола безбедности и здравља радника. У држави је ретистровано 331.269 предузећа, што значи да један испектор треба да води рачуна о 1.330 фирми. У инспекотрату за рад су у 2014. обавили 16.698 провера поштовања прописа о заштити здравља и безбедности запослених, којима је обухваћено близу 330.897 радника. Од укупног броја контрола 1.100 извршено је због повреде радника на радном месту, када је 21 радник на лицу места изгубио живот, а 11 је преминуло од задобијених повреда.