Извештај о стању људских права у србији за 2016. годину

ИЗВРШНИ ПРЕГЛЕД

Република Србија је уставна, вишепартијска парламентарна демократска држава. У априлу су у земљи одржани парламетнтарни избори на којима је према процени међународних посматрача бирачима понуђен стваран избор, а поштоване су и основне људске слободе, упркос појединим извештајима о пристрасном медијском извештавању, неприличној предности оних који су већ били на положају и замагљивању разлике између државних и партијских активности. Листа Српске напредне странке (СНС), коју је предводио премијер Александар Вучић, освојила је већину посланичких места и оформила је владајућу коалицију.

Власти и даље имају ефикасну контролу над безбедносним снагама.

Најозбиљнији проблеми из домена људских права у току извештајне године били су дискриминација и друштвено насиље над припадницима мањинских група, пре свега Ромима. Велики проблем представља и малтретирање новинара и притисци због којих су принуђени да врше аутоцензуру. Неефикасност правосудних органа, која се огледа у одуговлачењу и одлагању судских процеса, као и продуженом задржавају осумњичених у истражном притвору, ометају грађанима приступ правди.

Међу осталим проблемима забележеним у извештајној години су и оптужбе да је полиција повремено тукла притворенике и грубо поступала са људима, углавном за време хапшења или иницијалног притвора, а све то ради изнуђивања признања. Затвори су озбиљно пренасељени, санитарни услови у њима су углавном лоши, слабо су осветљени и проветрени; проблем представља и насиље међу затвореницима. Има извештаја да власти нису поштовале забрану мешања у личну преписку и комуникацију. Не постоје трајнија решења за велики број лица расељених због ратова деведесетих година прошлог века, као ни за недавно придошле избеглице и мигранте са Блиског истока и из јужне и централне Азије. Корупција је присутна у здравству, образовању и више грана власти, међу којима је и полиција. Борци за људска права, као и групе и појединци који се критички односе према властима изложени су малтретирању. Присутни су друштвено и породично насиље над женама, злостављање деце, те дискриминација и злостављање особа са инвалидитетом. Проблем су и трговина људима и напади на лезбијске, хомосексуалне, бисексуалне, трансродне и интерсексуалне (ЛГБТ) групе и њихове припаднике.

Власти су предузимале кораке у правцу кривичног гоњења јавних службеника, како оних из полиције тако и оних на другим државним положајима, након обелодањивања њихових преступа. Но и поред тога многи посматрачи верују да су бројни случајеви корупције, друштвеног и породичног насиља, и других врста злоупотреба прошли незабележено и некажњено.

Први део. Поштовање интегритета личности и спречавање:

а. Неоснованог лишавања живота или других незаконитих или политички мотивисаних убистава

Нема података да су власти или њени представници чинили неоснована или незаконита убиства.

Током године власти су наставиле јавну дискусију о нестанку и убиству Илије, Агрона и Мехмета Битићија, три брата Американаца косовског порекла, заробљених од стране српских паравојних јединица 1999. Виши српски званичници су у неколико наврата саопштили да су пронађени нови докази у случају. Упркос овоме власти нису направиле већи напредак у осигуравању приступа правди за жртве.

Специјално Веће за ратне злочине Окружног суда у Београду наставља да истражује и води поступке за злочине почињене у сукобима 1991-99 у бившој Југославији. Тужилаштво за ратне злочине сарађује са тужилаштвима у Хрватској, Црној Гори и Босни и Херцеговини, као и са Мисијом владавине права ЕУ на Косову у размени информација и доказа у вези са истрагом и преносом случајева за тужилаштво.

Фонд за хуманитарно право, невладина организација са седиштем у Беграду, поднела је у августу 2015. године кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине против Драгана Обрадовића због сумње да је учествовао у ратним злочинима које су 1999. године у сукобу на Косову починили припадници 86. одреда Посебних јединица полиције МУП Србије. У званичном обавештењу које је Тужилаштво дало Фонду за хуманитарно право 13. октобра наводи се да због тога што је починилац непознат случај треба пребацити на Службу за откривање ратних злочина Министарства унутрашњих послова како би се утврдило ко су кривци. До краја године ништа није предузето у вези са случајем.

У јануару је постигнута нагодба између Тужилаштва за ратне зличине и Бранка Гојковића, који се изјаснио кривим за ратни злочин против цивилног становништва, будући да је 1995. године учествовао у убиству неколико стотина Бошњака старих од 17 до 65 година после пада Сребренице у Босни. Виши суд у Београду је пресудио у овом случају тако што је прихватио нагодбу и предложио казну од десет година затвора. Пресуда ће бити финализована 9. фебруара.

Тужилаштво за ратне злочине покренуло је истрагу још једног случаја повезаног са масакром у Сребреници (Сребреница/Кравице случај) 1995. У септембру 2015. године подигнута је оптужница против осморице бивших припадника Министарства унутрашњих послова Републике Српске због сумње да су усмртили преко хиљаду цивила мушкараца босанских муслимана у селу Кравице у Босни 1995. У марту је Одељење за ратне злочине Вишег суда потврдило оптужницу.

У априлу је Први основни суд у Београду наложио активисткињи за људска права Наташи Кандић да генералу Љубиши Диковићу исплати 550 хиљада динара (4.700 долара) одштете због „неистинитих оптужби“ да Диковић није успео да спречи ратни злочин у сукобу на Косову 1998-99. Кандићева је пресуду оценила као политичку и оптужила је суд да није допустио да се саслушају сведоци одбране. Апелациони суд је 11. октобра одбио жалбу Наташе Кандић и тиме потврдио пресуду Првог основног суда.

У мају је јавно тужилаштво поднело тужбу против Родољуба Шабића, повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности. Јавни тужилац наводи да је повереник прекршио закон кад је наложио Министарству одбране да достави специфичне информације Фонду за хуманитарно право о једном српском официру, поводом његове могуће улоге у сукобу на Косову 1998-99. Министарство одбране одбило је да достави тражене информације према налогу повереника, тврдећи да би откривање ових података „имало последице на одбрамбену способност Војске Србије и угрозило одбрану земље, националну и јавну безбедност.“

б. Нестанка људи

Нема података о политички мотивисаним нестанцима људи.

ц. Мучења и других видова окрутних, нечовечних и понижавајућих поступака или казни

Иако Устав забрањује овакве чинове полиција повремено туче притворенике и грубо поступа са људима, углавном за време хапшења или иницијалног притвора, а све то ради изнуђивања признања, иако се тако добијени докази не прихватају на суду.

Проблем је и даље некажњивост полицијског малтретирања или тортуре приликом хапшења или иницијалног притвора, јер су малобројни случајеви где је покренут кривични поступак, а још малобројнији где су донете пресуде против службеника за злостављање или тортуру. Физичко малтретирање затвореника прате и нерагуларности у процедури поступања са затвореницима, због чега се притужбе затвореника тешко идентификују и доказују. Међу мањкавости у поступању спадају и пропусти у обављању лекарског прегледа након примене мере принуде и у одређивању индикација да је према прегледаном лицу поступано насилно, те недостатак обучености у пружању здравствене помоћи лицима према којима је поступано насилно.

У јуну је Комитет Савета Европе за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања објавио извештај о посети земљи у мају и јуну 2015. године у коме се износи знатан број притужби на рачун неадекватног физичког поступања са лицима осумњиченим за кривична дела. Оптужбе се пре свега односе на шамарања, удараце, удараце пендреком, продужено коришћење лисица у стресним позицијама али и поступке који су појачавали мучење, као што је навлачење пластичних кеса преко главе и ударци по стопалима нестандардним предметима, као што су дрвене палице. У извештају стоји и да је Комитет установио да власти нису направиле никакав напредак у имплементирању формалних мера заштите којима се спречава мучење, као што су обавештавање родбине да је лице лишено слободе или осигуравање права оптуженог на приступ службеном еx оффицио адвокату.

Стање у затворима и притворским јединицама

Многи затвори и притворске јединице не испуњавају међународне стандарде и забрињавајуће су пренасељени, санитарни услови у њима су углавном лоши, слабо су осветљени и проветрени, затворско особље је недовољно дисциплиновано и обучено.

Материјални услови притвора: У затворима максималне безбедности владају сурови услови због препуњености смештајних капацитета, физичког малтретирања затвореника, лоших санитарних услова и неадекватне медицинске заштите.

Почетком марта у затворима је боравило 10.065 лица иако су максимални смештајни капацитети 9.459 места. У извештају Комитета Савета Европе за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања после посете земљи у мају и јуну 2015. године наводи се да ситуацију додатно погоршава озбиљна пренасељеност затвора. На пример, у Окружном затвору у Панчеву по шест затвореника смештено је у просторију величине само 26 квадратних метара. Тадашњи министар Никола Селаковић навео је у марту да су капацитети тог затвора повећани за педесет посто у протекле четири године и да су услови побољшани у складу са европским стандардима.

Годишња стопа смртности је 68,8 посто на десет хиљада затвореника.

Комитет је време посете 2015. године примио бројне жалбе због физичког малтретирања притвореника од стране особља у Васпитном заводу за малолетнике Ваљеву. Реч је превашодно о шамарима, ударцима и ударцима пендреком. Осим тога, међу затвореницима често долази до насиља и застрашивања, посебно у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици и Окружном затвору у Панчеву. Проблем додатно погоршавају чиниоци као што су хроничан мањак особља, недозвољена употреба наркотика, лоши материјални услови и недостатак активности. Из Комитета се наводи да власти морају омогућити затовреницима поверљивост у пружању лекарских прегледа и обезбедити тачне податке о повредама.

У извештају Комитета стоји да су материјални услови притвора изузетно рђави у већини затвора које су посетили, па су између осталог хигијенски услови неприхватљиво лоши а инфраструктура уништена. У Комитету сматрају да услови притвора у згради болнице и одмаралишта у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици и Окружном затвору у Панчеву говоре о нехуманом и понижавајућем поступању. Комитет је обавестио надлежне да је потребно појачати број здравственог особља, посебно у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици, поправити психијатријску бригу о притовреницима и размотрити начине размештања затвореника и поступања са њима, јер су међу њима и малолетници под присилним мерама надзора. Заменик заштитника грађана наводи да се већина притужби у вези са затворима односи на лоше материјалне услове, храну и здравствену заштиту.

Заменик заштитника грађана Милош Јанковић наводи да притвореници не испуњавају време у затвору никаквим конструктивним активностима јер не постоје услови за културна и спортска дешавања која би допринела очувању њиховог физичког и менталног благостања.

Администрација: Не постоји адекватна евиденција о времену проведеном у притвору.

Независни посматрачи: Власти допуштају надгледање независним посматрачима. Заштитнику грађана допуштено је да обилази затворенике и да даје препоруке у вези са затворским условима.

д. Незаконитог лишења слободе или притварања

Закон забрањује неосновано хапшење и притварање, и власти углавном поштују ове забране.

Улога полиције и безбедносног апарата

Око тридесет две хиљаде полицијиских службеника налази се у надлежности Министарства унутрашњих послова. Цивилне власти и даље ефикасно контролишу пет главних сектора који управљају радом 27 подручних полицијских управа, за које је надлежна Народна скупштина. И поред сталних напора тужилаштва и полиције да реше случајеве корупције, злоупотребе и превара, у овој области су и даље присутни озбиљни проблеми и злоупотребе. Не постоји специјализовано државно тело које би испитивало убиства која су починили припадници безбедносних снага. Полиција, Безбедносно-информативна агенција (БИА) и Управа за извршење полицијских санкција испитују ове случајеве на унутрашњим претресима.

Рад полицијских снага је неуједначен. Мада су службеници углавном Срби, у редовима полиције има и Бошњака (муслимани словенског порекла), Мађара, Црногораца и мањи број припадника албанске националности и других мањина, укључујући и Роме. Власти су предузеле кораке да повећају заступљеност мањина у полицијским снагама у мултиетничким срединама, али представници невладиних организација сматрају да на том пољу нису начињени озбиљни помаци.

Проблем представљају корупција и некажњивост полицајаца. Стручњаци из цивилног друштва наводе да се током извештајне године наставио тренд побољшања квалитета унутрашње полицијске истраге, пре свега захваљујући примени новог Законика о кривичном поступку. Од 1. јануара до 31. октобра покренуто је 147 поступака полицијских службеника. Министарство унутрашњих послова одржава посебну телефонску линију преко које грађани могу пријавити случајеве полицијске корупције.Током извештајне године власти су уз сарадњу међународних организација спонзорисале преко педесет обука из борбе против корупције, а учесници су били полицајци, припадници граничних патрола, тужиоци и цариници.

Рано ујутру 25. априла особе са фантомкама порушиле су багерима стамбене и трговинске објекте у београдској четврти Савамала. Случај се догодио недалеко од градилишта Београда на води, великог грађевинског пројекта вредног неколико милијарди долара. Грађани наводе да су их маскиране особе малтретирале, везивале, испитивале и узеле им личне ствари. И мада су грађани позивали полицију да реагује на овај инцидент, полиција није изашла на лице места. Грађане који су звали полицију службеници су упућивали на службу Комуналне полиције, која такође ништа није предузела. У извештају заштитника грађана Саше Јанковића стоји да полиција по свему судећи није намерно реаговала на позиве сведока да им пружи помоћ и није обавила уобичајене полицијске послове. Начелник комуналне полиције Никола Ристић изјавио је да ниједан грађанин није звао Комуналну полицију, упркос томе што докази говоре супротно. Јанковић је јавно опутжио Полицијску управу за Град Београд да је била део оркестриране операције чији је циљ био рушење зграда и рашчишћавање простора за грађевински пројекат.

Медији су објавили да је Слободан Танасковић, ноћни чувар који је присуствовао готово читавом рушењу објеката упркос томе што је био везан, преминуо у болници. У медијима се наводи да је Танасковић преминуо због проблема са срцем, те да није било насилне смрти. Због одбијања полиције да помогне грађанима организовано је неколико масовних окупљања у којима је учествовало неколико десетина хиљада демонстраната. У јуну је премијер Вучић изјавио да су за рушење одговорни највиши органи градске власти и да ће тужилаштво преузети истрагу случаја. До краја године пак није било извештаја у јавности о напретку истраге.

Привођење и поступање с притвореницима

Надлежни органи углавном спроводе хапшења само уз налог. Закон налаже да се свако задржавање дуже од 48 сати одобри од стране суда, што се у углавном пракси поштује. Одмах по информативном разговору тужилац одлучује да ли ће ухапшеног пустити на слободу или ће захтевати да судија за претходни поступак одреди предистражни притвор.

Активисти изражавају забринутост због праксе да се лица задржавају у притвору дуже од 48 без подизања формалне оптужнице. Барем у једном случају притварања после велике антикорупцијске акције спроведене децембра 2015, одређен је притвор и лице је задржано близу педесет дана у административном притвору у Окружном затвору у Београду. Притворени је пуштен на слободу 12. фебруара, али претходно је морао да преда пасош и било му је забрањено да напушта земљу. До краја године још се радило на подизању оптужнице против овог лица.

Закон у одређеним случајевима предвиђа могућност одбране са слободе. Но и поред тога ова могућност и даље није довољно честа алтернатива притвору. Има случајева да су власти држале осумњиченог у притвору под нејасним околностима. Закон предвиђа могућност полагање кауције, али ухапшени је ретко користе. Приметан је тренд да кауцију и кућни притвор чешће траже окривљени за организовани криминал, корупцију на високом нивоу и ратне злочине.

Устав налаже да полиција сместа саопшти ухапшеним лицима њихова права, што власти углавном поштују. Према закону полиција не сме испитивати осумњиченог пре него што га обавести о томе да има право на помоћ браниоца а осумњичени може добити браниоца на терет буџетских средстава у случају да га не може сам обезбедити. Тужилац може одабрати хоће ли директно испитивати сведока или ће присустовати полицијском саслушању. Власти углавном допуштају члановима породице да обилазе осумњичене у притвору. Осумњиченима за тешка кривична дела притвор може бити продужен до шест месеци пре подизања оптужнице.

Закон забрањује надлежнима непотребно одлагање подизања званичне оптужнице против осумњиченог, као и одуговлачење истраге. Према закону истрага мора бити окончана за 12 месеци кад је случај у надлежности специјалних судова (за организовани криминал, корупцију на високом нивоу, ратни злочин). Но и поред тога трајање појединих истрага прекорачује прописано временско ограничење, јер не постоје јасне последице за случај непоштовања законског рока.

Притвор у истрази: Претерано подужавање предистражног притвора и даље представља проблем. До септембра су близу 14 посто укупне затворске популације чинила лица у судском притвору. Нема података о просечном трајању предистражног притвора, а није могуће ни дати поуздану процену. Суд је углавном обавезан да у најкраћем року донесе одлуку о задржавању у притвору. Устав и закон ограничавају трајање предистражног притвора на највише шест месеци, међутим, од тренутка подизања оптужнице не постоји законско ограничење за његово трајање. Ни трајање притвора током жалбеног поступка није законски ограничено. Услед неефикасних судских процедура, које су углавном законом прописане, често се дуго чека на почетак суђења. Кад процес једном отпочне, обично траје од неколико месеци до више година. Власти понекад изричу меру кућног притвора, што донекле смањује проблем пренасељености у судским притворским јединицама.

Закон допушта неограничено лишење слободе затвореника који је због душевне болести проглашен опасним за друге.

Право ухапшеног да на суду оспорава законитост притвора: Лица ухапшена или задржана, без обзира да ли по основу кривичне или друге оптужбе, имају право да оспоре законитост или арбитрарност њиховог лишења слободе и да брзо буду пуштени из притвора, те да добију компензацију уколико се утврди да су незаконито притворени. Од јануара до јуна 2015. године Комисија за накнаду штете при Министарству правде примила је 7.232 жалбе на наводно незаконито притварање. У 16 посто случајева постигнута је нагодба.

е. Ускраћивања права на правично и јавно суђење

Устав јемчи независност судства, али судови су и даље подложним корупцији и политичким утицајима.

Чланови Савета за дисциплински прекршај преиначили су у јуну 2015. године раније донету одлуку и прогласили судију Владимира Вучинића одговорним за дисциплински прекршај. Савет сматра Вучинића, који је први пут оптужен 2013, одговорним за наводне непрописну комуникацију с медијима, мада је он тада тврдио да га је претпостављени приморавао да промени услове у вези са доношењем кауције у случају лица оптуженог за корупцију. Вучинић је у децембру 2015. године пребачен из Специјалног суда у Београду у нижи суд, и тај поступак се тумачи као политички мотивисан и усмерен на подривање судијске независности. Вучинић је у марту поднео оставку на тај положај и поново примљен у Адвокатску комору Србије.

Судски поступци

Устав и закони јемче окривљенима поштовање претпоставке невиности. Власти су дужне да у најкраћем року подробно обавесте окривљеног о делу које му се ставља на терет и да му, ако је потребно, обезбеде бесплатан превод на језик којим говори. Окривљени има право на правично и јавно суђење без непотребних одлагања, мада постоји могућност да се јавност искључи током поступка ако судија закључи да ће тако заштитити морал, јавни ред, националну сигурност, интерес мањина или док сведоче заштићени сведоци.

На свим суђењима, осим оним за организовани криминал и ратне злочине, присуствују судије-поротници. Окривљени имају такође право да им се о трошку државе обезбеди бранилац у случају када је одбрана обавезна или када окривљени нема средстава да сам ангажује представника, те када нема довољно времена или могућности за припрему одбране. Окривљени имају право да разматрају доказе власти и да испитују сведоке, и не смеју бити присиљавани да сведоче или да признају кривицу. И окривљени и тужилац имају право жалбе на пресуду.

Власти у пракси углавном поштују ова права, мада се окривљени понекад жале да им није било допуштено да предоче своје доказе суду и да позову своје сведоке. Окривљени лошијег материјалног стања теже ангажују правног заступника, будући да у држави не постоји бесплатна правна помоћ у свакој прилици. Бесплатна правна помоћ зајемчена је само у тежим случајевима, када окривљени по закону мора имати браниоца.

Скупштина је 2015. године усвојила Закон о заштити права на суђење у разумном року, који је ступио на снагу 1. јануара 2016. Закон предвиђа бесплатну и хитну правну заштиту и правне лекове у случају повреде овог права свим странкама у судском поступку, осим код поступака пред административним органима и за тужиоца у кривичном поступку.

Регионална сарадња на процесуирању ратних злочина и даље представља проблем за све државе учеснице сукоба деведесетих година, па и за Србију, у којој је крајем 2015. године остало упражњено место главног тужиоца за ратне злочине, што се није променило до краја извештајне године. Први пут у последњих десет година Србија није послала делегацију на годишњу регионалну конференцију са својим колегама из бивших југословенских држава, чији је циљ јачање прекограничне сарадње у процесуирању ратних злочина.

Правне норме релевантне за остваривање права на репарацију и њихова примена у пракси кад је реч о жртвама кршења људских права током деведесетих и даље нису адекватно регулисани. Тако је, на пример, према извештају Фонд за хуманитарно право, већина жртава принуђена да остварује право на репарацију пред судом у грађанским парницама на основу одредби Закона о облигационим односима. Такви поступци дуго трају, шансе за успех су ограничене, а одредбе закона нису усклађене са одредбама Устава Србије и Европске конвенције у којима је зајемчена заштита људских права. Судови који воде поступак често одбијају да прихвате сведочења жртава, мада прихватају исказе полицајаца и поклањају им пуну веру. Судови одбијају већину потраживања накнаде штете, углавном због узаног тумачења одредби којима се регулишу рокови застаревања, иако се могу применити одредбе којима се у одређеним условима прописују дужи рокови. Из Фонда за хуманитарно право наводи се да судови одбацују тужбе како би се наводно избегло довођење у везу државе и почињених злочина. У случајевима у којима судови пресуде у корист жртве, висина одштете је изразито ниска, тврде активисти.

Политички осуђеници и притвореници

Нема потврђених података о постојању политичких осуђеника или притвореника. Постоје пак извештаји да су власти из политичких разлога хапсиле појединце, теретећи их за корупцију. Од децембра 2015. до априла 2016. године у три засебне полицијске операције ухапшено је 175 лица, међу којима и поједини политичари и службеници министарстава и предузећа у државном власништву, осумњичени за корупцију, прање новца, кривотворење, подмићивање и злоупотребу службеног положаја од 2004. Опозициони лидери тврде да су хапшења политички мотивисана, будући да су већина ухапшених припадници опозиционих странака, а само неколицина из владајуће коалиције.

Грађанске парнице и правни лекови

Устав јемчи право грађанима да се у случају кршења људских права жале Уставном суду. Осим што одлучује о томе да ли је дошло до повреде људских права, одлука овог суда омогућава потраживање одштете. Власти махом поштују одлуке Уставног суда. У случајевима кад су исцрпљени сви правни лекови у домећем судству, а постоји сумња да је дошло до кршења Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, грађани се могу жалити Европском суду за људска права.

Враћање имовине

Закон омогућава враћање приватне имовине и заједничке имовине у власништву верских заједница које су комунистичке власти одузеле после Другог светског рата. Одузета имовина враћа се у натуралном облику, у виду друге одговарајуће имовине или као новчана накнаде у државним обвезницама. Давање компензације које је требало да почне 2014. померено је за 2018. Према наводима државне Агенције за реституцију, до краја године обрађено је 88 посто захтева верских заједница и 55 посто захтева за повраћај приватне имовине. Посебно је спорно враћање пољопривредног земљишта и ту се захтеви решавају спорије. У фебруару је усвојен закон којим се регулише реституција имовине одузете жртвама Холокауста која нема живих законских наследника. У јулу је Агенција за реституцију према овом закону одобрила враћање прва два добра Јеврејској зајдници у Београду.

Агенција за реституцију је 23. априла одбацила захтев за реституцију имовине Радмиле Павковић, унуке Милана Недића, председника квислиншке владе Националног спаса за време нацистичке окупације. Агенција је такође одбацила њен захтев да се одложи доношење одлуке о њеном захтеву за реституцију до изрицања коначне пресуде у засебном рехабилитационом случају пред Вишим судом. У Агенцији за реституцију сматрају да је њен захтев неоснован. Према Закону о враћању одузете имовине и обештећењу право на враћање имовине или обештећење нема лице које је било припадник окупационих снага (као ни његови наследници). У одлуци такође стоји да на одлуку Агенције не би утицало чак ни постојање правоснажне одлуке о рехабилитацији у процесу који се води пред Вишим судом, будући да је Недић очито био припадник окупационих снага.

ф. Неоснованог угрожавања неповредивости приватности, породице, стана или преписке

И мада су Уставом ова дела забрањена, има навода да власти нису поштовале непровредивост преписке и комуникације. Закон обавезује припаднике Министарства унутрашњих послова да траже писмено одобрење суда пре него што почну надгледање сумњиве криминалне радње, или налог за улазак у туђи посед, изузев када треба заштитити нечији живот или посед. Полиција повремено крши ове уредбе.

Борци за људска права и независни новинари верују да им власти надгледају комуникацију, а већина експерата посматрача верује да власти повремено надгледају комуникацију, прислушкују разговоре и читају пошту и мејлове.

У редовном годишњем извештају који је заштитник грађана Саша Јанковић предао Народној скупштини Републике Србије 15. марта наводи се да је Војнобезбедносна агенција надзирала комуникацију, активности и сарадњу између одређених политичких странака и покрета иако нису наведене ни оконости нити други законски услови да би засновала своју надлежност. Заштитник грађана је 2015. године открио, а Министарство одбране касније и потврдило, да је Војнобезбедносна агенција незаконито надгледала комуникацију припадника одређених политичких странака, синдикалних вођа и судија.

Закон допушта властима да под одређеним специјалним околностима приступе подацима о комуникацији без судског налога. Чак и кад се узму у обзир специјалне околности, БИА мора тражити ретроактивни налог да оправда надзирање.

Други део. Поштовање грађанских слобода, као што су:

а. Слобода изражавања и медија

Устав и закони гарантују слободу изражавања и слободу штампе. Ове слободе нарушавају нетранспарентност медијског власништва, мешање власти у питање медијског власништва, претње и напади на новинаре.

Слобода изражавања: Устав јемчи слободу изражавања, али допушта њено изузетно ограничавање кад је то „неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности“. И мада у закону нема посебне одредбе о говору мржње, „изазивање“ националне, расне или верске нетрпељивости сматра се кривичним преступом.

Слобода штампе и медија: Иако су независне медијске организације углавном биле активне и изражавале широк спектар мишљења постоје, постоје наводи да власти врше пртисак на медије. Заштитник грађана износи у свом редовном годишњем извештају за 2015. годину да су медији даље под утицајем спреге политике и новца, најчешће кроз финансирање програма и оглашавање.

Закон о приватизацији медија, који је донет 2014, а допуњен 2015, дефинише рок за спровођење приватизације до октобра 2015. Министарство културе и информисања објавило је јавни тендер за приватизацију 74 медијске организације у 2015. Како за највећу медијску компанију на списку за продају, новинску агенцију Тањуг, није пронађен купац, она је по закону затворена у октобру 2015, али агенција и даље ради. Независни истраживач и новинар Антонела Риха саопштила је да је од преостале 73 медијске куће које су биле у власништву државе продато 35, а 23 су угашене. Преосталих петнаест медијских кућа биће угашено јер није пронађен адекватни купац да би се окончао процес приватизације. Влада се није повукла из већинског власништва два велика дневна листа Политике и Вечерњих новости.

Пошто су непознате особе са фантомкама уз помоћ багера порушиле објекте у београдској чеврти Савамала крајем априла, недељник НИН је 16. јуна посветио насловну страну овом догађају. У причи се наводи да рушење не би било могуће без знања и одобрења Министра унутрашњих послова Небојше Стефановића. Реагујући на ту причу Стефановић је поднео кривичну пријаву против недељника НИН, захтевајући одштету од 300 хиљада динара (2.590 долара). Случај није био решен до краја године, а према тврдњама стручњака за медије, негативно се одразио на слободу штампе у земљи.

Насиље и узнемиравање: Закон забрањује претње и све видове притисака на јавна гласила и новинаре, као и свако друго мешање које може угрозити њихов рад. У извештајној години поједини репортери и медијске организације били су изложени вандалским нападима, застрашивању и физичким нападима.

Асоцијација независних медија Србије саопштила је да је у току године забележено укупно 60 случајева физичких и вербалних напада на новинаре, укључујући осам физичких напада, једно угрожавање имовине, 25 вербалних предњи и 26 случајева притисака усмерених против новинара.

У извештајној годинни таблоид Информер и ТВ Пинк објавили су и емитовали више извештаја у вези са наводним покушајем државног удара у земљи и завери да се свргне премијер Вучић. Ове медијске куће оптужиле су неколико новинара истраживача, наводећи њихова имена и фотографије, да су чланови „издајничких“ група који подржавају наводни удар.

Цензура или филтрирање садржаја: Постоје наводи да држава активно утиче на извештавање медија у вези са једним бројем питања.

Медији су понекад због економског притиска принуђени да врше аутоцензуру. Верује се да се знатан проценат рекламног прихода обезбеђује из фондова под контролом државе, чиме држава добија снажан уплив у рад медијских кућа. Будући да опстанак медија у највећој мери зависи од рекламирања, рекламне агенције су у изузетној прилици да утичу на њихов рад, између осталог и тако што ће на нетранспарентан начин прекидати рекламне уговоре, уносити једностране промене у важеће уговоре и неравномерно распоређивати средства из јавног буџета и рекламних фондова под контролом државе (као што су средства намењена јавним предузећима и општинама). Многе медијске куће суочавају се са финансијским притисцима, којима се настоје наметнути одређена уређивачка политика и начин извештавања или диктирати услови у којима новинари раде.

У мају је велики део управљачког и уредничког тима јавног сервиса Радио-телевизије Војводина (РТВ) отпуштен или поднео оставку. Томе је претходило именовање новог управног одбора 19. априла, и покрајински избори 24. априла на којима је СНС победио Демократску странку. Реагујући на ово 77 новинара и уредника потписало је отворено писмо у коме тврде да су откази и оставке резултат политичких притисака који је спровела нова покрајнска власт СНС-а. Председник садашњег управног одбора Радио-телевизије Војводина Јово Радић тврди да нико није вршио притисак на одбор.

Љиљана Смајловић је 5. јула поднела оставку на место главне и одговорне уреднице листа Политика, који се налази у већинском власништву државе, наводећи у образложењу да у листу не постоји „стварна уређивачка слобода“ због мешања власника и менаџмента у рад.

У јулу је владајућа странка СНС организовала изложбу у центру Београда под називом Нецензурисане лажи, сачињену од медијских садржаја (између осталог, насловних страница, чланака и видео инсерата) објављених у протекле две године у којима се критикују владини представници, међу њима и премијер Вучић. Из СНС-а тврде да је изложба доказ да у држави не постоји цензура. Независно удружење новинара Србије и Независно друштво новинара Војводине издали су заједничко саопштење у коме критикују изложбу као покушај дискредитовања и угрожавања медија који објављују критичке осврте на рад премијера Вучића и његове власти.

Утицаји невладиних чинилаца: Током извештајне године неколико медијских кућа објавило је чланке у којима се један број новинара, активиста невладиних организација и представника независних институција проглашавају државним „издајницима“ којима је циљ да насилно свргну с власти уставни поредак. У августу је група новинара и активиста невладиних организација предала кривичну пријаву против десничарске организације „Заветници“, Телевизије Пинк, таблоида Информер и интернет портала „Правда“, наводећи да су их у својим медијским објавама неправедно оптуживали и изложили јавном прогону. Случај није решен до краја године.

Слободно коришћење интернета

Нема података да су власти ограничавале или ометале приступ интернету и цензурисале онлајн садржај. Постоје веродостојни извештаји да су власти пресретале приватну комуникацију без одговрајућег правног допуштења (видети одељак 1.ф.). Према подацима Републичког завода за статистику из 2015. године 63 посто грађана поседује интернет везу.

И мада се приступ интернету не ограничава, закон обавезује телекомуникационе оператере да годину дана чувају податке о извору и одредишту комуникације; о почетку, трајању и завршетку комуникације; о врсти комуникације; идентификацији корисничког терминала; локацији мобилног корисничког терминала. И док обавештајне службе овим подацима могу приступити без судског налога, закон налаже да се за приступ садржају комуникације мора тражити судски налог.

б. Слобода мирног окупљања и удруживања

Слобода мирног окупљања

Устав јемчи грађанима право на мирно окупљање, што власти углавном у пракси поштују. Организатори протеста су по закону дужни да траже дозволу полиције за одржавање догађаја и да у захтеву наведу тачан датум, време и процену броја учесника. Полиција углавном одобрава протесте који неће угрозити грађане и јавни саобраћај; у супротном, полиција доноси одлуку тек у договору с градским властима. О окупљањима за која се процењује да ће имати висок безбедносни ризик одлуку доносе више инстанце власти. Уставни суд је 2013. године донео одлуку да је ограничавање слободе окупљања из безбедносних разлога у супротности са Уставом, али се Министарство унутрашњих послова оглушује на ту одлуку.

Институт друштвених наука је 2015. године објавио извештај у коме се наводи да постоји неколико препрека због којих је немогуће у пуној мери кориситит грађанску слободу мирног окупљања. У те препреке спадају забрана мирног окупљања кад постоји претња од насилног контрамитинга, велики број дозвола које су потребне организаторима скупа и законски прописана забрана окупљања у околини Народне скупиштине.

Народна скупштина је 26. јануара усвојила нови Закон о јавном окупљању, који је ступио на снагу 5. фебруара. Према овом закону забрањено је одржавање протеста и јавних скупова испред здравствених установа, школа и објеката од стратешког значаја за одбрану и безбедност Републике србије. Представници невладиних организација критикују нова ограничења, наводећи да се на тај начин здравственим и просветним радницима ускраћује могућност да изразе протест на свом радном месту. Представници невладиних организација су у марту критиковали власти да су у току предизборне кампање неуједначено примењивали нова ограничења и навели бројне примере где су представници власти и владајуће странке одржавали предизборне скупове испред објеката пред којима је према новом закону забрањено окупљање.

У фебруару је пред Прекршајним судом у Београду први пут саслушана Анита Митић, директорка Иницијативе младих за људска права, због организације комеморације жртвама геноцида у Србреници у парку између Народне скупштине и Председништва. Догађај је одржан упркос томе што су власти забраниле јавно окупљање у знако обележавања двадесетогодишњице од масакра у Босни и Херцеговини. Активисти наводе да је овом забраном угрожено право на јавно окупљање. Случај до краја године није био завршен.

Слобода удруживања

Устав јемчи слободу удруживања, што власти углавном поштују.

Виши суд у Београду донео је 16. јуна решење по коме се из судског већа у кривичном поступку изузимају судија Александар Трешњев и бранилац окривљеног у том кривичном поступку, јер су чланови невладине организације Центар за правна истраживања (ЦЕПРИС), професионалног удружења судија. Реагујући на то Високи савет судства одлучио је да испита може ли судија истовремено бити члан Центра за правна истраживања и остати непристрасан. Активисти су критиковали одлуку као ограничавање слободе удруживања и мешање у судијску независност. Седница на којој је Високи савет судства требало да разматра ово питање била је заказана за 15. јули али је одложена на неодређено време.

ц. Верске слободе

Видети документ Стејт департмента: Извештај о међународним верским слободама на www.стате.гов/религиоусфреедомрепорт/.

д. Слобода кретања, интерно расељена лица, заштита избеглица и лица без држављанства

Устав јемчи грађанима да се слободно крећу у земљи, да путују у иностранство, да се иселе и репатрирају, што власти у пракси углавном поштују.

Рђаво поступање с мигранатима, избеглицама и лицима без држављанства: Канцеларија Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице (УНХЦР) описала је 15. јула „стравичне“ услове у којима људи, међу њима деца и труднице, чекају транзит у близини транзитних зона на мађарско-српској граници (видети такође одељак 2.д., Хуман Ригхтс Цоунтрy Репорт фор Хунгарy).

Власти су у извештајној години покренуле поступке против 360 лица због кријумчарења људи, међу којима су и неки мигранти.

Власти су сарађивале са Канцеларијом Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице и другим хуманитарним организацијама у пружању заштите и помоћи интерно расељеним лицима, избеглицама, мигрантима, тражиоцима азила, лицима без држављанства и осталим угроженима.

Унутрашње кретање: На основу регистрације спроведене у сарадњи с мисијом УНХЦР-а после косовских сукоба 1998-99, власти су свим заинтересованим лицима избеглим због сукоба на Косову, која су пристала да се региструју као интерно расељена лица, омогућиле да изваде интерно расељеничке легитимације. Сви регистровани мигратни и тражиоци азила добили си специјалне идентификационе картице које им омогућавају добијање хуманитарне помоћи, слободно кретање и приступ услугама основних јавних служби.

Интерно расељена лица

У складу с Водећим принципима о интерној расељености Уједињених Нација закон обезбеђује заштиту интерно расељеним лицима, али у неким областима нема потпуне имплементације одредби. Према званичним статистичким подацима Комесаријата за избеглице (СЦРМ) на територији Србије пребива 203.140 расељених лица (УНХЦР их води као интерно расељене) са Косова, углавном Срба, Црногораца, Рома, Египћана, Ашкалија, Горана и Бошњака, избеглих са Косова за време сукоба 1998-99. Близу осамдесет посто расељених лица живи у урбаним областима. Према наводима УНХЦР-а преко деведесет хиљада избрглих су у изузетно тешком положају и потребна им је помоћ.

Најугроженија и најмаргинализованија етничка мањина међу интерно расељеним лицима су Роми. Према подацима УНХЦР-а 92 посто интерно расељених ромских домаћинстава живи испод границе сиромаштва, а 98 посто нема задовољене основне прехрамбене потребе, живи у нехигијенским условима и нема могућност коришћења здравствене заштите, образовања и градског превоза. Стопа незапослености међу расељеним Ромима је 74 посто. Према подацима УНХЦР-а готово деведесет посто расељених Рома живи у неусловним објектима. Многи расељени Роми живе у дивљим насељима, а као место сталног боравка и даље им се води Косово, због чега нису у могућности да остваре сва своја права. Знатан део расељених Рома немају приступ здравстеној заштити због тога што немају лична документа. Према наводима УНХЦР-а већина расељених Рома нити успева да се интегрише у заједницу нити да се врати кући. Недостају им информације и потребна документа, а приликом покушаја вађења извода из матичне књиге, уписа деце у школу и осталог, наилазе на проблеме. Власти су у протеклој години обезбедиле услове за смештај тридесет расељених ромских породица у Београду.

И мада државни званичници и даље јавно позивају расељена лица са Косова да се врате на своја огњишта, високи државни званичници такође тврде да то у многим случајевима није безбедно. У циљу пружања помоћи избеглицама из Хрватске и Босне и Херцеговине, као и расељеним лицима, углавном са Косова, Влада је наставила да имплементира Националну стратегију за решавање питања избеглих и интерно расељених лица из 2002, усвојену у складу с водећим принципима Уједињених нација. Стратегија је проширена и дорађена 2015.

Услови у којима живи велики број расељених лица и даље су повод за бригу. Међу деведесет хиљада изузетно рањивих расељених лица са Косова већина живи у неусловном приватном смештају. Из Комесаријата за избеглице и миграције наводи се да су у девет званичних колективних центара боравила 162 расељена лица са Косова, и то у најнужнијем смештају у објектима који су првобитно били намењени првременом боравку.

У току извештајне године држава је решила стамбени проблем 287 расељених породица и обезбедила 300 програма доходованих активности. Локалне невладине организације и међународне организације обезбеђивале су додатне објекте за смештај избеглих лица и пружале им новчану и бесплатну правну помоћ приликом пријаве боравишта, решавања имовинских захтева, остваривања права запослених и вађења осталих личних докумената.

Заштита избеглица

Према наводима српских власти Србија је транзитна земља кроз коју на путу до Западне Европе пролази изразито бројна и мешовита река миграната и тражилаца азила. После затварања „балканске руте“ 8. марта број миграната који пролазе кроз Србију опао је у поређењу с 2015, када је шестсто хиљада лица прошло кроз земљу. У првих осам месеци извештајне године, Министарство унутрашњих послова регистровало је близу 96 хиљада миграната и тражилаца азила који су прошли кроз земљу. Посматрачи верују да је стварни број већи, будући да власти не региструју велики број миграната кроји прођу кроз Србију. Мађарски систем за тражиоце азила прима дневно тридесет миграната, те остали стога користе нелегалне путеве за улазак у државе Европске уније. Потенцијалне тражиоце азила који излазе изван ове наметнуте квоте мађарске власти враћају назад у Србију, не пружајући им прилику да затраже заштиту у Мађарској (видети одељак 2.д., Цоунтрy Репортс он Хуман Ригхтс за Мађарску).

До краја новембра у Србији је боравило близу 6.400 миграната; 5.200 је било смештено у тринаест званичних прихватних центара, близу хиљаду је спавало у напуштеним зградама по центру Београда, а близу двестотине је спавало у импровизованом смештају на самој граници са Мађарском. Ови мигранти остају у Србији на неодређено време.

Одобравање азила: Закон предвиђа могућност давања азила или избегличког статуса и власти су установиле систем за пружање заштите избеглицама. Канцеларија за азил у оквиру Министарства унутрашњих послова, која је задужена за имплементацију система, услед недостатка капацитета, средстава и обученог особља чини то с половичним успехом.

И мада је закон генерално усаглашен с међународним стандардима, због пропуста и одлагања његове примене изостаје брза и ефикасна процена индивидуалних потреба тражилаца азила. У већини случајева процедура решавања захтева се прекида или суспендује јер су тражиоци напустили земљу. Према наводима УНХЦР-а главни разлог што тражиоци азила напуштају Србију јесте тај што нису заинтересовани да остану да живе у њој, али и предуго трајање законске процедуре за решење захтева за азил. Иако је од краја године 8.003 лица изразило намеру да затражи азил у држави, већина је напустила земљу, а само њих 535 је формално затражило азил. Од 133 саслушана тражиоца азила власти су доделиле свега једанаест избегличких статуса.

Да би се помогло мигранитима који дуже време морају остати у Срибији, власти су прошириле постојећу мрежу од пет званичних центара за азиланте (у Крњачи, Сјеници, Тутину, Бањи Ковиљачи и Боговађи) и отвориле још дванаест (у Суботици, Принциповцу, Шиду, Адашевцу, Бујановцу, Прешеву Димитровграду, Пироту, Белој Паланци, Босилеграду, Сомбору и Кикинди), који могу да приме готово 6 хиљада људи.

Сигурна држава порекла/транзита: У међународним хуманитарним организацијама са забринутошћу гледају на начин на који власти тумаче и користе појам сигурне треће земље, будући да то није у складу с међународним стандардима. Пракса је власти да глатко одбијају молбе тражилаца азила из „сигурних држава порекла“. Из ових организација сматрају да су оваква пракса, баш као и списак „сигурних трећих земаља“ бесмислени зато што их је Министарство иностраних послова одабрало искључиво на основу државних односа и веза са тим земљама, а не на основу хуманитарних прилика и стварног стања људских права у њима. Све суседне државе које Србија признаје налазе се тако на списку „сигурних трећих земаља“. Хуманитарне организације покренуле су пред Уставним судом иницијативу за укидање ове листе, међутим, суд се прогласио ненадлежним за ту одлуку. Већина миграната пак изражава намеру да затражи азил како би се могли слободно кретати, па остају у државно организованом смештају са храном како би предахнули док не пронађу кријумчаре који ће их повести у неку од севернијих или западнијих држава Европске уније. За то време је из Мађарске враћено хиљаде минграната у Србију (видети изнад одељак Рђаво поступање с мигрантима, избеглицама и лицима без држављанства и одељак 2.д. из Цоунтрy Репорт он Хуман Ригхтс за Мађарску.)

Протеривање или враћање силом (рефоулемент): Представници хуманитарних органзација наводе да Србији недостају и средства и стручни кадар како би се тражиоци азила заштитили од насилног враћања, али власти се у принципу суздржавају од тог чина. У јулу је Влада оформила заједничке војне/полицијске тимове који би патролирали границом са Бугарском и Македонијом и ефикасније спречавали улазак у Србију. У разним новинским чланцима и извештајима хуманитарних организација наводи се да су власти почеле неформално да враћају (пушбацк) за које се сматра да су нерегуларно ушли на територију, не узимајући у обзир да су можда заинтересовани за тражење азила.

Запослење: Тражиоци азила немају право да раде. Право на рад стичу тек кад на крају процеса стекну избеглички статус. За интеграцију избеглица и даље је одговоран Српски комитет за избеглице.

Приступ основним услугама: Тражиоци азила имају право да користе услуге здравствених и образовних служби, али то у пракси ограничавају препреке као што су језичке и културне разлике.

Трајна решења: Власти обезбеђују помоћ при добровољном повратку и интеграцији избеглица из бивше Југославије. Они који уместо повратка у домовину одаберу интеграцију уживају иста права као и држављани Републике Србије, између осталог и приступ основним услугама као што су здравство и образовање, и олакшана им је натурализација; право гласа немају док се не заврши процес њихове натурализације. Према званичној статистици Српског комесаријата за избеглице и миграције у земљи борави 20.334 избеглице из Хрватске и 9.080 из Босне и Херцеговине, мада власти процењују да се број бивших избеглица, које се јесу натурализовале али не и до краја интегрисале у социјалне и економске токове државе, креће између двеста и четиристо хиљада. Процењује се да у девет колективних центра живи 83 избегла лица. Власти су обезбедиле смештај за 95 избеглих лица.

Србија је заједно с Босном и Херцеговином, Хрватском и Црном Гором учествовала у осмишљавању регионалног стамбеног пројекта који би омогућио стамбено збрињавање близу шеснаест хиљада најрањивијих породица које су решиле да се интегришу. На међународној донаторској конференцији за регионалне стамбене пројекте одржаној 2012. прикупљено је 260 милиона евра (286 милиона долара) у обвезницама, што је близу половине предвиђеног петогодишњег буџета. Конференција донатора за регионалне стамбене пројекте одобрила је пет пројектних понуда за стамбено збрињавање преко 5.200 избегличких породица које живе у Србији. До краја године 1.100 пројеката је обезбеђено или је било у изградњи. Укупна вредност шест пројеката је 103 милиона евра (109 милиона долара), од чега је Влада допринела са 16 милиона евра (18 милиона долара).

Привремена заштита: Власти такође обезбеђују заштиту и за лица која не испуњавају услове за избеглички статус. Државне институције су до краја августа извештајне године доделили супсидијарну заштиту за 16 тражилаца азила.

Лица без држављанства

Према процени УНХЦР-а око 2.700 лица – углавном Рома, Египћана и Ашкалија – у опасности су да остану без држављанства, од чега близу 700 није уписано у књигу рођених. Постоје закони и процедуре којима се омогућава накнадно уписивање у матичну књигу и пријава боравка, као и могућност стицања националности. Лица у опасности да остану без држављанства у остваривању њиховог грађанског права углавном ометају чиниоци као што су сиромаштво, друштвена маргинализованост, недовољна обавештеност, запетљане и исцрпљујуће бирократске процедуре, тешкоће у вађењу докумената, непостојање сталног место пребивалишта или то што нису уписани у матичну књигу рођених. Власти недовољно сарађују са међународним организацијама у имплементацији мера за решавање специфичне ситуације лица без држављанства.

Трећи део. Право грађана да учествују у политичким процесима

Устав и закон јемче грађанима изборно право које је опште и једнако, периодични избори су слободни и непосредни, а гласање је тајно и лично.

Избори и политичка заступљеност

Последњи избори: У Србији су у априлу одржани парламентарни избори који су према мишљењу међународних посматрача понудили гласачима стваран избор и углавном били слободни и поштени. У коначном извештају Канцеларије за демократске институције и људска права Ограничене мисије за посматрање избора (ОЕБС/КДИЉП) закључује се да су основна грађанска права била поштована и кандидатима је било омогућено да спроводе кампању на слободан начин. У извештају се наводи да су медији давали предности једној странци, да је владајућа странка због свог владајућег статуса имала неправедну предност, те да су државне и страначке активности биле недовољно јасно раздвојене, због чега су одређене странке биле у приметно лошијем положају. Например, постоји неколико приговора да су локални фукционери и директори јавних предузећа присиљавали запослене да присуствују изборним митинзима под претњом да ће изгубити посао.

У извештају ОЕБС/КДИЛКЈП такође се изражава забринутост због начина на који изборна комисија обрађује приговоре и постизборне жалбе, али и резултате, а између осталог примећен је и страх од негативних последица због подношења приговора и недостатак поверења у ефикасност правосуђа и истражних органа.

Из невладине организације Центар за истраживање, транспарентност и одговорност у приговору наводе да је на гласаче вршен притисак и да је у Новом Саду и Војводини било куповине гласова, а на мети су се налазили пре свега Роми и припадници других рањивих група.

Листа Српске напредне странке, предвођена премијером Александром Вучићем освојила је већину скупштинских места на изборима и оформила је владајућу коалицију.

Политичке странке и политичка ангажованост: Неколико особа учествовало је 27. марта у нападу на представнике Демократске странке који су испред општине Звездара разговарали са грађанима. Том приликом је повређен један активиста. Председник Демократске странке Бојан Пајтић окарактерисао је напад као део „организованог притиска на политичке противнике“ који врши садашња власт. Владајућа Српска напредна странка осудила је напад, али је касније оптужила представнике Демократске странке да су фалсификовали видео снимак инцидента. Полиција је ухапсила четири лица осумњичена за учешће у нападу.

Заступљеност жена и представника мањина: Закон не ограничава учешће жена и представника мањина у политичким процесима, те они учествују у њима.

Четврти део. Корупција и нетранспарентност власти

Закон предвиђа кривичне казне за корумпиране функционере. У јавности је пак распрострањено уверење да држава примењује законе несистематично и да представници власти понекад некажњено учествују у корупцији. Експерти из Европске уније примећују сталан проблем претераног коришћења нејасно дефинисане оптужбе „злоупотреба службеног положаја“ код наводних случајева корупције у приватном сектору. И поред тога што се представници власти јавно залажу за борбу против корупције, у Агенцији за борбу против корупције, Савету за борбу против корупције, Транспарентности Србија и истакнутим невладиним организацијама и даље се критикују недовољна транспарентност власти.

Тужилаштво за организовани криминал води поступке за случајеве корупције на високом нивоу у посебном одељењу за кривична дела организованог криминала Вишег суда у Београду; остали случајеви корупције воде се у оквиру редовног правосудног система. Министарство унутрашњих послова углавном предаје случајеве корупције унутар министарства и резултате истраге одговарајућем тужилаштву.

У априлу 2015. године власти су приказале и усвојиле Стратегију истраге финансијског криминала за период 2015–2016 и пратећи Акциони план. Народна скупштина усвојила је 23. новембра нацрт Закона о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, привредног криминала, кривичних дела против службене дужности, корупције и других посебно тешких кривичних дела који ће ступити на снагу у марту 2018. Према овом закону оснивају се, између осталог, посебна одељења тужилаштва за сузбијање корупције, одељења на судовима и за полицијску истрагу; омогућава се коришћење кримилистичких „ударних група“; обезбеђује се специјализована обука. Власти сматрају да је овај закон основно средство из перспективе органа закона и реда да се реши корупција.

Агенција за борбу против корупције је самостално и независно надзорно тело које је у надлежности Скупштине. Главни задатак тела јесте праћење имплементације националне стратегије за борбу против корупције и повезаног акционог плана; решавања о сукобу интереса; контрола финансирања политичких странака; сарадња с међународним институцијама у борби против корупције; спречавање корупције у сарадњи с властима, медијима, невладиним сектором и грађанством. И мада је Агенција за борбу против корупције активно сарађивала са другим дружавним институцијама и организацијама цивилног друштва и добијала техничку помоћ од различитих донатора, није успела да обави део својих задатака и потврди свој утицај. Због рупа у закону у Агенцији за борбу против корупције нису могли реаговати у неколико случајева где је јасно постојао сукоб јавних и приватних интереса. У годишњем извештају Агенције за 2015. наводи се да је било побољшања у области пријављивања имовине, сукоба интереса (пријава је било 17 посто више него 2014) и што се процене ризика корупције узима у обзир приликом расправа о законима. Агенција и даље нема довољно запослених, што значи да је преко четрдесет посто радних места упражњено и неискоришћено. Рад Агенције отежава и недовољна повезаност са базама податак других државних органа. Агенцији и даље недостају људи и средства за рад. Агенција и даље има веома ограничен приступ базама података других државних органа. Накнадне анализе њених налаза и препоруке других државних институција и званичника побољшале су се у мањој мери у поређењу са претходним годинама.

Корупција: У току извештајне године правосудни и криминалистички органи започели су неколико случајева борбе против корупције на високом нивоу. У великој полицијској акцији 18. марта ухапшено је 46 лица осумњичених за прање новца, давање и примање мита и злоупотребу службеног положаја (операција Скенер), а 15. априла приведено је још 49 особа осумњичених за корупцију, давање мита, прање новца и друге врсте привредног криминала (операција Скенер ИИ).

С обзиром да су хапшења претходила априлским парламентарним изборима, активисти су изразили бригу да је овде реч о коришћењу хапшења у политичке сврхе. Активисти као разлог за бригу виде и то што су осумњичени хапшени уместо да се позову на суд за ненасилни прекршај с ниским ризиком од бекства, затим то што су полицијска хапшења снимана (поједини полицијски снимци су се касније појавили на локалним медијима), као и то што су многе истраге биле неповезане.

У јуну је Специјални суд у Београду осудио на пет година затвора и новчану казну од осам милиона динара (69.000 долара) власника Делата Холдинга Мирослава Мишковића јер је помогао сину Марку Мипковићу да утаји порез. Мишковић је како се наводи у пресуди помогао сину да утаји порез од око три милиона евра (3.3 милиона долара). Марко Мишковић је 26. марта осуђен због утаје пореза на три и по године затвора. Мишковић и његов син ухапшени су 2012, и тада је нова коалициона влада окарактерисала ова хапшења као важан корак у борби против корупције. Део активиста је изразио забринутост због могућности да су хапшења и судски процеси политички мотивисани.

Пријављивање имовине и прихода: Закон налаже постављеним или изабраним државним функционерима да поднесу извештај о својој имовини и приходима. Агенција за борбу против корупције је тело које по закону треба да контролише предају пријава и врши проверу њихове комплетности и тачности. Подаци су доступни јавности на интернет страници Агенције или на лични захтев. Против оних који не поднесу извештај или који не наведу потпуне податке предузимају се административне и/или кривичне санкције. Битне промене у имовинском стању морају се пријављивати сваке године. Функционери су такође дужни да одмах по напуштању положаја поднесу извештај, а затим још две године по престанку вршења јавне дужности морају обавештавати Агенцију о свакој битнијој промени имовинског стања. Агенција је у 2015. примила 6.258 пријава имовине и прихода од постављених или изабраних државних функционера.

У Агенцији за борбу против корупције и даље су покретали административне и кривичне поступке против бивших и актуелних функционера који нису поднели извештај о имовини и приходима или то нису урадили на ваљани начин. Током извештајне године покренути су прекршајни поступци против 123 лица; у већини случајева разлог је био кашњење са предајом извештаја о имовини и приходима. У Агенцији за борбу против корупције такође су поднели петнаест кривичних пријава против особа које нису поднеле извештај или су дале лажне информације у намери да прикрију податке о имовини и приходима. На основу информација пронађених у извештајима о имовини и приходима Агенција је поднела 19 тужби због сумње да је почињен кривични прекршај (давање или примање мита, избегавање плаћања пореза, прање новца итд.).

Јавни приступ информацијама: Власти нису у потпуности примењивале закон о приступу информацијама и углавном нису дозвољавале приступ државним информацијама. Закон јемчи слободан приступ информацијама од „јавног значаја“ (уз многобројне изузетке) и утврђује функцију независног повереника за информације од јавног значаја, кога бира Скупштина, како би решавао притужбе на рачун органа власти који одбију захтев тражилаца информације.

У 2015. години наставио је да расте број појединачних притужби које су поднете у вези с кршењем закона о приступу информацијама од јавног значаја и у односу на 2014. годину било их је 4,3 посто више. Као и претходних година највећи број захтева за приступ информацијама (39,3 посто) поднели су грађани који су тражили информације о томе како државне власти поступају са фондовима, имплементацијом буџета, спровођењем јавних набавки, приватизацијама итд. Најчешћи подносиоци захтева били су сами грађани и грађанска удружења, новинари и представници медија. Активности повереника углавном су укључивање решавање случајева где јавне власти нису омогућиле појединицима приступ траженим информацијама. Власти и даље настављају да одговарају на захтеве тек пошто поверених уложи жалбу. Готово половина жалби упућена је државним властима, пре свега министарствима. Иако су смештајни капацитети у коме повереникова служба ради довољни, с обзиром на обим посла нема довољно запослених. Повереник је наставио да критикује министарства и државне органе због тога што још нису усвојили подзаконске акте за имплементацију њихових правних обавеза.

У јуну 2015. године ступио је на снагу Закон о заштити узбуњивача, који је Скупштина усвојила 2014. У првих девет месеци од примене закона од 36 случајева који су се нашли пред судовима у 27 је обезбеђена привремена заштита узбуњивачу.

Пети део. Став власти према међународним институцијама и невладиним организацијама које истражују случајеве наводног кршења људских

Власти углавном нису ограничавале рад, истрагу и објављивање налаза у случајевима повреде људских права разним независним домаћим и међународним организацијама за заштиту људских права. И мада су представници власти генерално сарађивали и излазили у сусрет захтевима ових група, оне су ипак биле изложене критици, нападима и претњама припадника невладиног сектора, али и провладиних медијских кућа, због критичког односа према власти или изношења ставова супротних националистичким ставовима о Косову, Међународном суду за ратне злочине на територији бивше Југославије и ратовима деведесетих година протеклог века.

Непознати нападачи разбили су 21. јануара излоге Куће људских права у Београду, у којој се налазе канцеларије неколико утицајних невладиних организација. Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић осудио је напад. До краја извештајне године власти нису успеле да идентификују лица одговорна за напад.

У марту је Јелени Милић, директорки Центра за евроатлантске студије, додељена полицијска заштита пошто је више од годину дана примала претње. Министар унутрашњих послова Стефановић осудио је нападе на Милићеву и истакао да полиција интензивно ради на том случају. Истрага засад није довела до хапшења.

Коалиција организација цивилног друштва спровела је 2015. године процес независне самопроцене спровођења обавеза државе у области људских права. Представници коалиције закључили су да у мањинским заједницама није у потпуности извршена заштита индивидуалних права, те да примат добровољне самоидентификације није у потпуности имплементиран. Из коалиције саопштавају да је сегрегација дефакто последица јавне политике у домену мањинских права. Према мишљењу представника невладиних организација Влада није спровела никакве активности додатне провере процеса самоевалуације током године.

Владина тела за унапређење стања људских права: Канцеларија Републичног заштитника грађана задужена је за идентификовање проблеме у оквиру државних институција и давање препорука за њихово решавање. Заштитник грађана и даље има локалне канцеларије у три општине са већинским албанским становништвом. Покрајина Војводина има свог Заштитника грађана који је у току године самостално радио. Заштитник за родну равноправност има право да покреће грађанске парнице против предузећа и владиних институција који крше овај закон.

Током извештајне године заштитник грађана Саша Јанковић нашао се на мети личних напада неколико медијских кућа које имају блиске везе са владајућом Српском напредном странком. Напади су почели након што је заштитник грађана поднео кривичне пријаве против двојице припадника Управе војне полиције у јануару 2015. Пријаве су поднете због инциднета на Паради поноса у Београду 2014, кад су се два припадника војне полиције, премијеров и градоначелнивков брат сукобили с припадницима Жандармерије. Неколико висиоких функционера јавно је критиковало заштитника грађана због подизања пријаве. Током извештајне године наставили су се вербални напади на Јанковића. У априлу је министар унутрашњих послова јавно прочитао документа из 1993. о самоубиству које се догодило у Јанковићевом стану у време кад он није био присутан. Информације из истог документа појавиле су се у таблоидима дан раније него што их је министар унутрашњих послова званично изнео. Таблоид Информер месецима је наставио да објављује чланке у којима се од власти тражило да испитају Јанковићеву улогу у читавом догађају. Државни званичници, посланици у Скупштини и таблоиди наставили су да оптужују Јанковића да политизује своју улогу и канцеларију. У августу је у медијима објављено да је вебстраница Јутјуб блокирала један од налога на коме су приказивани наступи заштитника грађана у разним телевизијским емисијама, услед многобројних притужби корисника због увредљивог/насилног садржаја. Жалба због блокирања налога, која је поднета из канцеларије Заштитника грађана, била је одбијена. Тек пошто је заштитник на друштвеној мрежи Твитер написао твит о томе Јутјуб је одблокирао канал.

Поверенику за информације од јавног значаја Родољубу Шабићу упућене су претење пошто се јавно заложио да полиција истражи поноћно рушење објеката у београдској четврти Савамала 25. априла (видети одељак 1.д.). Више јавно тужилаштво саопштило је да је Родољуб Шабић „одбио да сарађује“ са полицијом на проналажењу особе која му је претила, али је повереник касније одбацио ову тврдњу као нетачну.

Из невладиних организација страхују да су стални напади на заштитника и повереника усмерени на подривање независних институција.

У извештају Заштитника грађана за 2015. тврди се да су изјаве појединих државних функционера у којима се доводе у питање његова овлашћења да поступа у одређеним случајевима озбиљно угрозила превенцију тортуре и борбу против некажњивости за тортуру коју води ова служба.

Шести део. Дискриминација, друштвене злоупотребе и трговина људима

Жене

Силовање и насиље у породици: Запрећена казна за силовање, као и принуђивање брачног партнера на сексуални однос, креће се до 40 година затвора. Власти не примењују ефикасно овај закон. Адвокати верују да само мали проценат жртава силовања пријављује напад у страху од освете нападача или понижења на суду.

Насиље над женама и даље представља проблем. За насиље у кући прописана је казна до десет година затвора. Иако је законом предвиђено да жена може тражити судску меру забране приближавања, власти не примењују закон ефикасно. Случајеви насиља у породици тешко се решавају јер нема сведока или доказа, али и зато што сведоци и жртва нису спремни да сведоче. И мада власти уопштено признају да је породично насиље присутно у високом проценту, не постоје поуздани статистички подаци који говоре о размерама проблема. Скупштина је 23. новембра усвојила Закон о заштити од насиља у породиц. Законом се учвршћују мере заштите за жртве насиља у породици тако што се насилник привремено удаљава из стана, минимално на 48 сати а максимално на 30 дана. Планирано је да се са применом закона почне од јуна 2017.

Према наводима медија породично насиље је до октобра узело животе 24 жене. У августу је заштитник грађана утврдио да су у дванаест од четрнаест пријављених случајева убистава жена релевантне институције пропустиле да реагију на пријаве о насиљу које су претходиле инциденту. Заштитник тврди да су власти покушале да прикрију своје пропусте. Према наводима Анонимног женског центра процењује се да је у 2015. години 1.200 жена пребачено у сигурне куће широм земље, док је само 71 насилник удаљен из стана. Према наводима поверенице за заштиту равноправности већина случајева која се тој институцији предаје односи се на дискриминацију жена.

Неколико званичних агенција које се боре против породичног насиља немају довољно средстава. У 2015. години радило је четрнаест сигурних кућа за жене, које воде невладине организације. У неколико случајева и општине издвајају скромна средства као финансијску помоћ. У свим сигурним кућама жене могу боравити са својом децом. Према проценама невладиних организација жене се враћају између седам и једанаест пута насилнику, пре коначне одлуке да га напусте. Из неких сигурних кућа наводе да се готово половина жена врати насилницима.

Сексуално узнемиравање: За кривични преступ сексуалног узнемиравања законом је запрећена казна до шест месеци, и то у случајевима где није било злостављања или коришћења моћи, а до годину дана за злостављање подређеног службеника или штићеника. Власти не спроводе закон ефикасно. Јавност је недовољно обавештена о овом проблему и током године жене су поднеле свега неколико пријава.

Слобода одлучивања о рађању: Парови и појединци имају право да слободно одлучују о рађању деце, о њиховом броју и времену кад их желе добити, да се старају о свом репродуктивном здрављу, да добију информације и могућности да то чине, без дискриминације, принуде и насиља.

Дискриминација: Иако су жене и мушкарци равноправни пред законом и имају иста права власти не поштују увек ово пракси. Жене су врло често дискриминисане приликом запошљавања, подизања кредита, одређивања висине њихове зараде, затим као власнице или руководиоци предузећа, те у образовању и становању.

Деца

Упис у књиге: Дете стиче држављанство преко једног родитеља. Закон о матичним књигама обезбеђује свима право да се упишу у књиге. Део ромске деце остаје непријављен. Дете је могуће и накнадно пријавити, али процедура је замршена (видети одељак 2.д., Лица без држављанства). Непријављена деца не могу остварити право на јавне услуге, као што је здравствена заштита.

Образовање: Првих дванаест година школовања су бесплатне, али само су обавезни припремни разред и школовање до петнаесте године. Дискриминација мањина и економске недаће спречавају поједину децу да похађају школу. У ромским и сиромашним сеоским заједницама девојчице раније напуштају школовање од дечака.

Злостављање деце: Деца су често жртве породичног насиља, а у порасту је и број случајева где су деца жртве породичног занемаривања. Центри за социјални рад одузели су 2015. године педесеторо деце њиховим породицама, било због занемаривања било због тога што су била подвргнута радној експлоатацији. Према речима министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александра Вулина у истом периоду центри за социјални рад су пријавили 2.890 случајева занемаривања деце или радне експлоатације. У Универзитетској дечјој клиници и даље постоји тим за заштиту деце од злостављања и занемаривања. Према подацима из те клинике, у 2015. години у здравственом систему регистрована су 634 случаја злостављања деце и 201 случај занемаривања.

Према налазима медија власти могу лакше да реагују у случајевима где постоје очигледни физички докази насиља. Полиција углавном поступа по пријави и власти су у току године водиле кривичне поступке у случајевима злостављања деце. Жртвама се пружа психолошка и правна помоћ. Деца бивају смештена у сигурне куће за жртве породичног насиља.

Присилни и дечји бракови: Доња законска граница за ступање у брак је навршена осамнаеста година живота. Суд може допустити малолетнику старијем од 16 година да ступи у брак пре навршене осамнаесте године ако је довољно зрео да „испуни права и дужности брачног живота“. Иако је проценат дечјих и присилних бракова низак у општој популацији, ове појаве представљају проблем у одређеним заједницама, посебно међу Ромима и у сеоским срединама на југу и истоку државе. Према последњем попису, спроведеном 2011, дечји бракови склапају се између особа из различитих економских и друштвених миљеа. У ромској заједници дечаци и девојчице махом ступају у брак између четрнаесте и осамнаесте године живота, при чему је просечан узраст 16 година. Дечаци се углавном венчавају неколико година касније од девојчица, које се понекад удају и са 12 година. Близу 44 посто Ромкиња старих између 15 и 19 година живе или у браку или у дугој вези, у поређењу са само 19 посто Рома истог узраста.

Сексуална злоупотреба деце: Иако закон забрањује комерцијалну сексуалну експлоатацију деце и дечју порнографију, и власти поштују у пракси ове законе, ипак има случајева комерцијалне сексуалне експлоатације деце и коришћења деце у сврхе производње дечје порнографије. Подаци о овим активностима су ограничени и нису познате праве размере проблема. Доња старосна граница за слободно ступање у сексуалне односе јесте четрнаеста година, без обзира на сексуалну оријентацију или пол.

Расељена деца: Према извештајима локалних невладиних организација и медија на београдским лицама живи око две хиљаде деце без дома. Највећи број ове деце није уписан у матичну књигу рођених и власти за њих не обезбеђују никакву систематску помоћ.

Из УНХЦР-а наводе да је у извештајној години у Србију ушло 3.094 малолетна мигранта или тражиоца азила без пратње одраслих (углавном из Сирије, Ирака и Авганистана). Кретање деце без пратње одраслих није познато, будући да власти не региструју одласке миграната или тражилаца азила. Власти бригу о овој деци препуштају центрима за социјални рад, али већина малолетника се одлучује да напусти државу заједно с другим породицама.

Деца у установама: Деца у сиротиштима и другим установама понекад су жртве физичког и емотивног насиља, које врше старатељи или они који воде бригу о њима, као и вршњачког сексуалног насиља. Закон о социјалној заштити у први план истиче деинституционализацију деце у установама, међу њима и деце с развојним потешкоћама, и њихово смештање у хранитељске породице. Деца са инвалидитетом која живе у институцијама суочавају се са изолацијом, занемаривањем, недостатком стимулације, осим тога, смештена су у исте објекте са одраслима.
Према подацима којима располаже држава близу осамдесет посто деце која су 2014. године била у институцијама имало је неки инвалидитет, а према подацима невладиних организација, око 70 посто деце са интелектуалним потешкоћама било је смештено у неку установу. У јуну је организација Хјуман рајтс воч објавила извештај о деци са инвалидитетом у установама у коме се истиче да многа деца не добијају адекватну медицинску и психијатријску негу, немају приватност и ограничен им је приступ образовању. Према подацима којима располаже држава близу шездесет посто деце са инвалидитетом у установама није уписано у школе. Они који јесу похађају школе за децу са специјалним потребама.

Међународне отмице деце: Србија је 1980. потписала Хашку конвенцију о грађанским аспектима међународне отмице деце. Више података потражити у извештају Стејт департмента Годишњи извештај о међународним отмицама деце на www.травел.стате.гов/цонтент/чилдабдуцтион/ен/легал/цомплианце.хтмл.

Антисемитизам

Према резултатима пописа из 2011. године 787 грађана изјаснили су се као Јевреји. И мада закон забрањује говор мржње, ултранационалистичке групе и конзервативне издавачке куће нуде преводе антисемитских књига. У многим књижарама се може наћи широка понуда антисемитских књига. Омладинске десничарске групе и интернет форуми настављају да охрабрују антисемитизам и коришћење говора мржње против јеврејске заједнице.

Према препоруци Министарства просвете деца и даље у склопу наставног плана и програма уче о Холокаусту. Постоји неслагање око улоге коју је у нацистичкој окупацији одиграла квислиншка Влада народног спаса на челу са Миланом Недићем. Поједини учесници у расправи непрекидно настоје да умање и измене улогу покрета који су у Другом светском рату сарађивали с окупатором и учествовали у Холокаусту. Пред Вишим судом у Београду води се поступак за рехабилитацију који је покренула Недићева породица.

Међународни дан сећања на жртве Холокауста у Србији је обележен 27. јануара званичном државном комеморативном церемонијом на којој је говорио председник државе. Град Београд је у сарадњи с Јеврејском општином Србије одржао комеморацију у знак сећања на жртве Холокауста у Београду 10. маја.

Трговина људима

Видети документ Стејт департмента Извештај о трговини људима на www.стате.гов/ј/тип/рлс/типрпт/.

Особе са инвалидитетом

Устав и закони забрањују дискриминацију особа са физичким, чулним, интелектуалним или менталним сметњама приликом запошљавања, образовања, путовања авионом и другим средствима транспорта, коришћења здравствене заштите и других јавних услуга. Власти не примењују овај закон довољно ефикасно. Услед дубоко усађених предрасуда и недовољне обавештености јавности особе са инвалидитетом и њихове породице изложени су стигматизацији и сегрегацији. Људи са инвалидитетом чине једну од најрањивијих друштвених група, која је маргинализована и у погледу приступа образовању, и у погледу коришћења других базичних услуга, али и при запошљавању и учешћу у друштвеном и политичком животу.

Кривични законик не дефинише кривично дело „обљубе над немоћним лицем“ као силовање. Према закону, за злоупотребу особе у стању физичке или психичке немоћи која није способна „да пружи отпор“ прописана је краћа минимална казна него за силовање особе која није окарактерисана као „немоћна“.

Комитет за спречавање мучења у свом извештају критикује поступање са корисницима услуга Дома Ветерник за децу са развојним потешкоћама (видети одељак 1.ц.). Комитету су, како се наводи, стизале притужбе због рђавог поступања особља са корисницима услуга, који су углавном добијали шамаре, али често је било и насиље између самих корисника, што је донекле проузроковано недовољним бројем запослених. У извештају се такође каже да је на групи корисника дуготрајно примењивана физичка фиксација и изолација, али и да је распрострањена злоупотреба психоактивних лекова од стране особља над корисницима који немају потешкоћа са душевним здрављем. У извештају се такође примећује да су материјални услови лоши и да влада претарана попуњеност капацитета на одређеним одељењима, због чега понекад исти кревет користе две особе, као и да је дијапазон терапеутских и окупационих активности ограничен.

Закон налаже да сви јавни објекти буду приступачни особама са инвалидитетом, али њима и даље није омогућен приступ многим старим зградама у јавној употреби и коришћење јавног превоза. Многа деца и одрасли са интелектуалним сметњама и даље бораве у институцијама, где их понекад везују или држе у изолацији. Једна невладина организација наводи да је 70 посто деце са интелектуалним потешкоћама смештено у неку установу.

Из невладиних организација саопштавају да купно 59 посто бирачких места на превременим паралментарним изборима у априлу није било доступно особама са инвалидитетом.

У фебруару је изгласане допуне Закона о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, који особама са инвалидитетом које имају трајне последице телесног или сензорног оштећења омогућава потписивања исправа уз помоћ печата који садржи податке о личном идентитету или уз помоћ печата са угравираним потписом.

Закон забрањује физичко, емоционално и вербално злостављање у школама. Деца са инвалидитетом (било она која живе установама било она која нису институционализована) углавном похађају школе, и у зависности од одлуке родитеља, могу бити уписана у редовне или специјалне школе. Родитељи сматрају да се деца са интелектуалним сметњама приликом уписа у редовне школе суочавају с тешкоћама и зато чешће одлучују да их упишу у специјалне школе. Невладине организације наводе да деца са инвалидитетом трпе дискриминацију у области образовања и здравствене заштите. Индивидуална помоћ у настави за децу са инвалидитетом преставља проблем зато што то још није дефинисано јасном и конкретном законском регулативом.

У Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарству просвете и Министарству здравља постоје сектори надлежни за заштиту права особа са инвалидитетом. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања има широке надлежности у организовању сарадње с невладиним организацијама, распоређивању социјалне помоћи и надгледању спровођења закона којима се осигурава заштита права особа са инвалидитетом. Министарство здравља и Министарство просвете пружају подршку и заштиту овим лицима у оквиру свог делокруга.

У Београду је 3. августа 2016. године Центар за самостални живот потписао са представницима градске власти уговор о званичном ангажовању персоналних асистената за педесет лица. Програм је финансирао град Београд.

Националне/расне/етничке мањине

Бројни посматрачи примећују да постоји непријатељско расположење према националним и етничким мањинама. Наводи се да постоји и дискриминација у запошљавању и на радном месту. Према резултатима пописа из 2011. припадници мањинских група чине близу 17 посто становништва, и у њих спадају (наведени по бројности) Мађари, Роми, Бошњаци, Хрвати, Словаци, Власи, Румуни, Бугари, Албанци, Ашкалији, Египћани и остали. Према резултатима пописа, у Србији живи 21 засебна етничка група.

Независни посматрачи и представници невладиних организација наглашавају да су од свих етничких мањина Роми и даље жртве највеће дискриминације. Многи Роми живе у дивљим насељима у којима нема основних услова за живот, као што су водовод, канализација, здравствене установе и школе. Представници невладиних организација извештавају да је највећи проблем који онемогућава Роме да користе државне услуге тај што неформална насеља у којима станију нису легализована. Иако је образовни систем тако устројен да постоји обавезно деветогодишње бесплатно школовање, заједно с предшколским припремним разредом, етничке предрасуде, културне норме и економске потешкоће спречавају део малих Рома, пре свега Ромкиња, да заврше обавезно школовање.

Тела позната као савети националних мањина представљају мањинске етничке групе у држави и имају широке надлежности у области образовања, масовних медија, културе и употребе језика мањина. Лидери албанске националности из јужних општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, као и Бошњаци из југозападне области Санџака, тврде да немају довољно представника у државним институцијама на локалном нивоу. Европска комисија у свом извештају о напретку за 2015. годину наводи да су припадници бошњачке заједнице и даље недовољно заступљени у локалној администрацији, судству и полицији. У истом извештају наводи се да су и Албанци недовољно заступљени у јавним службама. Припадницима албанске националности недостају средњошколски уџбеници на албанском језику. Национални савет албанске националне мањине и Министарство просвете потписали су 9. маја споразум о набавци довољног броја уџбеника на албанском језику.

Закон налаже свим грађанима да пријаве промену места боравка. Поједина расељена лица (пре свега Роми, Ашкалији и Египћани) нису имала приступ државним службама јер немају уредна лична документа, до којих се тешко долази ако документација приликом њиховог рођења није била прописно попуњена или су матичне књиге уништене током сукоба 1990. Како би испунила услове за промену места становања и ођавила се с претходне адресе, расељена лица морају да се лично јаве једној од премештених косовских подручних организационих јединица, које су тренутно расуте по општинама читаве Србије. У циљу олакшавања регистрације расељених лица закон нуди посебну могућност да се преко суда поднесе захтев да се време и место рођења утврде еx пост фацто, што омогућава накнадну регистрацију.

Држава предузима кораке да спречи насиље и дискриминацију мањинских група. Независна владина служба за Људска и мањинска права ради са мањинским заједницама. На часовима грађанског васпитања, које држава нуди као алтернативу верској настави у средњим школама, ђаци уче о мањинским културама и мултиетничкој толеранцији.

Власти су уз подршку неколико међународних организација наставиле да улажу напоре у побољшање наставе српског као нематерњег језика у основним школама на албанском језику.

Насиље, дискриминација и други видови малтретирања почињени из мржње према друкчијој сексуалној оријентацији и родном идентитету

Иако закон забрањује дискриминацију на основу полног и родног идентитета, насиље и дискриминација припадника ЛГБТИ заједнице озбиљан су проблем.

И мада су ЛГБТИ особе често жртве напада, они ретко пријављују насилне инциденте властима јер стрепе од даљег малтретирања. У извештајној години невладина организација Егал пријавила је двадесет напада на припаднике ЛГБТИ заједнице. ЛГБТИ активисти и даље наводе да припадници ЛГБТИ заједнице не пријављују многе насилне инциденте полицији јер не верују да ће се она озбиљно бавити њиховим случајем, али и зато што не желе да због својих притужби буду изложени даљој виктимизацији од стране полиције или јавности.

Припадници заједнице често су изложени претњама и говору мржње. Већина напада никад не бива расветљена, а починиоци никада откривени. Невладине организације наводе да напади против активиста остају нерешени јер не постоји политичка воља да се починиоци казне. ЛГБТИ активисти такође тврде да неодговарајуће реаговање државе на насиље над припадницима ове заједнице охрабрује изгреднике да наставе да их малтеретирају. У инциденту који се догодио 22. августа двојица људи су у центру града физички напали Бобана Стојановића, једног од организатора београдске Параде поноса. Полиција је отворила истрагу али до краја године нико није био ухапшен.
Повереница за заштиту равноправности оценила је да су хомофобија и трансфобија и даље присутне у Србији и апеловала је на медије да о трансродним и свим особама другачије сексуалне оријентације извештавају без сензационализма и дискриминаторних ставова. Приметила је да је у појединим медијима такво извештавање и даље пракса. Заштитник грађана је изјавио да органи јавне власти и друштво у целини морају посветити већу пажњу мерама заштите физичког и психичког интегритета ЛГБТИ особа, као и спречавању дискриминације и говора мржње.
У току извештајне године забележени су ипак и позитивни помаци. Београдска парада поноса одржана је 18. септембра по трећи пут заредом и том приликом су промовисана права ЛГБТИ популације. Полиција која је била знатно бројнија од учесника параде затворила је велики део центра Београда како би осигурали руту којом су учесници шетали и спречили контакт са хулиганима. Готово хиљаду и по учесника прошетало је центром града који су обезбеђивале јаке полицијске снаге са преко пет хиљада припадника полиције. Није пријављен ниједан безбедносни инцидент.
У августу је за министарку државне управе и локалне самоуправе постављена Ана Брнабић, пословна жена која се отворено изражава као ЛГБТИ особа, што је први случај да је за министарку проглашена кандидаткиња која не скрива своје хомосексуално опредељење.
Друштвена стигматизација оболелих од ХИВ вируса и сиде

Повереница за заштиту равноправности је у годишњем извештају за 2015. навела да су људи који живе са ХИВ вирусом/сидом једна од најмаргинализованијих и најстигматизованијих социјалних група у земљи. Они доживљавају дискриминацију у здравственом систему, на послу, приликом запошљавања, али и због негативних реакција чланова породице и пријатеља. Невладине организације наводе случајеве дискриминације људи који живе са ХИВ вирусом /сидом, који су због болести између осталог изгубили посао или трпе малтретирање комшија. Невладине организације и здравствени радници помињу да су поједини здравствени радници дискриминисали особе оболеле од ХИВ вируса/сиде.

У мају је Министарство просвете, науке и технолошког развоја отворило конкурс за стипендије намењене студентима држављанима из земаља Покрета несврстаних. Према условима конкурса кандидати морају предати лекарско уверење, не старије од шест месеци, којим се потврђује да будући студент не болује од заразне болести, укључујући и ХИВ. Кровна организација младих Србије тражила је од министарства да промени услове конкурса. Заштитница за равноправност је у изјави за штампу позвала власти да укину услов о подношењу лекарског уверења.

Седми део. Права радника

а. Право на удруживање и колективно преговарање

Устав јемчи радницима право да оснивају синдикате и да сами бирају онај коме ће приступити, јемчи им право на колективно преговарање и на штрајк. Ова права могу бити ограничена, па тако вођа синдиката мора добити потврду од Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања. Послодавац мора потврдити да је вођа синдиката у сталном радном односу. Преко педесет посто радника ради у делатностима од јавног интереса и њима је ограничено право на штрајк. Ови радници су дужни да најаве протест десет дана унапред и да обезбеде „минимум процеса рада“ за време његовог трајања. Осим тога, штрајк се према закону може одржавати једино на радном месту. Закон забрањује дискриминацију радника због чланства у синдикату, али не прописује казне за угрожавање синдикалног рада, нити изричито забрањује дискриминацију оних који учествују у синдикалним активностима. Радници који су отпуштени због синдикалног ангажовања имају законско право да захтевају да се врате на посао, и тај захтев се обично убрзо решава у њихову корист.

Савез самосталних синдиката Србије, заједница синдиката која делује независно од власти, има бројније синдикално тело од независних синдикалних удружења у јавном сектору. Независни грански синдикати успели су ипак да се организују и да преговарају с руководиоцима државних предузећа у име својих чланова.

Закон о раду штити право радника на колективно преговарање и то је право било ефикасно заштићено и упражњавано. Закон налаже да свако предузеће са преко десет запослених мора усвојити споразум о колективном преговарању. Да би синдикат могао учествовати у преговорима с послодавцем у њега мора бити учлањено најмање 15 посто запослених у фирми. Влада је у јулу 2014. усвојила измене Закона о раду у вези са проширеним дејством колективног уговора и на послодавце који нису чланови удружења послодаваца или оне који нису учествовали у колективном преговарању. Према новом закону, послодавац који је обавезан колективним уговором мора доказати да представља педесет посто радника одређеног сектора како би му било одобрено проширење колективног и на оне који нису обухваћени њиме.

Власти генерално примењују Закон о раду, али последњих година постоје оптужбе да су радници физички нападани због синдикалног ангажовања. Радници и у јавном и у приватном сектору слободно упражњавају право на штрајк. За кршење одређених одредби Закона о раду прописана је казна и до два милиона динара (17.200 долара). Казне су довољно високе да спрече прекршаје. Инспекторат за рад нема довољно особља и опреме да би се обезбедила ефикасна примена закона.

И даље постоје притужбе због антисиндикалног отпуштања и дискриминације. Невладине организације Фелицитас и Центар за демократију, као и Инспекторат за рад Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања наводе да су најчешћа кршења права радника подразумевала рад без уговора; ускраћивање месечне зараде, прековремене зараде и доприноса; ускраћивање надокнаде за породиљско одсуство; дискриминација на основу пола и старости; дискриминација због инвалидитета; рад у небезбедним условима; неки облик малтретирања.

Невладине организације које се старају о правима радника настоје да скрену пажњу на поље радничких права и да побољшају услове рада за жене, особе са инвалидитетом и друге групе које су дискриминисане приликом запошљавања или на радном месту.

б. Забрана принудног или обавезног рада

Устав забрањује принудан и обавезни рад. Закон такође забрањује све облике трговине радом и „све облике ропства или праксе сличне ропству“. Власти примењују законе, али принудни рад и даље постоји. Српски држављани, пре свега мушкарци, жртве су трговине радном снагом посебно у секторима интензивног рада, као што су грађевинска индустирја у Русији, европским државама и Уједињеним Арапским Емиратима. Казне за ове прекршаје крећу од годину дана до 15 година затвора, и довољно су строге у поређењу са осталим тешким прекршајима.

Један број деце, и то претежно оне из ромске заједнице, присиљаван је на прошњу, крађу, друге облике рада, па чак и на трговину сексуалним услугама (видети одељак 7.ц.)

Видети и извештај Стејт департмента Трговина људима www.стате.гов/ј/тип/рлс/типрпт/.

ц. Доња старосна граница за заснивање радног односа и забрана дечјег рада

Доња старосна граница за примање у радни однос је 15 година, али млађи од осамнаест година који желе да раде морају имати писмену сагласност родитеља или старатеља. Закон о раду налаже послодавцу да поштује посебне услове рада малолетника и ограничава њихову радну недељу на 35 часова, уз максимално трајање радног времена од осам сати, без прековременог и ноћног рада. Кршење овог закона кажњава се новчаном глобом и до милион и по динара (12.900 долара), што је довољно висок износ да спречи прекршаје.

Инспекторат за рад при Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања надлежан је за спровођење закона о дечјем раду. Према наводима Инспектората у 2015. није регистрована ниједна притужба на рад деце млађе од 15 година, али је регистровано 36 случајева да су млади узраста од 15 до 18 година радили без сагласности родитеља.

Власти ефикасно спроводе закон о забрани експлоатације деце у индустријском сектору, али немају могућности да спрече експлоатацију на неформалним радним местима и у индивидуалним домаћинствима. На селу и на пољопривредним добрима и млађа деца често помажу у породичним пословима. У градским областима деца, посебно ромска, раде непријављено као улични продавци, перу прозоре на аутомобилима или скупљају отпад.

Кад је реч о најтежим облицима дечјег присилног рада, трговци их подвргавају комерцијалној сексуалној експлоатацији, користе децу у порнографске сврхе и за продају дроге, а понекад их приморавају на прошњу и преступе (видети одељак 6, Деца). Поједини мали Роми присиљени су да раде физичке послове или да просе. Велики број ове деце живи у изузетно лошим условима и нема могућност да се школује.

За ефикасну примену закона у неформалном сектору недостају адекватна средства, инспекције и лекови. Закон предвиђа затворске казне у трајању од три месеца до пет година за родитеље или старатеље који приморавају малолетнике да просе и да обављају тешке послове или послове којима нису дорасли по годинама, али закон се не спроводи доследно.

Видети такође документ Министарства за рад Подаци о најтежим облицима дечјег рада на www.дол.гов/илаб/репортс/чилђлабор/финдингс/.

д. Дискриминација приликом запошљавања и на радном месту

Закон о раду забрањује непосредну и посредну дискриминацију лица која траже запослење, као и запослених, с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, инвалидност, здравствено стање, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. Власти примењују овај закон са различитим степеном успешности.

Дискриминација приликом запошљавања и на радном месту дешава се с обзиром на расу, пол, инвалидност, језик, сексуалну оријентацију, полни идентитет, националност, ХИВ позитиван статус. Инспекторат за рад је 2015. године донео 24 решења у вези с дискриминацијом и два решења у вези са равноправношћу полова.

У годишњем извештају повереника за заштиту једнакости, који је објављен у марту, наводи се да је дискриминација на основу пола један од два најчешћа основа дискриминације због које су се грађани обраћали поверенику, и таквих је 22,1 посто случајева. У извештају се истиче да се највише пријава односи на дискриминацију приликом запошљавања или на радном месту.

Експерти из невладиних организација наводе да су жене, пре свих Ромкиње, најдискриминисанија група у земљи. У истраживању центара за слободне изборе и демократију утврђено је да је дискриминација најочигледнија при запошљавању и на радном месту, а њени главни носиоци су држава и њене инстутуције. Иако закон налаже да зараде буду једнаке без обзира на пол, послодавци се овога често не придржавају у пракси. Жене имају у просеку 20 посто мања месечна примања од својих колега, спорије напредују у каријери и у свакој професији су заступљене у мањем броју него мушкарци. Жене се такође суочавају с дискриминацијом и онда када треба да иду на породиљско одсуство (видети одељак 6, Жене). Особе са инвалидитетом суочавају се са дискриминацијом приликом запошљавања и због немогућности да приступе радном месту.

е. Прихватљиви услови рада

Минимална месечна зарада је 21.000 динара (180 долара). Сва домаћинства чији је приход мањи од 13.680 динара (118 долара) месечно спадају у сиромашна. Према подацима Републичког завода за статистику за 2015. годину 25 посто становништва у опасности је да се нађе испод границе сиромаштва, а близу десет посто становништва живи у беди.

Инспекторат за рад одговоран је за спровођење одредбе о минималној цени рада. У предузећима у којима су радници организовани у синдикат због контроле синдиката углавном се поштује одредба о висини минималне месечне зараде. У мањим приватним фирмама послодавци пак често не пристају, а понекад и не могу да обезбеде свим радницима прописану минималну зараду и обавезне социјалне доприносе, због чега та предузећа често траже од радника да раде неприљављено, односно на црно. Радници који раде на црно и којима послодавци исплаћују плату у готовини, без уплаћивања социјалних и пензионих доприноса, не пријављују кршење закона у страху да не изгубе посао. Највише непријављених радника ради у трговини, хотелијерству и угоститељству, грађевини, пољопривреди и транспорту. Кад је реч о неформалном сектору радници углавном пријављују нерегуларности у вези са кршењем уговорних обавеза, исплатом плата, променама уговора о раду и прековременом раду. Независна истраживања указују да сива економија чини чак до тридесет посто економије. Према подацима истраживања тржишта радне снаге у Србији у сивој економији ради 20,4 посто од укупног броја запослених у 2015.

Закон предвиђа да радна недеља траје 40 сати и прописује постојање плаћеног одсуства, годишњег одмора и посебне накнаде за ноћни и прековремени рад. Прековремени рад не сме трајати дуже од осам сати недељно, запослени не може да ради дуже од 12 сати дневно, укључујући и прековремени рад. У оквиру осмосатног радног времена предвиђена је једна пауза од тридесет минута. Запослени има право на одмор између два узастопна радна дана од најмање 12 сати и на недељни одмор у трајању од најмање 24 непрекидна сата. У државним предузећима углавном се поштују стандарди у вези с трајањем радне недеље и дужином одмора, али не и у приватним предузећима у којима држава слабије може надгледати њихово спровођење.

Према Закону о раду увећање зараде за прековремени рад мора износити најмање 26 посто од основице, како је и регулисано колективним уговором. И мада се радници најефикасније могу изборити за накнаду за прековремени рад преко својих синдикалних удружења и Инспекторат за рад надзире примену ове законске одредбе.

Предузећа су законски обавезна да оформе одељење за безбедност и заштиту које ће надгледати спровођење законских одредби у вези с безбедношћу и заштитом на раду. Поштовање ових одредби углавном се своди на најелементарније мере предострожности (као што су куповина сапуна и детерџената), уместо да се радницима обезбеди сигурносна опрема за рад. У случају када послодавац не поштује ове одредбе, радник се може обратити Инспекторату за рад. Послодавци се могу обратити Инспекторату за рад у случају када сматрају да захтеви запосленог лица у вези са безбедношћу и здравственим условима нису оправдани. У случају директне угрожености живота или здравља, радник има право да напусти посао или ситуацију у којој се нашао не сносећи одговорност за штету коју ће послодавац претрпети и не угрожавајући своје запослење.

Власти штите раднике с различитим степеном успеха. У Инспекторату за рад запослено је 242 инспектора, а њихово задужење је контрола безбедности и здравља радника, мада је овај број недовољан да би се у потпуности обезбедило поштовање закона. Инспекторат је 2015. године извршио 32.692 инспекције којима је било обухваћено готово седам стотина хиљада радника и открио 16.408 неформалних ангажмана у оквиру правно уређених система. После посете инспекције 12.250 радника је добило гаранцију да ће њихов уговор о запослењу бити формализован. У држави је ретистровано 337.789 предузећа, што значи да један испектор треба да води рачуна о 1.396 фирми. У 2015. години извршено је 16.640 контрола радних места у вези са безбедношћу и здрављем радника, чиме је обухваћено 217 хиљада запослених. Од укупног броја контрола 947 извршено је због повреде на радном месту, када је 24 радник на лицу места изгубио живот, а 14 је преминуло од задобијених повреда. Смртни случајеви и повреде најчешћи су у грађевинском, пољопривредном и индустријском сектору.