Извештај о стању људских права у србији за 2017. годину

ИЗВРШНИ ПРЕГЛЕД

Република Србија је уставна, вишепартијска парламентарна демократска држава. У земљи су одржани ванредни парламентарни избори 2016. и председнички избори 2017. године. Међународни посматрачи процењују да су избори углавном били слободни, али у оба случаја су термини предизборних кампања више одговарали провладиним кандидатима. У априлу је Александар Вучић, председник Српске напредне странке (СНС) изабран за председника државе, пошто је освојио близу 55 посто гласова бирача.

Државна власт и даље има ефикасну контролу над безбедносним снагама.

Међу најозбиљније проблеме у вези с поштовањем људских права спадали су недостатак независности судства, корупција, нарушавање приватности, трговина људима и напади на ЛГБТИ особе.

Правни оквир за остваривање права на репарцију жртавама кршења људских права 1990-их година и даље није адекватан, а Тужилашто за ратне злочине остварило је мали напредак у тим процесима.

Власти су предузимале кораке у правцу кривичног гоњења јавних службеника, како оних из полиције тако и оних на другим државним положајима, након обелодањивања њихових преступа. Но и поред тога многи посматрачи верују да су бројни случајеви корупције, друштвеног и породичног насиља, и других врста злоупотреба прошли незабележено и некажњено.

Први део. Поштовање интегритета личности и спречавање:

а) Неоснованог лишавања живота и других незаконитих или политички мотивисаних убистава

Нема података да су власти или њени представници чинили неоснована или незаконита убиства.

Током године власти су наставиле јавну дискусију о нестанку и убиству Илија, Агрона и Мехмета Битићија, тројице браће Американаца косовског порекла, заробљених од стране српских паравојних јединица 1999. Виши српски званичници су у неколико наврата саопштили да су пронађени нови докази у случају. Упркос томе власти нису направиле већи напредак у обезбеђивању приступа правди за жртве.

Поводом масакра у Сребреници 1995. (случај „Сребреница“-Крвавица), Тужилаштво за ратне злочине поднело је 2015. тужбу против осморице бивших припадника Министарства унутрашњих послова Републике Српске због сумње да су усмртили преко хиљаду цивила босанских муслимана у селу Крвавица у Босни 1995. Оптужница је подигнута јануара 2016, међутим, 13. јула, на захтев адвоката одбране, Апелациони суд у Београду одбацио је оптужницу јер у време када је подигнута није био именован нови тужилац за ратне злочине, нити је био изабран вршилац дужности. Претходни тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић отишао је у пензију 2015, а нова тужитељка, Снежана Станојковић, постављена је тек маја 2017. Новоизабрана тужитељка за ратне злочине Снежана Станојковић поднела је 17. јула захтев за наставак кривичног поступка против оптужених за злочине, али је 3. августа Кривично веће Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду донело одлуку да не постоје процесне претпоставке (на пример, није подигнута нова оптужница) да се поступак настави. У одлуци Вишег суда наводи се да тужилаштво заправо захтева наставак поступка по „непостојећем акту“ јер је решењем Апелационог суда у Београду одбачена оптужница. Поступак неће бити настављен у случају да се не подигне нова оптужница.

б. Нестанка људи

Нема података о нестанцима људи за које су одговорне државне власти.

ц. Мучења и других видова окрутних, нечовечних и понижавајућих поступања или казни

Иако Устав забрањује овакве чинове полиција наводно повремено туче притворенике и грубо поступа са људима, углавном за време хапшења или иницијалног притвора, а све то ради изнуђивања признања, без обзира што се тако добијени докази не прихватају на суду.

Проблем и даље представља некажњивост полицијског малтретирања или тортуре приликом хапшења или иницијалног притвора, јер су у малом броју случајева били покренути кривични поступци, а још у мањем донете пресуде против службеника за злостављање или тортуру. Физичко малтретирање затвореника прате и нерегуларности у процедури поступања са затвореницима, због чега се притужбе затвореника тешко идентификују и доказују. Међу мањкавости у поступању спадају и пропусти у обављању лекарског прегледа након примене мере принуде и у одређивању индикација да је према прегледаном лицу поступано насилно, те недостатак обучености у пружању здравствене помоћи лицима према којима је примењено насиље.

Стање у затворима и притворским јединицама

Многи затвори и притворске јединице не испуњавају међународне стандарде.

Физички услови притвора: У затворима максималне безбедности владају сурови услови због препуњености смештајних капацитета, физичког малтретирања затвореника, лоших санитарних услова и неадекватне медицинске заштите.

Према наводима Министарства правде, смештајни капацитети подигнути су на 9.800 места, а у затворима је у току године боравило 10.600 лица. Иако су затвори и даље препуњени, изградњом нових затворских јединица и чешћом употребом алтернативних начина извршења казне (на пример, рад у јавном интересу, кућни затвор и друге мере) смањује се пренасељеност.

Побољшања: Завршено је потпуно реновирање болничког Стационара у Сремској Митровици, који је добио и нове собе. Власти су саопштиле да је завршено ново пријемно одељење Казнено-поправне установе у Нишу.

д. Незаконитог лишења слободе или притварања

Закон забрањује неосновано хапшење и притварање, и власти углавном поштују ове забране. Свако лице које је ухапшено или задржано, без озбира да ли је реч о кривичној или некој другој оптужби, има право да поднесе жалбу суду да се испита законитост и арбитрарност његовог хапшења и нареди његово пуштање на слободу и надокнада штете ако притвор није заснован на закону.

У документарном телевизијском серијалу Доказ у коме се анализирало поштовање претпоставке невиности, изнет је податак да се у Србији изрекне преко 20 хиљада дана неоснованог притвора. Снимање серијала остварено је уз подршку Европске уније и Министарства културе и информисања Србије.

Улога полиције и безбедносног апарата

Око 32 хиљаде полицијиских службеника налази се у надлежности Министарства унутрашњих послова. Цивилне власти и даље ефикасно контролишу пет главних сектора који управљају радом 27 подручних полицијских управа, за које је надлежна Народна скупштина. И поред сталних напора тужилаштва и полиције да реше случајеве корупције, злоупотребе и превара, у овој области су и даље присутни озбиљни проблеми и злоупотребе. Не постоји специјализовано државно тело које би испитивало убиства која су починили припадници безбедносних снага. Полиција, Безбедносно-информативна агенција (БИА) и Управа за извршење полицијских санкција испитују ове случајеве на унутрашњим претресима.

Рад полицијских снага је неуједначен. Мада су службеници углавном Срби, у редовима полиције има и Бошњака (муслимани словенског порекла), Мађара, Црногораца и мањи број припадника албанске националности и других мањина, укључујући и Роме.

Проблем представљају корупција и некажњивост полицајаца. Стручњаци из цивилног друштва наводе да се током године на коју се извештај односи наставио тренд побољшања квалитета унутрашње полицијске истраге, пре свега захваљујући примени новог Законика о кривичном поступку. У првих осам месеци године, Сектор унутрашње контроле Министарства унутрашњих послова поднео је четири кривичне пријаве против полицијских службеника због основане сумње да су починили кривично дело злостављања и мучења; три кривичне пријаве поднете су због незаконитог хапшења, а једна због наношења тешких телесних повреда. У истом периоду из Сектора унутрашње контроле поднето је 88 кривичних пријава против 107 лица за 125 кривичних дела; 81 су били полицијски службеници, а 26 цивили.

Након што су особе са фантомкама багерима порушиле стамбене и трговинске објекте у београдској четврти Савамала у априлу 2016, тадашњи заштитник грађана Саша Јанковић навео је у свом извештају да полиција по свему судећи није намерно реаговала на позиве сведока и да није обавила уобичајене полицијске послове. Више јавно тужилаштво у Београду пребацило је 7. јула случај Савамала на Прво основно јавно тужилаштво, наводећи да су сва евентуална кривична дела у овом случају у надлежности основног тужилаштва. До краја године није било званичног извештаја о напретку истраге. Мрежа за истраживање криминала и корупције објавила је 2. октобра опсежан извештај о полицијској истрази у случају Савамале, у коме се закључује да полиција није утврдила ко стоји иза рушења објеката, нити ко су лица одговорна за оно што се догодило.

Привођење и поступање с притвореницима

Надлежни органи углавном спроводе хапшења само уз налог. Закон налаже да се свако задржавање дуже од 48 сати одобри од стране суда, што се у пракси углавном поштује. Одмах по информативном разговору тужилац одлучује да ли ће ухапшеног пустити на слободу или ће захтевати да судија за претходни поступак одреди предистражни притвор.

Активисти изражавају забринутост због праксе да се лица задржавају у притвору дуже од 48 сати без подизања формалне оптужнице.

Закон у одређеним случајевима предвиђа могућност одбране са слободе. Но и поред тога ова могућност и даље није довољно честа алтернатива притвору. Има случајева да су власти држале осумњиченог у притвору под нејасним околностима. Закон предвиђа могућност полагања кауције, али ухапшени је ретко користе.

Устав налаже да полиција сместа саопшти ухапшеним лицима њихова права, што власти углавном поштују. Према закону полиција не сме испитивати осумњиченог пре него што га обавести о томе да има право на помоћ браниоца, а у случају да га не може сам обезбедити осумњичени га може добити на терет буџетских средстава. Тужилац може одабрати хоће ли директно испитивати сведока или ће присустовати полицијском саслушању. Власти углавном допуштају члановима породице да обилазе осумњичене у притвору.

Закон забрањује надлежнима непотребно одлагање подизања званичне оптужнице против осумњиченог, као и одуговлачење истраге. Осумњиченима за тешка кривична дела притвор може бити продужен до шест месеци пре подизања оптужнице. Према закону истрага мора бити окончана за 12 месеци кад је случај у надлежности специјалних судова (за организовани криминал, корупцију на високом нивоу, ратни злочин). Но и поред тога трајање појединих истрага прекорачује прописано временско ограничење, јер не постоје јасне последице за случај непоштовања законског рока.

Закон допушта неограничено лишавање слободе затвореника који је због душевне болести проглашен опасним за друге.

Притвор у истрази: Претерано подужавање предистражног притвора и даље представља проблем. До 14. септембра 15 посто укупне затворске популације чинила су лица у судском притвору. Нема података о просечном трајању предистражног притвора, а није могуће ни дати поуздану процену. Суд је углавном обавезан да у најкраћем року донесе одлуку о задржавању у притвору. Устав и закон ограничавају трајање предистражног притвора на највише шест месеци, међутим, од тренутка подизања оптужнице не постоји законско ограничење за његово трајање. Ни трајање притвора током жалбеног поступка није законски ограничено. Услед неефикасних судских процедура, које су углавном законом прописане, често се дуго чека на почетак суђења. Кад процес једном отпочне, обично траје од неколико месеци до више година. Власти понекад изричу меру кућног притвора, што донекле смањује проблем пренасељености у судским притворским јединицама.

е. Ускраћивања права на правично и јавно суђење

Устав јемчи независност судства, али судови су и даље подложни корупцији и политичким утицајима.

У Извештају Европске комисије о Србији за 2016. наводи се да и даље постоји недозвољени политички уплив у судству. У Извештају се наводи да политичари, понекад и они из самог политичког врха, врше споља притисак на судство тако што јавно коментаришу истраге и текуће случајеве, а да ни Високи савет судства нити Државно веће тужилаца не предузимају никакве заштитне мере против тога.

Судски поступци

Устав и закони јемче право на правично и јавно суђење, и независно судство углавном поштује то право.

Устав и закони јемче окривљенима поштовање претпоставке невиности. Власти су дужне да у најкраћем року подробно обавесте окривљеног о делу које му се ставља на терет и да му, ако је потребно, обезбеде бесплатан превод на језик којим говори. Окривљени има право на правично и јавно суђење у разумном року, мада постоји могућност да се јавност искључи током поступка ако судија закључи да ће тако заштитити морал, јавни ред, националну сигурност, интерес малолетника, приватност учесника или док сведоче заштићени сведоци.

На свим суђењима, осим оним за организовани криминал и ратне злочине, присуствују судије-поротници. Окривљени имају такође право да им се о трошку државе обезбеди бранилац у случају када окривљени нема средстава да сам ангажује представника или а) када се терети за дело за које је прописана казна од три или више година затвора или б) случају када је одбрана обавезна. Окривљени имају право да разматрају доказе власти и да испитују сведоке, и не смеју бити присиљавани да сведоче или да признају кривицу. И окривљени и тужилац имају право жалбе на пресуду.

Власти у пракси углавном поштују ова права, мада се окривљени понекад жале да им није било допуштено да предоче своје доказе суду и да позову своје сведоке. Окривљени лошијег материјалног стања теже ангажују правног заступника, будући да у држави не постоји бесплатна правна помоћ у свакој прилици. Бесплатна правна помоћ зајемчена је само у тежим случајевима, када окривљени по закону мора имати браниоца.

Регионална сарадња на процесуирању ратних злочина и даље представља проблем за све државе учеснице сукоба 1990-их година, па и за Србију. Народна скупштина је 15. маја изгласала Снежану Станојковић за новог тужиоца за ратне злочине. Станојковићева је од 22. до 24. јуна присуствовала у Сарајеву годишњој регионалној конференцији државних тужилаца из држава бивше Југославије, усмереној на унапређење прекограничне сарадње на процесуирању ратних злочина.

И даље нису адекватно регулисани правни оквир и поступци релевантни за остваривање права на репарацију за жртве кршења људских права током1990-их. Тако је, на пример, према наводима Фонда за хуманитарно право, већина жртава принуђена да остварује право на репарацију пред судом у грађанским парницама на основу одредби Закона о облигационим односима. Такви поступци дуго трају, шансе за успех су ограничене, а одредбе закона нису усклађене са одредбама Устава Србије и Европске конвенције о заштити људских права. Судови који воде поступак често одбијају да прихвате сведочења жртава, мада прихватају и фаворизују исказе полицајаца. Судови одбијају већину потраживања накнаде штете, углавном због узаног тумачења одредби којима се регулишу рокови застаревања, иако се могу применити одредбе којима се у одређеним условима прописују дужи рокови. Из Фонда за хуманитарно право наводи се да судови одбацују тужбе како би се наводно избегло довођење државе у везу са почињеним злочинима. У случајевима у којима судови пресуде у корист жртве, висина одштете је изразито ниска, тврде активисти.

Политички осуђеници и притвореници

Нема података о постојању политичких осуђеника или притвореника.

Грађанске парнице и правни лекови

Устав јемчи право грађанима да се у случају кршења људских права жале Уставном суду. Осим што одлучује о томе да ли је дошло до повреде људских права, одлука овог суда омогућава потраживање одштете. Власти махом поштују одлуке Уставног суда. У случајевима кад су исцрпљени сви правни лекови у домаћем судству, а постоји сумња да је дошло до кршења Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, грађани се могу жалити Европском суду за људска права.

Враћање имовине

У складу са учествовањем у доношењу Терезинске декларације Скупштина је 2016. усвојила Закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих правних наследника, чиме је Јеврејској заједници омогућено да поднесе захтеве за враћање имовине која потпада под ову категорију, и даље допуштајући будућим потражиоцима да затраже пренос права својине. Закон као „имовину без наследника“ дефинише сваку имовину за чије враћање није поднет захтев према Закону о враћању одузете имовине. Заједница мора поднети доказ о томе да је претходни власник био припадник Јеврејске заједнице, и да му је имовина одузета за време Холокауста. Закон је такође предвидео да се Савезу јеврејских општина из републичког буџета наредних четврт века сваке године исплаћује 950 хиљада евра (1.1 милион долара), и прва исплата је била у марту.

Према наводима државне Агенције за реституцију, до краја године примљено је 277 захтева јеврејских општина у Србији и у 54 случаја имовина без власника им је враћена.

Влада је усвојила потребне законе и/или механизме, а невладине организације (НВО) и групе за заштиту права саопштавају да су власти начиниле значајан напредак у решавању захтева за враћање имовине одузете у време Холокауста, па и кад је реч о захтевима страних држављана. Влада није, међутим, и даље именовала свог представника у Одбору за надзор, који је састављен према Закону о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих правних наследника из 2016, ради надзора и праћења управљања приходима који применом овог закона припадну јеврејским општинама у Србији.

ф. Неоснованог угрожавања неповредивости приватности, породице, стана или преписке

Мада су Уставом ова дела забрањена, има навода да власти нису поштовале непровредивост преписке и комуникације. Закон обавезује припаднике Министарства унутрашњих послова да траже писмено одобрење суда пре него што почну надгледање сумњиве криминалне радње, или налог за улазак у туђи посед, изузев када треба заштитити нечији живот или посед. Полиција повремено крши ове одредбе.

Према подацима које је објавила Безбедносно-информативна агенција број прислушкиваних особа је са 360 у 2015. порастао на 405 у 2016, док је број прислушкиваних правних лица остао исти. Према наводима Инистутута за европске послове, из Војнобезбедносне агенције тврде да нису имали податке о броју физичких и правних лица обухваћених специјалним мерама. Представници Института за европске послове саопштили су медијима да су добили незваничне податке од различитих телекомуникационих компанија према којима Безбедносно-информативна агенција и Вонобезбедносна агенција имају директан линк за приступ корисничким листинзима, локацијама или корепсонденцији.

Према истраживању ШАРЕ фондације поједини државни органи сваке године надзиру комуникацију близу сто хиљада грађана. Према подацима оператера мобилне телефоније Теленор, власти су у 2016. оствариле седамдесет хиљада приступа телефонима и другим електронским уређајима грађана.

У години на коју се извештај односи бивши директор Војно-безбедносне агенције и некадашњи посланик Српске напредне странке Момир Стојановић изјавио је за медије да домаће службе безбедности прислушкују новинаре и лидере опозиционих странака.

Борци за људска права и представници невладиних организација сматрају да не постоји адекватна парламентарна контрола безбедносних агенција.

Други део. Поштовање грађанских слобода, као што су:

а. Слобода изражавања и медија

Устав и закони гарантују слободу изражавања, укључујући и слободу штампе, и власти углавном поштују ова права. Ове слободе нарушавају нетранспарентност медијског власништва, мешање власти у питање медијског власништва, претње и напади на новинаре.

У закону постоји специфичан члан о забрани говора мржње засноване на расној, верској, националној или етичкој припадности, те полу, сексуалној оријентацији или родном идентитету.

Слобода штампе и медија: Иако су независне медијске организације углавном биле активне и изражавале широк спектар мишљења постоје наводи да власти врше пртисак на медије, углавном тако што престају да користе њихове рекламне услуге, шаљу пореске контроле и одбијају да дају информације. Закон о приватизацији медија, који је донет 2014. и допуњен 2015, предвиђа приватизацију јавних медијских кућа. Како за највећу медијску компанију на списку за продају, новинску агенцију Тањуг, није био пронађен купац, она је по закону затворена у октобру 2015, мада агенција и даље ради. Конкурентске новинске агенције ФоНет и Бета незадовољне су тиме што Тањуг има повлашћен положај и предност коришћења објеката у државном власништву и посебних позива за учествовање на јавним тендерима. На пример, у августу је министар иностраних послова Ивица Дачић дао изјаву само за Тањуг, што су конкурентске куће окарактерисале као нарушавање закона. ФоНет је објавио да 21. августа ни ФоНет ни Бета нису добили позив упућен само Тањугу о јавном конкурсу за додељивање државног новца. Медији наводе да власти и даље имају знатан удео у власништву Политике и Вечерњих новости, два највећа дневна листа.

Пошто су непознате особе са фантомкама уз помоћ багера порушиле објекте у београдској четврти Савамала крајем априла 2016, у причи објављеној у недељнику НИН наводи се да рушење не би било могуће без знања и одобрења Министра унутрашњих послова Небојше Стефановића. Реагујући на ту причу Стефановић је поднео кривичну пријаву против недељника НИН, захтевајући одштету од 300 хиљада динара (2.590 долара). Првостепена пресуда била је донета у Стефановићеву корист, али је у априлу Апелациони суд преиначио ту одлуку и наложио Стефановићу да исплати 89.700 динара (885 долара) динара за трошкове вођења поступка.

Насиље и узнемиравање: Закон забрањује претње и све видове притисака на јавна гласила и новинаре, као и свако друго мешање које може угрозити њихов рад. У години на коју се извештај односи поједини репортери и медијске организације били су изложени вандалским нападима, застрашивању и физичким нападима. Асоцијација независних медија Србије саопштила је да је у току 2016. године забележено укупно 69 случајева физичких и вербалних напада на новинаре, укључујући девет физичких напада, једно угрожавање имовине, 26 случајева вербалних претњи и 33 случаја притисака на новинаре.

Таблоиди блиски власти, Информер и Српски Телеграф, и ТВ Пинк објављивали су и емитовали низ извештаја о наводном планирању „државног удара“ у земљи и ковању завере да се „сруши“ тадашњи премијер, садашњи председник Вучић. Из ових медијских кућа оптужили су неколико истраживачких новинара, чија су имена и фотографије објавили, да су чланови групе „издајника“ која подржава наводни „удар“.

Цензура или филтрирање садржаја: Постоје наводи да држава активно утиче на извештавање медија у вези са једним бројем питања.

Медији су понекад због економског притиска принуђени да врше аутоцензуру. Верује се да се знатан проценат рекламног прихода обезбеђује из фондова под контролом државе, чиме држава добија снажан уплив у рад медијских кућа. Будући да опстанак медија у највећој мери зависи од рекламирања, рекламне агенције су у изузетној прилици да утичу на њихов рад, између осталог и тако што ће на нетранспарентан начин прекидати рекламне уговоре, уносити једностране промене у уговоре и неравномерно распоређивати средства из јавног буџета и рекламних фондова под контролом државе (као што су средства намењена јавним предузећима и општинама). Многе медијске куће суочавају се са финансијским притисцима, којима се настоји наметнути одређена уређивачка политика и начин извештавања или диктирати услови у којима новинари раде.

Новинари саопштавају да се суочавају са све већим потешкоћама и препрекама у професионалном обављању својих дужности. Стеван Дојчиновић, уредник Мреже за истраживање криминала и корупиције – КРИК наводи у чланку објављеном у фебруару: „Већина закона у Србији су безначајни јер их ни сама држава не поштује“. И КРИК и Дојчиновић су се у више наврата налазили на мети таблоидних публикација после извештаја о личној имовини председника Вучића. Дојчиновић наводи да су владини службеници и институције добили налог да не сарађују са КРИК-ом, упркос закону о јавној доступности информација. Бојана Павловић, новинарка КРИК-а, каже: „Док смо истраживали имовину политичара, наједном су људи са којима смо комуницирали у Земљишно књижном одељењу били склоњени, да би нам касније било речено да информације које смо тражили нису у јавном интересу.“ Павловићева је такође навела да су наилазили на препреке када су од судова тражили информације о пресудама. Недим Сејдиновић, председник Независног удружења новинара Војводине изразио је забринутост због смањења слободе медија, наводећи да се осећа „драматичан пад у доступности информација.“

Утицаји невладиних чинилаца: Током године на коју се извештај односи неколико медијских кућа објавило је чланке у којима се један број новинара, активиста невладиних организација и представника независних институција проглашава државним „издајницима“ којима је циљ да насилно свргну с власти уставни поредак. У августу је група новинара и активиста невладиних организација предала кривичну пријаву против десничарске организације „Заветници“, Телевизије Пинк, таблоида Информер и интернет портала Правда, наводећи да су их у својим медијским објавама неправедно оптуживали и изложили јавном прогону. Случај није решен до краја године.

Слободно коришћење интернета

Нема података да су власти ограничавале или ометале приступ интернету и цензурисале садржај на мрежи. Према најсвежијим подацима Републичког завода за статистику 68 посто грађана поседује интернет везу.

И мада се приступ интернету не ограничава, закон обавезује телекомуникационе оператере да годину дана чувају податке о извору и одредишту комуникације, о почетку, трајању и завршетку комуникације, о врсти комуникације, идентификацији корисничког терминала, локацији мобилног корисничког терминала. И док обавештајне службе овим подацима могу приступити без судског налога, закон налаже да се за приступ садржају комуникације мора тражити судски налог.

б. Слобода мирног окупљања и удруживања

Закон јемчи грађанима право на мирно окупљање и удруживање, што власти углавном у пракси поштују.

Слобода мирног окупљања

Устав јемчи право на мирно окупљање, што власти углавном у пракси поштују. Организатори протеста су по закону дужни да траже дозволу полиције за одржавање догађаја и да у захтеву наведу тачан датум, време и процену броја учесника. Полиција углавном одобрава протесте који неће угрозити грађане и јавни саобраћај; у супротном, полиција доноси одлуку тек у договору с градским властима. О окупљањима за која се процењује да ће имати висок безбедносни ризик одлуку доносе више инстанце власти.

После априлских председничких избора, хиљаде људи изашло је на протесте у градовима широм земље. Мирне демонстрације трајале су готово месец дана и одржаване су иако није постојало званично допуштење власти.

Према истраживању Комитета правника за људска права у Закону о јавном окупљању из 2016. постоје ограничења у погледу места и времена окупљања, кумулативних казни и високих новчаних глоба, који нису у складу ни са Уставном ни са међународним стандардима.

Слобода удруживања

Устав јемчи слободу удруживања, што власти углавном поштују.

Од јануара су сви привредници по закону дужни да плаћају чланарину Привредној комори Србије. Поједина удружења најавила су да ће поднети жалбу Уставном суду, тврдећи да је обавеза плаћања чланарине противуставна.

ц. Верске слободе

Видети документ Стејт департмента: Извештај о међународним верским слободама на www.state.gov/religiousfreedomreport/.

д. Слобода кретања, интерно расељена лица, заштита избеглица и лица без држављанства

Устав јемчи грађанима да се слободно крећу у земљи, да путују у иностранство, да се иселе и репатрирају, што власти у пракси углавном поштују.

Власти су сарађивале са Канцеларијом Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице и другим хуманитарним организацијама у пружању заштите и помоћи интерно расељеним лицима, избеглицама, мигрантима, тражиоцима азила, лицима без држављанства и осталим угроженима.

Унутрашње кретање: На основу регистрације спроведене у сарадњи с мисијом УНХЦР-а после косовских сукоба 1998-99, власти су свим заинтересованим лицима избеглим због сукоба на Косову, која су пристала да се региструју као интерно расељена лица, омогућиле да изваде расељеничке легитимације. Сви регистровани мигратни и тражиоци азила добили су специјалне идентификационе картице које им омогућавају добијање хуманитарне помоћи, слободно кретање и приступ услугама основних јавних служби.

Интерно расељена лица

У складу с Водећим принципима о интерној расељености Уједињених Нација закон обезбеђује заштиту интерно расељеним лицима, али у неким областима нема потпуне имплементације одредби. Према званичним статистичким подацима Комесаријата за избеглице на територији Србије пребива 201.047 расељених лица (УНХЦР их води као интерно расељене) са Косова, углавном Срба, Црногораца, Рома, Египћана, Ашкалија, Горанаца и Бошњака, избеглих за време сукоба 1998-99. Близу осамдесет посто расељених лица живи у урбаним областима. Према наводима УНХЦР-а преко 72 хиљаде избеглих су у изузетно тешком положају и потребна им је помоћ.

Према истраживању УНХЦР-а, најугроженија и најмаргинализованија етничка мањина међу интерно расељеним лицима су Роми, тако да од 20 хиљада интерно расељених Рома 92 посто живи испод границе сиромаштва, а 98 посто ромских домаћинстава нема средстава да подмири основне прехрамбене потребе или да плати комуналије, здравствену заштиту, средства за хигијену, образовање и градски превоз. Стопа незапослености међу расељеним Ромима је 74 посто. Према подацима УНХЦР-а, готово деведесет посто расељених Рома живи у неусловним објектима. Према наводима УНХЦР-а, већина расељених Рома не успева ни да се интегрише у заједницу ни да се врати кући. Власти су у протеклој години обезбедиле услове за смештај тридесет расељених ромских породица у Београду.

И мада државни званичници и даље јавно позивају расељена лица са Косова да се врате на своја огњишта, високи државни званичници такође тврде да то у многим случајевима није безбедно. У циљу пружања помоћи избеглицама из Хрватске и Босне и Херцеговине, као и расељеним лицима, углавном са Косова, Влада је наставила да имплементира Националну стратегију за решавање питања избеглих и интерно расељених лица из 2002, усвојену у складу с водећим принципима Уједињених нација. Стратегија је проширена и дорађена 2015.

Услови у којима живи велики број расељених лица и даље су повод за бригу. Многи од 72 хиљаде изузетно угрожених расељених лица са Косова живе у неусловном приватном смештају. Из Комесаријата за избеглице и миграције наводи се да је у пет званичних колективних центара боравило 108 расељених лица са Косова, и то у најнужнијем смештају у објектима који су првобитно били намењени привременом боравку.

У току године на коју се извештај односи држава је решила стамбени проблем 234 расељене породице и обезбедила 141 програм доходованих активности. Локалне невладине организације и међународне организације обезбеђивале су додатне објекте за смештај избеглих лица и пружале им новчану и бесплатну правну помоћ приликом уписа у матичне књиге, решавања имовинских захтева, остваривања права запослених и вађења личних докумената.

Заштита избеглица

Протеривање или враћање силом (рефоулемент): Представници хуманитарних органзација наводе да Србији недостају и средства и стручни кадар како би се тражиоци азила заштитили од насилног враћања, али власти се у принципу суздржавају од тог чина. У јулу 2016. Влада је оформила заједничке војне/полицијске тимове који патролирају границом са Бугарском и Македонијом. У разним новинским чланцима и извештајима хуманитарних организација наводи се да су власти почеле неформално да враћају (пушбацк) мигранте за које се сматра да су нерегуларно ушли на територију, не узимајући у обзир да су можда заинтересовани за тражење азила. Из владине Групе за решавање мештовитих миграционих токова саопштили су да је од 1. јануара спречено 3.395 нелегалних улазака, док је 1.729 људи спречено да нелегално пређе у Мађарску и Хрватску са територије Србије.

Одобравање азила: Закон предвиђа могућност давања азила или избегличког статуса и власти су установиле систем за пружање заштите избеглицама. Канцеларија за азил у оквиру Министарства унутрашњих послова, која је задужена за имплементацију система, услед недостатка капацитета, средстава и обученог особља чини то с половичним успехом.

И мада је закон генерално усаглашен с међународним стандардима, због пропуста и одлагања његове примене изостаје брза и ефикасна процена индивидуалних потреба тражилаца азила. У већини случајева процедура решавања захтева се прекида или суспендује јер су тражиоци напустили земљу. Према наводима УНХЦР-а, главни разлог што тражиоци азила напуштају Србију јесте тај што нису заинтересовани да остану да живе у њој, али и предуго трајање законске процедуре за решење захтева за азил.

Да би се помогло мигранитима који дуже време морају остати у Србији, власти су прошириле постојећу мрежу од пет званичних центара за азиланте (у Крњачи, Сјеници, Тутину, Бањи Ковиљачи и Боговађи) и отвориле још тринаест центара (у Суботици, Принциповцу, Шиду, Адашевцима, Бујановцу, Врању, Прешеву, Димитровграду, Пироту, Дивљанама, Босилеграду, Сомбору и Кикинди), који могу да приме готово 6 хиљада људи.

Према наводима невладиних организација и агенција Уједињених нација мађарске власти спроводе праксу „враћања“ избеглица које су у земљу ушле на незаконит начин и одбијају азил тражиоцима, враћајући их у Србију чак и онда кад на територију Мађарске уопште нису ушли из Србије, већ из неке друге државе (видети Извештај о стању људских права у Мађарској за 2017).

Сигурна држава порекла/транзита: У међународним хуманитарним организацијама са забринутошћу гледају на начин на који власти тумаче и користе појам сигурне треће земље, будући да то није у складу с међународним стандардима. Пракса је власти да глатко одбијају молбе тражилаца азила из „сигурних држава порекла“. Из ових организација сматрају да су оваква пракса, баш као и списак „сигурних трећих земаља“ бесмислени зато што их је Министарство иностраних послова одабрало искључиво на основу државних односа и веза са тим земљама, а не на основу хуманитарних прилика и стварног стања људских права у њима. Све суседне државе које Србија признаје налазе се тако на списку „сигурних трећих земаља“. Из УНХЦР-а саопштавају да је Канцеларија за Азил донела тринаест позитивних првоестепених одлука или у виду признавања права на уточиште или у виду додељивања субсидијарне заштите.

Запослење: Тражиоци азила стичу право на приступ тржишту рада девет месеци након подношења захтева, ако није донета одлука о њиховом захтеву. Приступ тржишту рада има и лице којем је одобрено право на азил по завршетку процеса доношења одлуке.

Приступ основним услугама: Тражиоци азила имају право да користе услуге здравствених и образовних служби, али то у пракси ограничавају препреке попут језичких и културних разлика. У септембру је близу 600 деце избеглица и тражилаца азила основношколског узраста почело да похађа наставу у локалним основним школама. Министарство проствете, науке и технолошког развоја развило је модуле за учење српског језика и почело да акредитује наставнике који ће српски језик предавати као страни језик деци тражилаца азила.

Трајна решења: Власти обезбеђују помоћ при добровољном повратку и интеграцији избеглица из бивше Југославије. Они који уместо повратка у домовину одаберу интеграцију уживају иста права као и држављани Републике Србије, између осталог и приступ основним услугама као што су здравство и образовање, и олакшана им је натурализација; право гласа добијају тек пошто се заврши процес њихове натурализације. Према званичној статистици Српског комесаријата за избеглице и миграције у земљи борави 19.038 избеглица из Хрватске и 8.764 из Босне и Херцеговине, мада власти процењују да се број бивших избеглица, које се јесу натурализовале али не и до краја интегрисале у социјалне и економске токове државе креће између двеста и четиристо хиљада. У две општине, Жабарима и Младеновцу, обезбеђено је суфинансирање пројеката доходованих активности како би се подржала њихова привредна интегарација. Процењује се да у пет колективних центара живи 45 избеглих лица из бивше Југославије.

Србија је заједно с Босном и Херцеговином, Хрватском и Црном Гором учествовала у Регионалном стамбеном програму који омогућава стамбено збрињавање близу шеснаест хиљада рањивих избегличких породица које одлуче да се интегришу у државама у којима се налазе. Од његовог оснивања, донатори су Регионалном стамбеном програму одобрили седам пројектних понуда за стамбено збрињавање преко шест хиљада избегличких породица које живе у Србији. До краја године три хиљаде пројеката је обезбеђено или је било у изградњи. Укупна вредност седам пројеката износи 121 милион евра (145 милиона долара), од чега је Влада допринела са 17,9 милиона евра (21 милион долара).

Привремена заштита: Власти нису доделиле ниједну супсидијарну заштиту тражиоцима азила.

Лица без држављанства

Према процени УНХЦР-а око 2.400 лица – углавном Рома, Египћана и Ашкалија – у опасности су да остану без држављанства, од чега близу 400 њих није уписано у књигу рођених. Постоје закони и процедуре којима се омогућава накнадно уписивање у матичну књигу и пријава боравка, као и стицање држављанства. Лица у ризику да остану без држављанства у остваривању њиховог грађанског права углавном ометају чиниоци као што су сиромаштво, друштвена маргинализованост, недовољна обавештеност, компликоване и исцрпљујуће бирократске процедуре, тешкоће у вађењу докумената, непостојање сталног места пребивалишта или то што нису уписани у матичну књигу рођених.

Трећи део. Право грађана да учествују у политичким процесима

Устав и закон јемче грађанима могућност да бирају своју власт, слободно и поштено кроз периодичне и веродостојне изборе, засноване на универзалном и једнаком праву гласа, гласајући тајно и лично.

Избори и политичка партиципација

Последњи избори: У Србији су у априлу одржани председнички избори. Александар Вучић, председник Српске напредне странке, освојио је преко 55 посто гласова у првом кругу. У коначном извештају Ограничене мисије за посматрање избора при Канцеларији за демократске институције и људска права (ОЕБС/КДИЉП) закључује се да су гласачи могли да бирају између заиста различитих кандидата, те да су кандидати могли да спроводе капмању на слободан начин. Кампањом је, међутим, доминирао тадашњи премијер Александар Вучић коме је ишло у прилог нејасно разграничење између активности које је спроводио у склопу изборне кампање и оних активности које је спроводио као премијер. Неизбалансирано извештавање медија и поуздани наводи о вршењу притиска на бираче и запослене у структурама уско повезаним са државом, као и злоупотреба јавних ресурса за спровођење кампање пољуљали су једнакост могућности у такмичењу. Механизми којима је регулисано спровођење избора као и њихова контрола нису ефикасно искоришћени у циљу заштите праведности такмичења. Иако правни оквир обезбеђује услове за спровођење демократских избора, он не обрађује на један свеобухватан начин све темељне аспекте процеса, при чему одређена подручја и даље нису довољно прецизно или довољно добро регулисана. Препоруке Ограничене мисије за посматрање избора при Канцеларији за демократске институције и људска права у којима се већ дуже време тражи свеобухватно преиспитивање закона како би се поправили постојећи недостаци, до краја године на коју се извештај односи нису биле примењене.

Из посматрачке мисије „Грађани на стражи“, Центра за истраживање, транспарентност и одговорност наводи се да је изборна кампања за председничке изборе била кратка и интензивна, и да кандидати нису имали равнопараван приступ медијима.

Политичке странке и политичка партиципација: Гласачима је понуђен широк избор политичких странака за које могу да гласају. Преко тридесет политичких партија, колико их је заступљено у Народној скупштини, нуде гласачима читаву лепезу политичких идеологија.

Заступљеност жена и представника мањина: Закон не ограничава учешће жена и представника мањина у политичким процесима, те они учествују у њима. Према закону о локалним и парламентарним изборима, од свака три кандидата на листи један мора бити представник мање заступљеног пола.

Четврти део. Корупција и нетранспарентност власти

Закон предвиђа кривичне казне за корумпиране функционере. У јавности је пак распрострањено уверење да држава примењује законе несистематично и да представници власти понекад некажњено учествују у корупцији. Експерти из Европске уније примећују сталан проблем претераног коришћења нејасно дефинисане оптужбе за „злоупотребу службеног положаја“ код наводних случајева корупције у приватном сектору. И поред тога што се представници власти јавно залажу за борбу против корупције, и Савет за борбу против корупције и невладина организација Транспарентност Србија настављају да критикују недовољну транспарентност власти.

Народна скупштина је у новембру 2016. усвојила измене и допуне два важна закона: Закона о одузимању имовине стечене кривичним делом и Кривичног законика. Изменама и допунама Закона о одузимању имовине стечене кривичним делом знатно је проширена његова примена на нова кривична дела (на пример дела против интелектуалне својине, тешко убиство). Допуњени Кривични законик Србије обухвата нови сет кривичних дела против привреде и промене у области пореске утаје, тако да тужиоци више неће морати да доказују да је приход обухваћен законском одредбом легално стечен.

Тужилаштво за организовани криминал води поступке у случајевима корупције на високом нивоу у посебном одељењу за кривична дела организованог криминала Вишег суда у Београду; остали случајеви корупције воде се у оквиру редовног правосудног система. Министарство унутрашњих послова бавило се случајевима корупције унутар министарства и достављало је резултате истраге одговарајућем тужилаштву.

Мајда Кршикапа је 6. септембра постављена на место директора Агенције за борбу против корупције, пошто је Агенцију близу осам месеци водио вршилац дужности директора. Одбор Агенције за борбу против корупције ради у окрњеном саставу већ две године – попуњене су само две или три позиције од предвиђених девет. Скупштина је 20. јула изабрала четири нова члана Одбора, попунивши тако шест од девет места, мада предложени кандидати Удружења новинара Србије и Независног удружења новинара Србије нису били изабрани. Народна скупштина Србије није разматрала извештаје Агенције за борбу против корупције, и Агенција и даље има веома ограничен приступ базама података других државних органа. Накнадне анализе њених налаза и препоруке других државних институција и званичника побољшале су се у мањој мери у односу на претходне године.

У марту је организација узбуњивача Пиштаљка затражила од Агенције за борбу против корупције приступ информацијама сакупљеним у случају београдског градоначелника Синише Малог. Агенција је одбила захтев Пиштаљке; када је повереник наложио Агенцији да достави документа предали су порталу Пиштаљка прво врло скраћену верзију, а онда се оглушили на нови захтев повереника да им предају целокупна документа, тврдећи да су поједини подаци из списа „строго поверљиви“. Невладине организације наводе да повереник има специјално овлашћење да приступи строго поверљивим информацијама и право да изврши увид у поверљива документа како би одредио треба ли да буду окаректерисана као строго поверљива.

Корупција: Европска унија је у јулу 2016. усвојила приступни документ за поглавље 23 (судство и основна права), у коме се наводи постојање неколико важних проблема у вези са корупцијом у земљи.

Да би се ови проблеми решили, власти су усвојиле Стратегију истрага финансијског криминала за 2015-16, која је тужиоцима омогућила оснивање специјалних јединица за откривање превара и борбу против корупције. Министарство правде је касније предложило допуне закона, и у новембру 2016. Народна скупштина је усвојила Закон о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, тероризма и корупције. Тим законом уређује се стварање специјалних јединица/одељења за борбу против корупције при тужилаштву, уз укључивање полицијских инспектора и виших тужилаштва на територији четири апелациона јавна тужилаштва, затим, употреба ударних група и постављање службеника за везу између различитих државних органа, како би се олакшало вођење кривичних поступака. Према закону ове јединице треба да почну са радом у марту 2018.

Никакав напредак није остварен у постпуку против особа приведених у марту и априлу 2016. у склопу операција Скенер И и ИИ, осумњичених за прање новца, корупцију и злоупотребу службеног положаја. С обзиром да су хапшења претходила априлским парламентарним изборима, активисти су изразили бригу да је овде реч о коришћењу хапшења у политичке сврхе.

Апелациони суд донео је 27. септембра одлуку да суђење Мирославу Мишковићу, власнику Делта Холдингса, за утају пореза, врати на почетак. Суд је укинуо део првостепене пресуде којом је Мишковић био осуђен на пет година затвора и осам милиона динара (69.000 долара) и наложио да му се понови суђење пред Специјалним судом у Београду због битних повреда одредби кривичног поступка. Део активиста је изразио забринутост због могућности да су хапшења и судски процеси политички мотивисани.

Пријављивање имовине и прихода: Закон налаже постављеним или изабраним државним функционерима да поднесу извештај о својој имовини и приходима. Агенција за борбу против корупције је тело које по закону треба да контролише предају пријава и врши проверу њихове комплетности и тачности. Подаци су доступни јавности на интернет страници Агенције или на лични захтев. Против оних који не поднесу извештај или који не наведу потпуне податке предузимају се административне и/или кривичне санкције. Битне промене у имовинском стању морају се пријављивати сваке године. Функционери су такође дужни да одмах по напуштању положаја поднесу извештај, а затим још две године по престанку вршења јавне дужности морају обавештавати Агенцију о свакој битнијој промени имовинског стања. Агенција је у 2016. примила 8.026 пријава имовине и прихода од постављених или изабраних државних функционера. Од почетка године на коју се извештај односи, Агенција је примила 4.098 пријава имовине и прихода од постављених или изабраних државних функционера.

У Агенцији за борбу против корупције наставили су да покрећу административне и кривичне поступке против једног броја бивших и актуелних функционера који нису поднели извештај о имовини и приходима или оних који то нису урадили на ваљани начин. У јунском извештају Агенције за борбу против корупције, који се односи на период од јануара до јуна, наводи се да је од 273 раније покренуте провере Агенција поднела девет кривичних пријава против особа које нису на време поднеле извештај.

У јунском извештају такође се наводи да су у периоду од јануара до јула у пет случајева одбачене кривичне пријаве против државних функционера, виши судови су потврдили две ослобађајуће пресуде основног суда, у два случаја прекршајни суд је суспендовао поступак, у једном случају утвђена је повреда закона и изречена је мера упозорења, један случај је одбацио виши јавни тужилац због непотпуности доказа, два случаја су прослеђена пореској администрацији, један Министарству финансија, а у једном је кривична истрага против носиоца јавне функције одложена.

Према извештају Агенције за борбу против корупције само у једном случају изречена је првостепена пресуда у основном суду на казну затвора у трајању од шест месеци (која је касније преиначена у две године условне казне) за кривично дело „непријављивања имовине или давања лажних података о имовини“ Агенцији за борбу против корупције. У случају истог осумњиченог, основни суд је одбацио повезану оптужбу за „недозвољено прикупљање средстава и прилога“ због застарелости прекршаја.

Поред тога, Агенција за борбу против корупције изадала је у 19 случајева јавна упозорења јавним функционерима и у три случаја објавила одлуке о повреди закона.

Агенција за борбу против корупције проследила је 2015. године један случај Тужилаштву за организовани криминал, у вези са сумњом да је Александар Вулин починио кривично дело приликом куповине стана у Београду. Тужилаштво је средином августа одбацило пријаву, наводећи да не постоји довољно доказа да је министар починио кривично дело.

Пети део. Став власти према међународним институцијама и невладиним организацијама које истражују случајеве наводног кршења људских

Власти углавном нису ограничавале рад, истрагу и објављивање налаза у случајевима повреде људских права разним независним домаћим и међународним групама за заштиту људских права. И мада су представници власти генерално сарађивали и излазили у сусрет захтевима ових група, оне су ипак биле изложене критици, нападима и претњама припадника не-државног сектора, али и провладиних медијских кућа, због критичког односа према власти или изношења ставова супротних националистичким ставовима о Косову, Међународном суду за ратне злочине на територији бивше Југославије и ратовима деведесетих година протеклог века.

У јануару су нападнут активисти Иницијативе младих за људска права који су протестовали против бившег хашког осуђеника Веселина Шљиванчанина, који је говорио на јавној трибини у организацији огранка Српске напредне странке из Бешке. Иницијатива младих за људска права је поднела кривичне пријаве против непознатих лица. У августу је Јавно тужилаштво у Старој пазови одбацило њихову кривичну пријаву наводећи да су „инцидент изазвали управо они који су кривичну пријаву поднели“. Основно јавно тужилаштво у Старој Пазови је уместо тога поднело прекршајне пријаве против деветоро активиста Иницијативе за људска права због вређања учесника трибине. Прво саслушање је одржано 25. новембра и случај се наставио и по истеку године.

Министар одбране Александар Вулин најавио је 18. октобра да ће бивши генерал Владимир Лазаревић предавати на Војној академији. Лазаревића је Хашки трибунал осудио на 14 година затвора због злочина на Косову и Метохији 1999. године. Лазаревић је предавање одржао 26. октобра. Медији су саопштили да ће бивши генерал Божидар Делић и начелиник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, који су заједно са Лазаревићем служили у Приштинском корпусу 1999, такође држати предавања на Војној академији.

Владина тела за унапређење стања људских права: Канцеларија Републичног заштитника грађана задужена је за идентификовање проблема у оквиру државних институција и давање препорука за њихово решавање. Заштитник грађана и даље има локалне канцеларије у три општине са већинским албанским становништвом. Покрајина Војводина има свог Заштитника грађана који је у току године самостално радио.

Саша Јанковић је у фебруару дао оставку на дужност заштитника грађана, а Скуштина је његову оставку усвојила у априлу. Парламент је 20. јула за новог омбудсмана именовао правника Зорана Пашалића.

Заштитник за родну равноправност има право да покреће грађанске парнице против предузећа и владиних институција који крше закон.

Крајем јула је председница Скупштине, Маја Гојковић позвала повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности да поднесе оставку због давања, како их је она окарактерисала, политичких изјава. Повереник Шабић је изјавио да је то још једна врста притиска која се примењује против независних институција.

Шести део. Дискриминација, друштвено насиље и трговина људима

Жене

Силовање и насиље у породици: Запрећена казна за силовање, као и принуђивање брачног партнера на сексуални однос, креће се до 40 година затвора. Власти не примењују ефикасно овај закон.

За насиље у кући прописана је казна до десет година затвора. Иако је законом предвиђено да жена може тражити судску меру привремене забране учиниоцу да је контактира и прилази јој, власти не примењују закон ефикасно. Из Савета за сузбијање насиља у породици саопштили су да је до јула 19 жена убијено у породичном насиљу.

Закон о спречавању насиља у породици ступио је на снагу 1. јуна. Овим законом појачане су мере против породичног насиља тако што се учинилац привремено удаљава из стана најмање 48 сати а највише 30 дана. Закон такође захтева да се у полицији, тужилаштву, суду и центру за социјални рад обавезно води евиденција у електронском облику о случајевима насиља у породици, хитним мерама и продуженим мерама. Подаци из ове евиденције постају део Централне евиденције коју води Републичко јавно тужилаштво.

Према новом Закону о спречавању насиља у породици, након што прво установи да је дошло до насиља у породици или да ли ће до насиља доћи, полицијски службеник ради процену ризика. Ако службеник утврди да постоји непосредна опасност од насиља у породици, он може изрећи хитну меру привременог удаљења учиниоца из стана или меру привремене забране учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој.

Надлежни полицијски службеник је дужан да о изреченој мери обавести надлежног јавног тужиоца, који потом евалуира одлуку надлежног полицијског службеника о постојању ризика. Ако тужилац закључи да постоји непосредна претња да дође до породичног насиља дужан је да поднесе суду предлог за продужење хитне мере.

Из Министарства правде наводе да је од 1. јуна до 31. октобра разматрано преко 17 хиљада случајева насиља у породици, судови су у нешто више од шест хиљада случајева одредили хитне мере, међу којима је и удаљавање насилника из стана.

Представнице женских група кажу да постоје очигледни недостаци у начину на који институције тумаче и примењују закон. Од ступања на снагу Закона о спречавању насиља у породици поднете су кривичне тужбе или су донете пресуде против 574 особе.

Према статистици Канцеларије јавног тужиоца, јавни тужиоци су у јуну поднели захтеве за продужење хитних мера против 1.212 лица, од чега је суд прихватио 1.174 (97%). У јулу је поднето 1.339 захтева за продужење хитних мера, а суд је прихватио 1.292 (96%).

Званичне службе које се боре против породичног насиља немају довољно ресурса. Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре одвојило је 10 милиона динара (100 хиљада долара) за реконструкцију и реновирање десет сигурних кућа у Србији.

Сексуално узнемиравање: За кривични преступ сексуалног узнемиравања законом је запрећена казна до шест месеци, и то у случајевима где није било злостављања или коришћења позиције моћи, а до годину дана за злостављање подређеног службеника или штићеника. Власти не спроводе закон ефикасно.

Наметнута контрола рађања: Нема извештаја о принудним прекидима трудноће, невољној стерилизацији или наметању других видова контроле рађања. Процене о смртности породиља и преваленци коришћења контрацепције видети на: www.who.int/reproductivehealth/publications/monitoring/maternal-mortality-2015/en/

Дискриминација: Иако су жене и мушкарци равноправни пред законом и имају иста права, власти не поштују увек ово пракси

Деца

Упис у књиге: Дете стиче држављанство преко једног родитеља. Закон о матичним књигама обезбеђује свима право да се упишу у књиге. Део ромске деце остаје непријављен. Дете је могуће и накнадно пријавити, али процедура је замршена (видети одељак 2.д., Лица без држављанства). Непријављена деца не могу остварити право на јавне услуге, као што је здравствена заштита.

Образовање: Првих дванаест година школовања су бесплатне, али само су обавезни припремни разред и школовање до петнаесте године. Дискриминација мањина и економске потешкоће спречавају поједину децу да похађају школу. У ромским и сиромашним сеоским заједницама девојчице раније напуштају школовање од дечака.

Злостављање деце: Према наводима медија деца су жртве породичног и вршњачког насиља, али и сајбер насиља и малтретирања на интернету. Према подацима УНИЦЕФ-а, једно од троје двогодишњака добило је батине од својих родитеља. Полиција углавном поступа по пријави, а власти су у години на коју се извештај односи кривично гониле лица оптужена за злостављање деце. Жртвама је била пружена психолошка и правна помоћ. Деца су смештана у сигурне куће за жртве породичног насиља.

Присилни и дечји бракови: Доња законска граница за ступање у брак је навршена осамнаеста година живота. Суд може допустити малолетнику старијем од 16 година да ступи у брак пре навршене осамнаесте године ако је довољно зрео да „испуни права и дужности брачног живота“. Од 165 Ромкиња са којима је разговарано, њих 150 је рекло да су се удале пре осамнаесте године или да их је породица натерала да се удају са осамнаест година.

Сексуална злоупотреба деце: Иако закон забрањује комерцијално сексуално искоришћавање деце и дечју порнографију, и власти поштују у пракси ове законе, ипак има случајева комерцијалног сексуалног искоришћавања деце и коришћења деце у сврхе производње дечје порнографије. Подаци о овим активностима су ограничени и нису познате праве размере проблема. Доња старосна граница за слободно ступање у сексуалне односе је четрнаеста година, без обзира на сексуалну оријентацију или пол.

Према наводима заштитника грађана измене и допуне Кривичног законика у 2016. побољшале су заштиту деце од сексуалног искоришћавања и сексуалног злостављања, али кривичноправна заштита деце и даље није у потпуности обезбеђена.

Расељена деца: Према извештајима локалних невладиних организација и медија на београдским улицама живи око две хиљаде деце без дома. Највећи број ове деце није уписан у матичну књигу рођених и власти за њих не обезбеђују никакву систематску помоћ.

Деца у установама: Деца у сиротиштима и другим установама понекад су жртве физичког и емотивног насиља које врше старатељи или они који воде бригу о њима, као и вршњачког сексуалног насиља. Закон о социјалној заштити у први план истиче деинституционализацију деце у установама, међу њима и деце с развојним потешкоћама, и њихово смештање у хранитељске породице. Деца са инвалидитетом која живе у институцијама суочавају се са изолацијом, занемаривањем, недостатком стимулације, осим тога, смештена су у исте објекте са одраслима.

Међународне отмице деце: Србија је 1980. потписала Хашку конвенцију о грађанским аспектима међународне отмице деце. Више података потражити у извештају Стејт департмента Годишњи извештај о међународним отмицама деце на www.travel.state.gov/content/childabduction/en/legal/compliance.html.

Антисемитизам

Према резултатима Пописа из 2011. године 787 грађана изјаснили су се као Јевреји. И мада закон забрањује говор мржње, ултранационалистичке групе и конзервативне издавачке куће нуде преводе антисемитских књига. У многим књижарама се може наћи широка понуда антисемитских књига. Омладинске десничарске групе и интернет форуми настављају да охрабрују антисемитизам и коришћење говора мржње против јеврејске заједнице.

Према препоруци Министарства просвете деца и даље у склопу наставног плана и програма, и у основној и у средњој школи, уче о Холокаусту. Постоји неслагање око улоге коју је у нацистичкој окупацији одиграла квислиншка Влада народног спаса на челу са Миланом Недићем. Поједини учесници у расправи и даље настоје да умање и измене улогу покрета који су у Другом светском рату сарађивали с окупатором и учествовали у Холокаусту. Пред Вишим судом у Београду води се поступак за рехабилитацију који је покренула Недићева породица. Представници Савеза Јеврејских општина Србије су у новембру 2016. поднели захтев за учешће у својству умешача у постпуку рехабилитације. Виши суд је одбио захтев у фебруару, наводећи да у ванпарничном поступку у коме не постоји спор, нема ни предуслова за учешће умешача. Апелациони суд је почетком септембра потврдио ту одлуку.

Трговина људима

Видети документ Стејт департмента Извештај о трговини људима на www.state.gov/j/tip/rls/tiprpt/.

Особе са инвалидитетом

Устав и закони забрањују дискриминацију особа са физичким, чулним, интелектуалним или менталним сметњама. Власти не примењују овај закон довољно ефикасно. Услед дубоко усађених предрасуда и недовољне обавештености јавности особе са инвалидитетом и њихове породице изложени су стигматизацији и сегрегацији.

Кривични законик не дефинише кривично дело „обљубе над немоћним лицем“ као силовање. Према закону, за злоупотребу особе у стању физичке или психичке немоћи која није способна „да пружи отпор“ прописана је краћа минимална казна него за силовање особе која није окарактерисана као „немоћна“.

Према фебруарском извештају Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом особе са инвалидитетом изложене су дискриминацији у готово свим аспектима живота, па и у остваривању својих права на суду, у здравству, образовању, запошљавању и учествовању у политичком животу. Вршилац дужности Заштитника грађана Милош Јанковић изјавио је медијима 24. маја да су Србији потребни центри за ментално здравље у оквиру локалних самоуправа како би се помогло људима са менталним сметњама и омогућио њихов живот у заједници. Јанковић је указао да су многе особе са менталним сметњама смештене у социјалне установе јер нема услова да живе у заједници и да у њој буду збринуте. У истраживању Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом спроведеном крајем 2016. наводи се да су жене са инвалидитетом у резиденцијалним установама изложене различитим видовима насиља, укључујући физичко, психолошко, сексуално и родно засновано. Резултати такође показују да због свог специфичног положаја и изолованости од спољашњег света жене у резиденцијалним установама прихватају насиље као неизбежан део живота у институцији.

Према наводима Светске здравствене организације особе са инвалидитетом чине 15 посто укупне популације. Закон налаже да сви јавни објекти буду приступачни особама са инвалидитетом, али њима и даље није омогућен приступ многим старим зградама у јавној употреби и коришћење јавног превоза. Многа деца и одрасли са интелектуалним сметњама и даље бораве у институцијама, где их понекад везују или држе у изолацији.

Закон забрањује и физичко, емоционално и вербално злостављање у школама. Деца са инвалидитетом (било она која живе у установи било она која нису институционализована) углавном похађају наставу, и у зависности од одлуке родитеља, могу бити уписана у редовне или специјалне школе. Родитељи сматрају да се деца са интелектуалним сметњама приликом уписа у редовне школе суочавају с тешкоћама и зато чешће одлучују да их упишу у специјалне школе. Невладине организације наводе да деца са инвалидитетом трпе дискриминацију у области образовања и здравствене заштите. Индивидуализована помоћ у настави за децу са инвалидитетом преставља проблем зато што то још није дефинисано јасном и конкретном законском регулативом.

У Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарству просвете и Министарству здравља постоје сектори надлежни за заштиту права особа са инвалидитетом. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања има широке надлежности у организовању сарадње с невладиним организацијама, распоређивању социјалне помоћи, вођењу резиденцијалних институција и праћењу примене закона којима се осигурава заштита права особа са инвалидитетом. Министарство здравља и Министарство просвете пружају подршку и заштиту овим лицима у оквиру својих делокруга. Представници Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања саопштили су да је у мају буџет овог министарства повећан за 40 милиона динара (близу 400 хиљада долара) који ће бити употребљени за побољшање статуса особа са инвалидитетом.

Према подацима Националне службе за запошљавање, почетком маја је број незапослених особа са инвалидитетом био 15.627 – што је за 8,4 посто мање него 2016.

Националне/расне/етничке мањине

Независни посматрачи и представници невладиних организација наглашавају да су од свих етничких мањина Роми и даље жртве највеће дискриминације. Према наводима Комитета за људска права Уједињених нација Роми у Србији трпе последице распрострањене дискриминације и искључености, незапослености, принудних исељења и де фацто сегрегације у погледу становања и образовања. Мада Комитет уочава напредак у земљи у погледу решавања проблема њихове званичне евиденције и регистрације, уједно се изражава брига због проблема с којима се интерно расељени Роми сусрећу када треба да се упишу у матичну књигу рођених или пријаве боравак, изваде основна лична докумената и интегришу у друштво.

Тела позната као национални савети националних мањина представљају етничке мањине у држави и имају широке надлежности у области образовања, медија, културе и употребе језика мањина. Лидери албанске националности из јужних општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, као и Бошњаци из југозападне области Санџака, тврде да немају довољно представника у државним институцијама на локалном нивоу. У свом трећем периодичном извештају о Србији Комитет за људска права Уједињених нација изражава бригу због слабе заступљености представника мањина, па и Рома, у органима власти и државној управи.

Закон налаже свим грађанима да пријаве промену места боравка. Поједина расељена лица (пре свега Роми, Ашкалије и Египћани) нису имала приступ државним службама јер немају уредна лична документа, до којих се тешко долази ако документација приликом њиховог рођења није била прописно попуњена или су матичне књиге уништене током сукоба 1990-их. Како би испунила услове за промену места становања и ођавила се с претходне адресе, расељена лица морају да се лично јаве једној од премештених косовских подручних организационих јединица, које су тренутно расуте по општинама широм Србије. У циљу олакшавања регистрације расељених лица закон нуди посебну могућност да се преко суда поднесе захтев да се време и место рођења утврде еx пост фацто, што омогућава накнадну регистрацију.

Држава предузима кораке да спречи насиље и дискриминацију мањинских група. Независна владина служба за Људска и мањинска права подржава мањинске заједнице. На часовима грађанског васпитања, које држава нуди као алтернативу верској настави у средњим школама, ђаци уче о мањинским културама и мултиетничкој толеранцији.

Влада је 30. јуна започела кампању „Заједно сви смо Србија“ за подизање свести о културним и језичким различитостима у земљи. На националној телевизији РТС емитован је промотивни спот који је урађен за потребе кампање.

Насиље, дискриминација и други видови малтретирања на основу сексуалне оријентације и родног идентитета

Иако закон забрањује дискриминацију на основу сексуалне оријентације и родног идентитета, насиље над припадницима ЛГБТИ заједнице и њихова дискриминација представљају озбиљан проблем. У Србији не постоји званична законска регулатива правних последица прилагођавања или промене пола. Не постоји право на преферирани пол у одсуству хируршке интервенције.

Према подацима ЛГБТИ активиста, близу 60 посто грађана Србије и даље верује да је хомосексуалност болест, а 20 посто да су ЛГБТИ особе киминалци. Према истраживању невладине организације Цивил Ригхтс Дефендерс особе за које се верује да су ЛГБТИ на мети су физичког насиља у школи. Према речима ЛГБТИ активисткиње Драгославе Барзут 72 посто ЛГБТИ особа изложено је вербалним претњама због своје сексуалне оријентације или родног идентитета, док је 26 посто доживело неки облик физичког насиља. Према полицијским подацима од јануара 2012. до фебруара 2017. пријављено је 45 случајева злочина из мржње према ЛГБТИ особама. ЛГБТИ активисти наводе да се у случају злочина из мржње судије ретко кад позивају на члан 54а, који прописује оштрије казне за ова дела. Активисти траже састављање протокола и процедура којима би се детаљно уредило исправно идентификовање злочина из мржње и поступање полиције и тужилаштва.

Већина напада никад не бива расветљена, а починиоци никада откривени. Невладине организације наводе да напади на активисте остају нерешени јер не постоји политичка воља да се починиоци казне. ЛГБТИ активисти такође тврде да неодговарајуће реаговање државе на насиље над припадницима ове заједнице охрабрује починиоце да наставе да их малтеретирају. Комитет за људска права Уједињених нација је на свом заседању 23. марта изразио забринутост због великог броја случајева дискриминације, нетолеранције и насиља према ЛГБТИ особама.

Једној трансродној особи нанете су 29. априла теже повреде испред београдског ноћног клуба. Полиција је идентификовала тројицу од пет нападача, од којих су двојица малолетна лица, и поднела кривчне пријаве против њих. Полиција је такође покренула поступак унутрашње контроле против полицијског службеника осумњиченог за непрофесионално пуступање према жртви, приликом њеног доласка у полицијску станицу да пријави случај.

Три трансродне особе пријавиле су невладиној организацији Егал да их је 8. маја непознати човек напао у пицерији у центру Београда. Полиција и хитна помоћ стигле су благовремено на лице места, и пошто су им саниране повреде жртве су отишле у полицијску станицу да дају изјаве.

У октобру је на годину дана условне казне осуђен мушкарац који је напао једног кросдресера 2014. Активисти су критиковали ову казну као превише благу јер нападачу није суђено према члану 54а Кривичног законика, који прописује оштрије казне за злочине из мржње.
Београдска парада поноса одржана је 17. септембра по четврти пут заредом и том приликом су промовисана права ЛГБТИ популације. Полиција је затворила велики део центра Београда како би осигурала руту којом су учесници шетали и спречила њихово евентуално малтретирање. Готово хиљаду учесника Параде прошетало је центром града који су обезбеђивале јаке полицијске снаге од преко петстотина припадника полиције. Није пријављен ниједан безбедносни инцидент.
У јуну је Ана Брнабић, ЛГБТИ пословна жена, постала премијерка нове владе, што је први случај да је за премијера проглашена кандидаткиња која не скрива своје ЛГБТИ опредељење.

Друштвена стигматизација оболелих од ХИВ вируса и сиде

Повереница за заштиту равноправности је у годишњем извештају за 2016. навела да постоје велике предрасуде према људима који живе са ХИВ вирусом/сидом.

Седми део. Права радника

а. Право на удруживање и колективно преговарање

Устав јемчи радницима право да оснивају независне синдикате и да сами бирају онај коме ће приступити, јемчи им право на колективно преговарање и на штрајк. Синдикат се мора регистровати код Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а послодавац мора потврдити да је вођа синдиката у сталном радном односу. Преко педесет посто радника ради у делатностима од јавног интереса и њима је ограничено право на штрајк. Ови радници су дужни да најаве протест десет дана унапред и да обезбеде „минимум процеса рада“ за време његовог трајања. Осим тога, штрајк се према закону може одржавати једино на радном месту. Закон забрањује дискриминацију радника због чланства у синдикату, али не прописује казне за угрожавање синдикалног рада, нити изричито забрањује дискриминацију оних који учествују у синдикалним активностима. Радници који су отпуштени због синдикалног ангажовања имају законско право да захтевају да се врате на посао, и тај захтев се обично убрзо решава у њихову корист.

Савез самосталних синдиката Србије, заједница синдиката која делује независно од власти али углавном подржава владине политике, има бројније синдикално тело од независних синдикалних удружења и у јавном и у приватном сектору. Независни грански синдикати успели су ипак да се организују и да преговарају с руководиоцима државних предузећа у име својих чланова.

Закон о раду штити право радника на колективно преговарање и то је право било ефикасно заштићено и упражњавано. Закон налаже да свако предузеће са преко десет запослених мора усвојити споразум о колективном преговарању. Да би синдикат могао учествовати у преговорима с послодавцем у њега мора бити учлањено најмање 15 посто запослених у фирми. Закон проширује дејство колективног преговарања и на послодавце који нису чланови удружења послодаваца или оне који нису учествовали у колективном преговарању са синдикатима. Према закону, послодавац који је обавезан колективним уговором мора доказати да представља педесет посто радника одређеног сектора како би му било одобрено проширење колективног уговора и на оне који нису обухваћени њиме.

Власти генерално примењују Закон о раду и поштују права слободног удруживања и колективног преговарања. Радници и у јавном и у приватном сектору слободно упражњавају право на штрајк. За кршење одређених одредби Закона о раду прописане су довољно високе казне да спрече прекршаје. Инспекторат за рад нема довољно особља и опреме, због чега је смањен број испекција које обезбеђују ефикасну примену закона.

И даље постоје притужбе због антисиндикалног отпуштања и дискриминације. Невладине организације које се залажу за права радника настоје да скрену пажњу на поље радничких права и да побољшају услове рада за жене, особе са инвалидитетом, и друге групе које су изложене дискриминацији приликом запошљавања или на радном месту.

б. Забрана принудног или обавезног рада

Устав забрањује принудан и обавезни рад. Закон такође забрањује све облике трговине радом и „све облике ропства или праксе сличне ропству“. Власти примењују законе, али принудни рад и даље постоји. Српски држављани, пре свега мушкарци, жртве су трговине људима ради радне експлоатације посебно у секторима интензивног рада, као што су грађевинска индустирја у Русији и другим европским државама, те Уједињеним Арапским Емиратима. Казне за ове прекршаје углавном су довољно строге да спрече прекршаје.

Један број деце, и то претежно оне из ромске заједнице, присиљаван је на прошњу, крађу, друге облике рада, па чак и на трговину сексуалним услугама (видети одељак 7.ц.)

Видети и извештај Стејт департмента Трговина људима www.state.gov/j/tip/rls/tiprpt/.

ц. Доња старосна граница за заснивање радног односа и забрана дечјег рада

Доња старосна граница за примање у радни однос је 15 година, али млађи од осамнаест година који желе да раде морају имати писмену сагласност родитеља или старатеља. Закон о раду налаже послодавцу да поштује посебне услове рада малолетника и ограничава њихову радну недељу на 35 часова, уз максимално трајање радног времена од осам сати, без прековременог и ноћног рада.

Инспекторат за рад при Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања надлежан је за спровођење закона о дечјем раду. Према наводима Инспектората у 2016. није регистрована ниједна притужба на рад деце млађе од 15 година, али је регистровано 25 случајева да су млади узраста од 15 до 18 година радили без сагласности родитеља.

Власти ефикасно спроводе закон о забрани искоришћавања деце у индустријском сектору и на неформалним радним местима, захваљујући недавном проширењу овлашћења Инспектората за рад, изузев у индивидуалним домаћинствима. На селу и на пољопривредним добрима и млађа деца често помажу у породичним пословима. У градским областима деца, посебно ромска, раде непријављено као улични продавци, перу прозоре на аутомобилима или сакупљају отпад.

Кад је реч о најтежим облицима дечјег присилног рада, трговци их подвргавају комерцијалном сексуалном искоришћавању и користе их за производњу порнографског материјала и продају дроге, а понекад их приморавају на прошњу и преступе. Поједини Ромска деца присиљена су да раде физичке послове или да просе.

За ефикасну примену закона и у формалном и у неформалном сектору недостају адекватна средства, инспекције и правни лекови. Закон предвиђа казне за родитеље или старатеље који приморавају малолетнике да просе и да обављају тешке послове или послове којима нису дорасли по годинама, али закон се не спроводи доследно.

Видети такође документ Министарства за рад Подаци о најтежим облицима дечјег рада на www.dol.gov/ilab/reports/childlabor/findings/.

д. Дискриминација приликом запошљавања и на радном месту

Закон о раду забрањује непосредну и посредну дискриминацију лица која траже запослење, као и запослених, што власти поштују с различитим степеном успешности.

Дискриминација приликом запошљавања и на радном месту дешава се на основу расе, пола, инвалидности, језика, сексуалне оријентације, родног идентитета, националности, ХИВ позитивног статуса. Инспекторат за рад је 2016. године донео 25 решења у вези с дискриминацијом и два решења у вези са родном равноправношћу.

У годишњем извештају поверенице за заштиту равноправности за 2016. наводи се да је основа за диксриминацију при запошљавању у 12,9 посто случајева инвалидитет, у 12,9 посто случајева пол, у 11 посто случајева годиште, у 9,4 посто случајева национална припадност, у 8,6 здравствено стање и у 8,2 посто случајева брачно и породично стање. Остатак жалби односи се на дискриминацију због страначке припадности, материјалног стања, верских и политичких уверења, сексуалне оријентације, криминалне прошлости и страног држављанства.

Експерти из невладиног сектора наводе да су жене, пре свих Ромкиње, најдискриминисанија група у земљи. У истраживању Центра за слободне изборе и демократију утврђено је да је дискриминација најочигледнија при тражењу посла и у радном односу, а њени главни носиоци су држава и њене институције. Иако закон налаже да зараде буду једнаке без обзира на пол, послодавци се овога често не придржавају у пракси. Жене имају у просеку 20 посто нижа месечна примања од својих колега, спорије напредују у каријери и у свакој професији су заступљене у мањем броју него мушкарци. Жене се такође суочавају с дискриминацијом и онда када треба да оду на породиљско одсуство. Међународна организација рада потврдила је наводе да је Закон о максималном броју запослених у јавном сектору, усвојен у јулу 2015, дискриминаторан према женама запосленим у јавном сектору јер их приморава да се пензонишу са 62 године, док њихове колеге могу да раде до 65. године старости. Граница за одлазак у пензију за жене наставиће постепено да расте док се не изједначи са границом за мушкарце, односно док не достигне 65 година. Особе са инвалидитетом суочавају се са дискриминацијом приликом тражења посла и због немогућности да приступе радном месту.

е. Прихватљиви услови рада

Минимална месечна зарада износи 21.000 динара (212 долара), док је праг ризика сиромаштва 13.680 динара (137 долара) месечно за једночлано домаћинство.

Инспекторат за рад одговоран је за поштовање одредбе о минималној цени рада. У предузећима у којима су радници организовани у синдикат због контроле синдиката углавном се поштује одредба о висини минималне месечне зараде. У мањим приватним фирмама послодавци пак често не пристају, а понекад и не могу да обезбеде свим радницима прописану минималну зараду и обавезне социјалне доприносе, због чега та предузећа често траже од радника да раде непријављено, односно на црно. Радници који раде на црно и којима послодавци исплаћују плату у готовини, без уплаћивања социјалних и пензионих доприноса, не пријављују кршење закона у страху да не изгубе посао. Највише непријављених радника ради у трговини, хотелијерству и угоститељству, грађевини, пољопривреди и транспорту. Кад је реч о неформалном сектору радници углавном најчешће пријављују нерегуларности у вези са кршењем уговорних обавеза, исплатом плата, променама уговора о раду и прековременом раду. Према подацима из истраживања тржишта радне снаге у Србији у сивој економији је у другој половини године на коју се извештај односи радио 22,1 посто од укупног броја запослених. Независне процене указују да сива економија чини чак до тридесет посто економије.

Закон предвиђа да радна недеља траје 40 сати и прописује постојање плаћеног одсуства, годишњег одмора и посебне накнаде за ноћни и прековремени рад. Прековремени рад не сме трајати дуже од осам сати недељно, запослени не може да ради дуже од 12 сати дневно, укључујући и прековремени рад. У оквиру осмосатног радног времена предвиђена је једна пауза од тридесет минута. Запослени има право на одмор између два узастопна радна дана од најмање 12 сати и на недељни одмор у трајању од најмање 24 непрекидна сата. У државним предузећима углавном се поштују стандарди у вези с трајањем радне недеље и дужином одмора, али не и у приватним предузећима у којима држава слабије може надгледати њихово спровођење.

Према Закону о раду увећање зараде за прековремени рад мора износити најмање 26 посто од основице, како је и регулисано колективним уговором. И мада се радници најефикасније могу изборити за накнаду за прековремени рад преко својих синдикалних удружења и Инспекторат за рад надзире примену ове законске одредбе.

Предузећа су законски обавезна да оформе одељење за безбедност и заштиту које ће надгледати спровођење законских одредби у вези с безбедношћу и заштитом на раду. Ова одељења углавном се усредсређују на најелементарније аспекте предострожности (као што су куповина сапуна и детерџената), уместо да се радницима обезбеди сигурносна опрема за рад. У случају када послодавац не поштује ове одредбе, радник се може обратити Инспекторату за рад. Послодавци се могу обратити Инспекторату за рад у случају када сматрају да захтеви запосленог лица у вези са безбедношћу и здравственим условима нису оправдани. У случају директне угрожености живота или здравља, радник има право да напусти посао или ситуацију у којој се нашао не сносећи одговорност за штету коју ће послодавац евентуално претрпети и не угрожавајући своје запослење.

Власти штите раднике с различитим степеном успеха. У Инспекторату за рад запослени су инспектори који су задужени за контролу безбедности и здравља радника, мада је њихов број недовољан да би се у потпуности обезбедило поштовање закона. Инспекторат је 2016. године извршио 53.069 инспекција којима је било обухваћено преко 710 хиљада радника и открио близу 20 хиљада неформалних ангажмана у оквиру правно уређених система. После посете инспекције 16.408 радника формализовало је свој уговор о запослењу. Према подацима Инспектората за рад Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања најчешће повреде права радника односиле су се на рад без уговора, неисплаћивање личног дохотка, накнаде за прековремени рад и других бенефиција, затим кршење процедура приликом окончања радног односа, неисплаћивање обавезних пензионих и здравствених допроноса или накнаде за трудничко боловање. Инспекторат је забележио 42 несреће на радном месту са смртним ишодом. Смртни случајеви и повреде најчешћи су у грађевинском, пољопривредном и индустријском сектору.