Извештај о стању људских права у србији за 2018. годину

ЗАВРШНИ ПРЕГЛЕД

Република Србија је уставна, вишепартијска парламентарна демократска држава. У земљи су одржани ванредни парламентарни избори 2016. и председнички избори 2017. године. Међународни посматрачи процењују да су избори углавном били слободни, али у оба изборна циклуса провладини кандидати доминирали су кампањом. Александар Вучић, председник Српске народне странке (СНС), изабран је 2017. за председника државе, пошто је у првој рунди освојио 55 посто гласова бирача. Државна власт и даље има ефикасну контролу над безбедносним снагама. Проблеми у вези с непоштовањем људских права огледали су се у корупцији представника власти, међу којима је било и високих владиних службеника; у насиљу против новинара; и насиљу према припадницима лезбијске, геј, бисексуалне, трансродне и интерсексуалне популације (ЛГБТИ). Власти су предузимале кораке у правцу кривичног гоњења јавних функционера који су својим поступцима нарушили људска права (и оне који су осуђени, казнили), како запослених у полицији тако и оних на другим функцијама у власти, након обелодањивања њихових преступа. Но и поред тога многи посматрачи верују да су бројни случајеви корупције, друштвеног и породичног насиља, и других врста злоупотреба прошли незабележено и некажњено.

Први део. Поштовање интегритета личности и забрана:

а. Неоснованог лишавања живота и незаконитих или политички мотивисаних убистава

Нема података да су власти или њени представници чинили неоснована или незаконита убиства.

Током године власти су наставиле јавну дискусију о нестанку и убиству 1999. Илије, Агрона и Мехмета Битићија, три брата Американаца косовског порекла, заробљена од стране српских паравојних јединица. Иако власти наводе да истражују случај, није дошло до значајнијег напретка у достизању правде за жртве.

У вези са текућим кривичним поступком поводом масакра у Сребреници 1995. у Босни и Херцеговини (случај „Сребреница“-Крвавица), у октобру 2017. године Апелациони суд у Београду донео је одлуку да су се стекли услови да се настави кривични процес. Оптужница у овом случају подигнута је против осморице бивших припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије због сумње да су у селу Кравица у Босни 1995. погубили преко хиљаду Бошњака цивила. Оптужени у овом случају су босански Срби који су пребегли у Србију по завршетку рата 1995, где су и остали. Правду су избегавали тако што су игнорисали судски поступак који се против њих водио у Босни и Херцеговини. Протокол о размени информација између Србије и Босне и Херцеговине из 2013. омогућио је 2015. њихово хапшење; суђење је трајало читаве извештајне године, а последње саслушање одржано је у октобру.

б. Нестанка људи

Нема података о нестанцима људи за које су одговорне државне власти.

ц. Мучења и других видова окрутних, нечовечних и понижавајућих поступака или казни

Иако Устав забрањује овакве чинове полиција повремено туче притворенике и грубо поступа са осумњиченима, углавном за време хапшења или иницијалног притвора, а све то ради изнуђивања признања, без обзира што се тако добијени докази не прихватају на суду.

Европски комитет за спречавање мучења и нечовечног или понижавајућег поступања или кажњавања у свом извештају о ад хоц посети Србији (мај-јун 2017) наводи да власти морају препознати да је злостављање осумњичених за кривична дела, као вид присиљавања полицијских службеника, систематски проблем у држави. У извештају се наглашава да овде није реч о делу неколико проблематичних службеника полиције. Према извештају, злостављање задржаних лица је прихваћена пракса у садашњој полицијској култури, посебно међу криминалистичким инспекторима. Такође се истиче постојање знатног броја навода о физички неадекватном поступању полицијских службеника према задржаним лицима. Неадекватно поступање састојало се од шамара, удараца рукама и ногама, удараца службеном палицом, удараца различитим нестандардним предметима (попут палице за бејзбол). Европски комитет је примио такође неколико притужби да су чувари реда излагали осумњичене за кривична дела шоковима ручним електричним апаратима. У извештају се такође наводи да су полицајци неадекватно поступали за време испитивања осумњичених у полицијској станици како би од осумњичених изнудили признање или их вансудских казне.

Проблем и даље представља некажњивост полицијског малтретирања и тортуре осумњичених приликом хапшења или иницијалног притвора. У малом броју случајева покренути су кривични поступци, а још у мањем донете пресуде против службеника за злостављање и мучење.

Невладине организације наводе да не постоји независно тело које би вршило надзор над радом полицајаца у притвору, адекватна методологија у кривичном гоњењу и довољан капацитет Сектора Унутрашње контроле Министарства унутрашњих послова за спровођење унутрашњих истрага. У више од половине случајева било је потребно да прође преко годину дана од датума навода о неадекватном поступању да се спроведу истраге и поднесу кривичне пријаве.

Стање у затворима и притворским јединицама

Многи затвори и притворске јединице не испуњавају међународне стандарде.

Физички услови притвора: У затворима владају сурови услови због препуњености смештајних капацитета, физичког малтретирања затвореника, лоших санитарних услова и неадекватне медицинске заштите.

Према наводима Министарства правде, смештајни капацитети подигнути су на 9.800 места, а у затворима је у току године боравило 10.600 лица. Иако су затвори и даље претрпани, изградњом нових затворских јединица и чешћом употребом алтернативних начина извршења казне (на пример, рад у јавном интересу, кућни затвор и друге мере) смањује се претрпаност.

Администрација: Власти су спроводиле адекватне истраге веродостојних навода о неадекватном поступању.

Независни посматрачи: Независним посматрачима је према закону допуштено да врше надзор затворских услова, што су им власти омогућавале.

Побољшања: У протеклој години реновиран је део Окружног затвора у Београду, и потпуно је реновирана Специјална затворска болница.

д. Незаконитог лишења слободе или притварања

Закон забрањује неосновано хапшење и притварање, и сваком лицу које је ухапшено или задржано јемчи право да затражи од суда да се испита законитост или арбитрарност његовог хапшења и гарантује му пуштање на слободу и надокнаду штете ако притвор није заснован на закону, што власти у пракси углавном поштују.

У документарном телевизијском серијалу Доказ из 2017, у коме се анализирало поштовање претпоставке невиности, изнет је податак да се у Србији изрекне преко 20 хиљада дана неоснованог притвора. Снимање серијала остварено је уз подршку Европске уније и Министарства културе и информисања Србије.

Улога полиције и безбедносног апарата

Близу 28.000 полицијских службеника, задужених за спровођење закона и одржавање реда у земљи, налазе се у надлежности Министарства унутрашњих послова. Цивилне власти и даље ефикасно контролишу пет главних сектора који управљају радом 27 подручних полицијских управа, за које је надлежна Народна скупштина. Влада нема ефикасне механизме за истраживање и кажњавање злоупотреба, а у извештајној години било је извештаја о некажњивости тајних служби. Упркос настојањима тужилаштва и полиције да се ухвате у коштац са корупцијом, злоупотребама и преварама, у овој области су и даље присутни озбиљни проблеми и злоупотребе. Недавно формирано Одељење за борбу против корупције при Министарству унутрашњих послова основано је како би се истраживали случајеви озбиљне корупције. Не постоји специјализовано државно тело које би испитивало убиства која су починили припадници безбедносних снага. Полиција, Безбедносно-информативна агенција (БИА) и Управа за извршење полицијских санкција испитује ове случајеве на унутрашњим претресима.
Састав полицијских снага је мешовит. Мада су службеници углавном Срби, у редовима полиције има и Бошњака (муслимани словенског порекла), Мађара, Црногораца и мањи број припадника албанске националности и других мањина, укључујући и Роме.
Проблем представљају корупција и некажњивост полицијских службеника, и поред напретка који је остварен у утврђивању одговорности корумпираних службеника. Стручњаци из цивилног друштва наводе да се током извештајне године наставио тренд побољшања квалитета унутрашње полицијске истраге, пре свега захваљујући примени новог Законика о кривичном поступку. У првих осам месеци извештајне године, Сектор унутрашње контроле Министарства унутрашњих послова поднео је једну кривичну пријаву против једног полицијског службеника због основане сумње да је починио кривично дело злостављања и мучења. У истом периоду из Сектора унутрашње контроле поднето је 155 кривичних пријава против 227 лица за 1.004 кривична дела; у 145 случајева су осумњичени били полицијски службеници, а у 82 цивили.
Власти су биле мање ефикасне у случајевима у којима су за кривичне преступе осумњичени полицијски службеници високог ранга. У тим ситуацијама кривичне пријаве су ретко кад одражавале озбиљност преступа и често су подношене после дужег одлагања. На пример, демонстранти су 2008. напали и подметнули пожар у дипломатском представништву државе која је подржала независност Косова. У фебруару, десет година касније, финализоване су оптужбе против пет службеника високог ранга, од којих су три у међувремену отишла у пензију, према којој се терете за неуспех у заштити амбасаде, угрожавање опште сигурности и злоупотребу службеног положаја.
У још једном познатом случају, особе са фантомкама порушиле су багерима стамбене и трговинске објекте у београдској четврти Савамала 2016. године. Тадашњи заштитник грађана Саша Јанковић навео је у свом извештају да полиција по свему судећи није намерно реаговала на позиве сведока и да није обавила уобичајене полицијске послове. У мају, готово две године после рушења, шеф смене Горан Стаменковић признао је несавестан рад по питању рушења нелегалних објеката и закључио је споразум на условну казну. Ниједан службеник полиције високог ранга не сматра се одговорним.

Привођење и поступање с притвореницима

Надлежни органи углавном спроводе хапшења само уз налог. Устав налаже да полиција сместа саопшти ухапшеним лицима њихова права, што органи углавном поштују. Према закону полиција не сме испитивати осумњиченог пре него што га обавести о томе да има право да се брани ћутањем и да има право на помоћ браниоца. У случају да га не може сам обезбедити осумњичени га може добити на терет буџетских средстава, међутим, бесплатна правна помоћ обезбеђује се само за тешке преступе за које је запрећена казна од најмање три године, и, у случајевима када је то специфично прописано законом. Тужилац може одабрати хоће ли директно испитивати сведока или ће присуствовати полицијском саслушању. Закон налаже да се за свако задржавање дуже од 48 сати тражи одобрење суда, што се у пракси углавном поштује. Закон у одређеним случајевима предвиђа могућност одбране са слободе, но и поред тога ова могућност и даље није довољно честа алтернатива притвору. Власти углавном допуштају члановима породице да обилазе осумњичене у притвору. Закон забрањује непотребно одлагање подизања званичне оптужнице против осумњиченог, као и одуговлачење истраге. Осумњиченима за тешка кривична дела притвор може бити продужен до шест месеци пре подизања оптужнице. Према закону истрага мора бити окончана за 12 месеци кад је случај у надлежности специјалних судова (за организовани криминал, корупцију на високом нивоу, ратни злочин). Но и поред тога трајање појединих истрага прекорачује прописано временско ограничење, јер не постоје јасне последице за случај непоштовања законског рока.

Закон допушта неограничено лишење слободе затвореника који су због душевне болести проглашени опасним за друге.

Притвор у истрази: Ситуација у вези са претераним продужавањем предистражног притвора се у последњих десет година побољшала, али проблем и даље постоји. До септембра су отприлике 15 посто укупне затворске популације чинила лица у судском притвору, што је ипак мање од 30 посто у 2010. Нема података о просечном трајању предистражног притвора, а није могуће ни дати поуздану процену. Суд је углавном обавезан да у најкраћем року донесе одлуку о задржавању у притвору. Устав и закон ограничавају трајање предистражног притвора на највише шест месеци, међутим, од тренутка подизања оптужнице не постоји законско ограничење за његово трајање. Ни трајање притвора током жалбеног поступка није законски ограничено. Услед неефикасних судских процедура, од којих су неке законом прописане, често се дуго чека на почетак суђења. Власти су меру кућног притвора изрекле у 258 случајева од почетка године, што је донекле смањило проблем претрпаности судских притворских јединица. У 2017. број мера кућног притвора повећао се на 243 случаја, док их је 2016. било 170.

е.  Ускраћивања права на правично и јавно суђење

Устав јемчи независност судства, али судови су и даље подложни корупцији и политичким утицајима.

У Извештају о Републици Србији за 2018, радном документу Европске комисије који је објављен 17. априла, наводи се да забрињава ниво политичког уплива у судству. Такође се наводи да тренутни уставни и законодавни оквир и даље оставља простор за непримерен политички утицај на правосуђе. У неколико извештаја Европске комисије ово се наводи као разлог за забринутост.
Регионална сарадња на процесуирању ратних злочина и даље представља проблем за све државе учеснице сукоба 1990-их година. Велики разлог за бригу представља и изостанак пуне сарадње Србије са тренутним Механизмом за међународне кривичне трибунале. У Извештају о Републици Србији за 2018, радном документу Европске комисије, наводи се да иако је техничка сарадња Србије у вези са захтевима за помоћ и даље задовољавајућа, нема сарадње када је у питању хапшење особа које су оптужене за непоштовање суда.
Због одлагања није дошло до брзе имплементације Националне стратегије за процесуирање ратних злочина, која је усвојена 2016. У Извештају Фонда за хуманитарно право наводи се да од усвајања Националне стратегије није остварен напредак у области процесуирања ратних злочина. Од дванаест оптужница које су подигнуте од њеног усвајања, само једна је резултат истраге коју је спровело тужилаштво за ратне злочине Србије; осталих 11 је уступљено директно из тужилаштва за ратне злочине Босне и Херцеговине. Суђења за ратне злочине и даље трају неразумно дуго. Није забележен напредак у области процесних права жртава, а број несталих лица се не смањује динамиком предвиђеном Националном стратегијом
Још један разлог за озбиљну забринутост јесте и тај што је Србија од јануара 2016. до маја 2017. на месту Тужиоца за ратне злочине имала заменика тужиоца. Заменик тужиоца није имао формалну надлежност за вршење ове дужности, што су адвокати одбране искористили да оспоре валидност тужилаштва у неколико поступака и истражних чинова који су обављени током овог периода. У седам предмета оптужнице су одбијене, и захтевано је да се једна оптужница поново поднесе, док је у шест преосталих предмета тужилаштво морало да поднесе захтев за понављање поступка. Пет захтева су били усвојени. Ова питања додатно одлажу већ дуготрајна суђења за ратне злочине.

Суђења су одлагана и због тога што нису били постављени тужиоци за ратне злочине.

Судски поступци

Устав и закони јемче право на правично и јавно суђење, и независно судство углавном поштује то право.

Устав и закони јемче окривљенима поштовање претпоставке невиности. Власти су дужне да у најкраћем року подробно обавесте окривљеног о делу које му се ставља на терет и да му, ако је потребно, обезбеде бесплатан превод на језик којим говори. Окривљени има право на правично и јавно суђење у разумном року, мада постоји могућност да се јавност искључи током поступка ако суд закључи да ће се тако заштитити морал, јавни ред, национална сигурност, интерес малолетника, приватност учесника или док сведоче заштићени сведоци.
На свим суђењима, осим оним за организовани криминал и ратне злочине, присуствују судије-поротници. Окривљени имају такође право да им се о трошку државе обезбеди бранилац у случају када немају средстава да сами ангажују представника и још у два случаја: када се терете за дело за који је прописана казна од три или више година затвора или када је одбрана обавезна. Окривљеном и адвокатима углавном се оставља довољно времена и обезбеђују одговарајућа средства да припреме одбрану. Окривљени има право да присуствује сопственом суђењу, да разматра доказе власти, да испитује сведоке, и не сме се присиљавати да сведочи или да призна кривицу. И окривљени и тужилац имају право жалбе на пресуду.
Власти у пракси углавном поштују ова права; окривљени се понекад жале да им није било допуштено да предоче своје доказе суду и да позову своје сведоке. Окривљени лошијег материјалног стања теже ангажују правног заступника, будући да у држави не постоји бесплатна правна помоћ у свакој прилици. Бесплатна правна помоћ зајемчена је само у тежим случајевима, када окривљени по закону мора имати браниоца.

Политички осуђеници и притвореници

Нема података о постојању политичких осуђеника или притвореника.

Грађанске парнице и правни лекови

Устав јемчи право грађанима да се у случају кршења људских права жале Уставном суду. Осим што одлучује о томе да ли је дошло до повреде људских права, одлука овог суда омогућава потраживање одштете. Власти махом поштују одлуке Уставног суда. У случајевима кад су исцрпљени сви правни лекови у домаћем судству, а постоји сумња да је дошло до кршења Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, грађани се могу жалити Европском суду за људска права.

Враћање имовине

Власт је усвојила потребне законе и/или механизме, и невладине организације и групе које се залажу за људска права наводе да је постигнут знатан напредак у решавању захтева за враћање имовине одузете у време Холокауста, укључујући и страним држављанима.

У складу са учествовањем Србије у доношењу Терезинске декларације, скупштина је 2016. усвојила Закон о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих правних наследника. Овим је Јеврејској заједници омогућено да подноси захтеве за враћање имовине која потпада под ову категорију, не ограничавајући право будућих потражилаца да затраже пренос права својине. Закон као „имовину без наследника“ дефинише сваку имовину за чије враћање није поднет захтев према Закону о враћању одузете имовине. Заједница мора поднети доказ о томе да је претходни власник био припадник Јеврејске заједнице, и да му је имовина одузета за време Холокауста. Закон је такође предвидео да се Савезу јеврејских општина даје финансијска помоћ из републичког буџета. Висина помоћи је 950 хиљада евра (1.1 милион долара), и исплаћиваће се једном годишње наредних 25 година; власти су у току извештајне године извршиле другу исплату.

Државна Агенција за реституцију примила је 239 захтева јеврејских општина у Србији и од почетка године до новембра вратила Јеврејској заједници девет станова без наследника, 29 грађевинских парцела, 39 зграда и 250 хектара пољопривредног земљишта.

Влада је именовала новог представника у Одбор за надзор, који је састављен према Закону о отклањању последица одузимања имовине жртвама Холокауста које немају живих правних наследника из 2016, како би се водило рачуна како се управља имовином и средствима која су у виду одштете враћена јеврејским општинама у Србији.

ф. Неоснованог угрожавања неповредивости приватности, породице, стана или преписке

И мада су Уставом ова дела забрањена, има навода да власти нису поштовале неповредивост преписке и комуникације. Закон обавезује припаднике Министарства унутрашњих послова да траже писмено одобрење суда пре него што почну надгледање сумњиве криминалне радње, или налог за улазак у туђи посед, изузев када треба заштитити нечији живот или имовину. Полиција често крши ове уредбе.

У мају је заштитник грађана послао допис служби БИА да се изјасне у вези са тиме да ли су 2016. достављали личне информације о новинару Стефану Дојчиновићу таблоиду Информеру. Дојчиновић је покренуо поступак 2016.

Према истраживању ШАРЕ фондације државни органи сваке године надзиру комуникацију близу сто хиљада грађана. Према подацима оператера мобилне телефоније Теленор, власти су у 2016. оствариле седамдесет хиљада приступа телефонима и другим електронским уређајима грађана.

Борци за људска права и представници невладиних организација сматрају да не постоји адекватна парламентарна контрола безбедносних агенција.

Други део. Поштовање грађанских слобода, као што су:

а. Слобода изражавања и медија

Устав и закони гарантују слободу изражавања, укључујући и слободу штампе, али недовољна транспарентност у погледу медијског власништва, стално мешање власти у питање медијског власништва, претње и напади на новинаре подривају ове слободе. Независни посматрачи тврде да је 2017. година била једна од најлошијих година кад је реч поштовање медијских слобода у земљи. Тренд опадања медијских слобода наставио се током читаве године.

Слобода штампе и медија: Иако независне медијске организације и даље постоје и настављају да изражавају широк спектар мишљења, новинске организације и међународни посматрачи тврде да се притисак власти на медије појачава. Власти према наводима контролишу медијске куће кроз приход од оглашавања и додељивање медијских субвенција. Према испитивању Репортера без граница из 2017, власт је највећи оглашивач у земљи и она своју куповну моћ користи да подржи провладин уређивачки садржај и да угуши критичка гледишта. Неколико независних новинара и медијских кућа тврде да су изложени притисцима у виду усмерених пореских контрола, кампања оцрњивања, претњи и политички мотивисаних напада.

Насиље и узнемиравање: Закон забрањује претње и све видове притисака на јавна гласила и новинаре, као и свако друго мешање које може угрозити њихов рад. Асоцијација независних медија Србије је у 2017. пријавила најмање 92 случаја у којима су новинари били жртве напада, претњи или политичких притисака. У те нападе спадали су вандализам, застрашивање и физичким напади.

За време одржавања председничке инаугурације у мају 2017. чланови обезбеђења СНС-а, који су обезбеђивали догађај, напали су шест новинара. Иако постоје фотографије на којима редари вуку и даве новинаре, државно тужилаштво је одбацио оптужбе тврдећи да не постоје елементи кривичног дела. Новинари су поднели жалбу вишем јавном тужилаштву крајем 2017; до краја године није остварен никакав напредак у решавању овог случаја.

Телевизија Н1 често се налази на мети критика власти. Поједини посматрачи сматрају да је овакав критички став власти заслужан за напад на новинара Н1 Николу Радишића, који се одиграо у јануару. Два непозната лица пришла су Радишићу, кога су препознали на улици, и почели да га пљују и вичу на њега.

У извештају Амнести Интернешенела за 2017-18 за Србију, наводи се да су истраживачки новинари подвргнути кампањама блаћења од министара и медија блиских власти. Конкретно, у извештају се наводи да су новинари који раде за Мрежу за истраживање криминала и корупције (КРИК) добијали претње смрћу, а да је њиховој истраживачкој новинарки Драгани Пећо обијен стан. Кампањи блаћења подвргнуто је и истраживачко извештавање ове Мреже о необјашњивом извору новца од кога је министар одбране Александар Вулин купио некретнину у Београду. Представници Покрета социјалиста сместа су реаговали на ову причу, објавивши изјаву у којој главног и одговорног уредника КРИК-а, Стевана Дојчиновића, оптужују да је наркоман и страни плаћеник.

Организације које надзиру поштовање људских права наводе да још нису разрешена ранија убиства неколико новинара, између осталих, убиства новинара Славка Ћурувије (1999), Даде Вујасиновић (1994) и Милана Пантића (2001).

У истраживању које је спровела фондација „Славко Ћурувија“, Контрола и слобода медија – сведочење новинара, утврђено је да 74 посто новинара у Србији сматра „да постоје озбиљне препреке у испољавању слободе медија“ или да уопште не постоји медијска слобода. Готово две трећине анкетираних новинара сматра да политички естаблишмент има најјачи утицај у медијској заједници.

Цензура или филтрирање садржаја: Постоје наводи да држава активно утиче на извештавање медија у вези са једним бројем питања. Медији су понекад због економског притиска принуђени да врше аутоцензуру и не објављују садржаје у којима се критикује власт, у страху од економских последица.  Верује се да се знатан проценат рекламног прихода обезбеђује из фондова под контролом државе, чиме држава добија снажан уплив у рад медијских кућа. Према наводима регионалне групе за заштиту медија фаирпресс.еу. влада сваке године издваја преко две милијарде динара (19,2 милиона долара) за финансирање медија; ко су добитници тих средстава није јавно откривено. Организације које надзиру поштовање људских права сматрају да је медијско тржиште презасићено да би медијске куће могле финансијски опстати без помоћи државе или приступа рекламним уговорима које држава обезбеђује.

Према наводима Центра за истраживачко новинарство Србије провладини таблоиди Српски Телеграф  и Информер добили су 23,5 милиона динара (225 хиљада долара) од државе, упркос честом кршењу Кодекса новинара Србије. У међувремену, државни новац је ускраћен дневном листу Данас, агенцији Бета, недељнику Нови магазин и Медијском центру Независне асоцијације новинара Србије – који нису имали ниједну опомену савета за штампу. У извештају се закључује: „Ствари су потпуно јасне: продржавни медији добијају новац на државним конкурсима.“

Истраживање Центра за истраживање, транспарентност и одговорност показује да су представници власти од октобра 2017. до средине јануара 2018. добили четири пута више времена у медијима од представника опозиције. Након објављивања резултата истраживања провладина телевизијска кућа Пинк искористила је свој програм да дискредитује Центар и новинарку Тамару Скроззу, која је иначе чланица управног одбора Центра. Центар за истраживачко новинарство објавио је да је Пинк Интернатионал, родитељска фирма телевизије Пинк, добио зајам од преко десет милиона евра (11,5 милиона долара) од Агенције за осигурање и финансирање извоза 2014, уз већ обећаних 2,5 милиона евра (2,9 милиона долара). Та иста Агенција је, како се наводи, овој фирми обезбедила 2017. додатни зајам од 3,2 милиона евра (3,7 милиона долара). Власти нису обезбедиле информације којима би се објаснило због чега један државни орган, који има задатак да подржава извоз, финансира приватну телевизијску компанију.

Утицај невладиних чинилаца: Током извештајне године неколико медијских кућа објавило је чланке у којима се један број новинара, активиста невладиних организација и представника независних институција проглашавају државним „издајницима“ којима је циљ да насилно свргну с власти уставни поредак.

Убрзо пошто је Независно удружење новинара Србије реаговало због спорог напредовања истраге убиства истакнутог политичара заједнице Срба на Косову, Оливера Ивановића, који је убијен 16. јануара, председник Вучић је оптужио председника НУНС-а Славишу Лекића, потпредседника НУНС-а и главног уредника агенције Бета Драгана Јањића, и остале да тврде како је убиство можда политички мотивисано. На једној веб страници су постављени Јањићева фотографија и адреса стана, уз натпис: „Овако изгледа неко ко мрзи све што је српско“. Међу реакцијама на Фејсбуку били су и следећи коментари „Просвирајте му метак кроз главу“ и „Обесите га на тргу.“

Слободно коришћење интернета

Нема података да су власти ограничавале или ометале приступ интернету, надзирале приватну онлајн комуникацију без одговарајућег законског одобрења, нити да су цензурисале интернет садржај.

И мада се приступ интернету и даље не ограничава, закон обавезује телекомуникационе оператере да годину дана чувају податке. Реч је о подацима о извору и одредишту комуникације, о почетку, трајању и завршетку комуникације, о врсти комуникације, идентификацији корисничког терминала, локацији мобилног корисничког терминала. И док обавештајне службе овим подацима могу приступити без судског налога, закон налаже да се за приступ садржају комуникације мора тражити судски налог.

Према најсвежијим подацима Републичког завода за статистику 68 посто грађана поседује интернет везу.

Слобода научног и уметничког стваралаштва

Власти нису ни на који начин гушиле академске слободе или ограничавале културне догађаје.

б. Слобода мирног окупљања и удруживања

Закон јемчи грађанима право на мирно окупљање и удруживање, али власти ова права у неким случајевима ограничавају.

Слобода мирног окупљања

Устав јемчи право на мирно окупљање, што власти углавном у пракси поштују. Организатори протеста су по закону дужни да траже дозволу полиције за одржавање догађаја и да у захтеву наведу тачан датум, време и процену броја учесника. Полиција углавном одобрава протесте који неће угрозити грађане и јавни саобраћај; у супротном, полиција доноси одлуку тек у договору с градским властима. О окупљањима за која се процењује да ће имати висок безбедносни ризик одлуку доносе више инстанце власти.

У свом радном документу, Извештају за Србију за 2018. годину, Европска комисија такође примећује да још нису усвојени подзаконски акти неопходни за потпуно спровођење закона о слободи окупљања. Особље Комисије такође наводи бројне случајеве прекомерне употребе силе од стране органа за спровођење закона и примећује да насилни изгредници на тим контра окупљањима често нису кривично прогоњени.

Слобода удруживања

Устав јемчи слободу удруживања, што власти углавном поштују.

Сви привредници су наставили да плаћају обавезну годишњу чланарину Привредној комори Србије. У марту 2017. Удружење за заштиту уставности и законитости поднело је жалбу Уставном суду, тврдећи да је обавезно чланство противно Уставу. Уставни суд још није донео пресуду у овом случају.

ц. Верске слободе

Видети документ Стејт департмента: Извештај о међународним верским слободама на www.стате.гов/религиоусфреедомрепорт/.

д. Слобода кретања, интерно расељена лица, заштита избеглица и лица без држављанства

Устав јемчи грађанима да се слободно крећу у земљи, да путују у иностранство, да се иселе и репатрирају, што власти у пракси углавном поштују.

Власти су сарађивале са Канцеларијом Високог комесаријата Уједињених нација за избеглице и другим хуманитарним организацијама у пружању заштите и помоћи интерно расељеним лицима, избеглицама, мигрантима, мигрантима повратницима, тражиоцима азила, лицима без држављанства и осталим угроженима особама.

Интерно расељена лица

У складу с Водећим принципима о интерној расељености Уједињених Нација закон обезбеђује заштиту интерно расељеним лицима, али у неким областима нема потпуне имплементације одредби. Према званичним статистичким подацима Комесаријата за избеглице на територији Србије пребива око 200.000 расељених лица са Косова, углавном Срба, Црногораца, Рома, Египћана, Ашкалија, Горана и Бошњака, избеглих из тадашње аутономне покрајине Југославије у време сукоба 1998-99. Близу осамдесет посто расељених лица живи у урбаним областима. Према наводима Комесаријата за избеглице преко 68.000 избеглих лица су у изузетно тешком положају и потребна им је помоћ.

Ова интерно расељена лица испуњавају према УНХЦР-у један или више критеријума социјалне угрожености, као што су живот у домаћинству чији је приход испод линије сиромаштва; живот у недостојанственим условима; постојање менталног или физичког оштећења; самохрано родитељство; старост, као и то што је реч о женама, деци или адолесцентима из ризичних група.

Према истраживању УНХЦР-а, најугроженија и најмаргинализованија етничка мањина међу интерно расељеним лицима су Роми, па тако 92 посто интерно расељених Рома од укупно 20.000 живи испод линије сиромаштва, а 98 посто ромских домаћинстава нема средстава за подмиривање основних прехрамбених потреба или плаћање комуналија, здравствене неге, средства за хигијену, образовања и градског превоза. Стопа незапослености међу расељеним Ромима је 74 посто. Према подацима УНХЦР-а, готово деведесет посто расељених Рома живи у неусловним објектима, јер већина није успела ни да се интегрише нити да се врати својој кући. Према наводима Комесаријата држава је у протеклих осамнаест година, уз подршку међународне заједнице, имплементирала мере и активности у вези са прихватањем и бригом за интерно расељена лица са Косова, како би им се обезбедили адекватни услови за живот. Према последњем истраживању обезбеђено је преко 4.700 стамбених јединица, које су углавном дефинисане као станови за једну породицу. Није познато колико је тих стамбених јединица додељено интерно расељеним Ромима, који се често и не изјашњавају као Роми.

И мада државни званичници и даље јавно позивају интерно расељена лица са Косова да се врате на своја огњишта, високи јавни функционери такође тврде да у многим случајевима то није безбедно. У циљу пружања помоћи избеглицама из Хрватске и Босне и Херцеговине, као и интерно расељеним лицима, углавном са Косова, Влада је наставила да имплементира Националну стратегију за решавање питања избеглих и интерно расељених лица из 2002. Стратегија је проширена и дорађена 2015, и требало би да се њена примена настави до 2020. Стратегија није свеобухватна и не успева да обезбеди техничке и финансијске капацитете за обезбеђивање трајних решења за интерно расељена лица. До извесног помака дошло је у склопу Скопског процеса, који је почео 2014. када су владе Србије, Македоније, Црне Горе и Косова идентификовале сигурност, имовину, управљање подацима, документацију и планирање решења као питања која треба решавати и усагласиле се око акција које треба предузети. Усвајање и имплементација ових акција, међутим, и даље је у току. УНХЦР наводи да власти и даље смањују количину средстава која су потребна за интеграцију интерно расељених лица како би избегли притисак Европске уније да уложе додатна средстава у ове програме. Држава је у току године обезбедила 173 стамбене јединице и 151 програм доходоване активности за интерно расељена лица. Локалне невладине организације и међународне организације обезбеђивале су додатне објекте за смештај интерно расељених лица и пружале им новчану и бесплатну правну помоћ приликом уписа у матичне књиге, решавања имовинских захтева, остваривања права запослених и вађења личних докумената.

Услови у којима живи велики број интерно расељених лица и даље су повод за бригу. Многи од 68.000 изузетно угрожених интерно расељених лица са Косова живи у неусловном приватном смештају. Из Комесаријата за избеглице и миграције наводи се да је у три званична колективна центара боравило 68 интерно расељених лица са Косова; 52 интерно расељена лица са Косова су Роми смештени у такозваном колективном центру „Салваторе“ у Бујановцу, и то у најнужнијем смештају у објектима који су првобитно били намењени привременом боравку. Ова интерно расељена лица су посебно маргинализована и, према наводима из УНХЦР-а, немају приступ социјалној помоћи или програмима економског оснаживања.

Најугроженија интерно расељена лица су Роми која живе у дивљим насељима, без базичне инфраструктуре, струје, воде и санитарних услова, и који су у сталном страху од избацивања. Ове ромске заједнице се углавном налазе у урбаним крајевима; нека од најугроженијих дивљих насеља су Чукаричка шума у Београду, Велики рит у Новом Саду и другим градским областима

Заштита избеглица

Протеривање или враћање силом (рефоулемент): Представници хуманитарних организација наводе да Србији недостају средства и стручни кадар како би се тражиоци азила заштитили од насилног враћања.

У разним новинским и хуманитарним извештајима наводи се да се власти не суздржавају од насилног враћања нерегуларних миграната пре него што утврде да ли су они можда тражиоци азила. Према веродостојним извештајима група од 25 припадника авганистанске националности изразили су своју намеру да потраже азил у фебруару 2017. Мигрантима је издата потврда о израженој намери за тражење азила на основу које је требало да се јаве у Прихватни центар Дивљани, у складу са Законом о азилу. У Прихватном центру Дивљани нису могли да потврде долазак ове групе, и извештаји указују на то да су је српске безбедносне снаге избациле у Бугарску. Владина Група за решавање мешовитих миграционих токова није била активна читаве године, није разматрала ниједно питање из свог ресора нити давала обавештења о броју нелегалних улазака који су спречени од првог јануара. УНХЦР процењује да је до августа 5.267 лица спречено да са територије Србије нелегално пређе у Мађарску, Босну и Херцеговину, Хрватску.

Одобравање азила: Закон предвиђа могућност давања азила или избегличког статуса и власти су установиле систем за пружање заштите избеглицама. Канцеларија за азил у оквиру Министарства унутрашњих послова, која је задужена за имплементацију система, чини то са смањеном ефикасношћу услед недостатка капацитета, средстава и обученог особља.

И мада је закон генерално усаглашен с међународним стандардима, због пропуста и одлагања његове примене изостаје брза и ефикасна процена индивидуалних потреба тражилаца азила. У већини случајева процедура решавања захтева се прекида или суспендује јер су тражиоци у међувремену напустили земљу. Према наводима УНХЦР-а, главни разлог што тражиоци азила напуштају Србију јесте тај што нису заинтересовани да остану да живе у њој, али и предуго трајање законске процедуре за решење захтева за азил.

Канцеларија за азил доделила је субсидијарну заштиту за четрнаест тражилаца азила и избеглички статус за девет лица која су у току године потражила азил. У марту је у скупштини усвојен нови Закон о азилу и привременој заштити, који је почетком јуна ступио на снагу. Овај закон у теорији означава корак напред, јер тражиоцима азила пружа процедуралне гаранције, и побољшава све кораке који се односе на децу-тражиоце азила. Практичан ефекат који промене закона имају у домену система тражилаца азила није се могао евалуирати због кратке примене закона.

Власти су 2017. прошириле постојећу мрежу од пет званичних центара за азиланте (у Крњачи, Сјеници, Тутину, Бањи Ковиљачи и Боговађи) и отвориле још тринаест центара (у Суботици, Принциповцу, Шиду, Адашевцу, Бујановцу, Врању, Прешеву, Димитровграду, Пироту, Дивљанима, Босилеграду, Сомбору и Кикинди), који могу да приме готово 6 хиљада људи. У септембру су затворили центре у Дивљанима, Прешеву и Димитровраду због смањења популације мигранта. Ови прихватни центри би се брзо могли поново отворити у случају да се прилив миграната повећа. Власти су у току године такође подигле три велика шатора у Адашевцима, близу границе са Хрватском, како би сместили тражиоце азила који чекају да пређу границу.

Према наводима невладиних организација и агенција Уједињених нација мађарске власти спроводе праксу „враћања“ нерегуларних избеглица на територију Србије, укључујући и оне који уопште нису претходно боравили на територији Србије, већ су у Мађарску ушли из неке друге државе.

Сигурна држава порекла/транзита: У међународним хуманитарним организацијама са забринутошћу гледају на начин на који власти тумаче и користе појам сигурне треће земље. Пракса је власти да глатко одбијају молбе тражилаца азила из „сигурних држава порекла“. Органи одбацују готово све захтеве лица која у Србију улазе из неке од држава са списка сигурних трећих земаља и оглашавају се ненадлежним. Приликом одлучивања у поступку екстрадиције изручују тражиоце азила без правоснажне одлуке о њиховом захтеву за азил, као и без испитивања потенцијалног ризика од прогона у земљи порекла, стриктно се држећи само одредаба закона. Органи надлежни и за процедуру додељивања азила и за поступак екстрадиције не испитују ризике од прогона у земљи порекла (на темељу којих су ова лица затражила азил); у два случаја органи су изручили тражиоце азила у земљу порекла. У једном случају Канцеларија за азил утврдила је на основу молбе за азил да је у конкретном захтеву надлежна Црна Гора (одакле је тражилац азила ушао у Србију), али органи надлежни за екстрадицију испоручили су га Турској, у земљу порекла.

У УНХЦР-у сматрају да су оваква пракса, баш као и списак „сигурних трећих земаља“ неадекватни зато што их је Министарство иностраних послова одредило искључиво на основу државних односа и веза са тим земљама, а не на основу хуманитарних прилика и стварног стања људских права у њима. Последица тога је да се све суседне државе које Србија признаје налазе на списку „сигурних трећих земаља“. Нови Закон о азилу и привременој заштити уводи давање процедуралних гаранција тражиоцима азила с циљем да се ограничи коришћење концепта „сигурне треће земље“ тако што ће се органи који одлучују о азилу обавезати да у сваком индивидуалном случају испитају његову примењивост.

Запослење: Тражиоци азила стичу право на приступ тржишту рада девет месеци након подношења захтева, ако није донета одлука о њиховом захтеву. Приступ тржишту рада има и лице којем је одобрено право на азил по завршетку процеса доношења одлуке.

Приступ основним услугама: Тражиоци азила, мигранти и избеглице имају право да користе услуге здравствених и образовних служби, али то у пракси ограничавају препреке као што су језичке и културне разлике.

Трајна решења: Власти обезбеђују помоћ за добровољни повратак и интеграцију избеглица из бивше Југославије. Они који уместо повратка у домовину одаберу интеграцију уживају иста права као и држављани Републике Србије, између осталог и приступ основним услугама као што су здравство и образовање, и олакшана им је натурализација; право гласа стичу тек пошто се заврши процес њихове натурализације. Према званичној статистици Српског комесаријата за избеглице и миграције у земљи борави 26.502 избеглице (18.232 из Хрватске и 8.270 из Босне и Херцеговине), мада власти процењују да се број бивших избеглица, које се јесу натурализовале али не и до краја интегрисале у социјалне и економске токове државе, креће између 200.000 и 400.000.

У колективним центрима више нема избеглица досељених у време распада Југославије. Власти су у току године директно финансирале 178 стамбених јединица за ове избеглице.

Србија је заједно с Босном и Херцеговином, Хрватском и Црном Гором учествовала у осмишљавању регионалног стамбеног пројекта који би омогућио стамбено збрињавање близу шеснаест хиљада угрожених породица које су решиле да се интегришу. Од свог оснивања, донатори за регионалне стамбене пројекте одобрили су девет пројектних понуда за стамбено збрињавање преко 7.000 избегличких породица које живе у Србији. До краја године преко две хиљаде пројеката је обезбеђено или је било у изградњи. Укупна вредност седам пројеката износи 152 милион евра (175 милиона долара), од чега је Влада уложила 25,2 милиона евра (29 милион долара). У Србији је током извештајне године обезбеђено 772 стамбене јединице.

Привремена заштита: Власти у току године нису одобриле ниједну привремену заштиту.

Лица без држављанства

Лица у опасности да остану без држављанства у стицању националности ометају сиромаштво, друштвена маргинализованост, недовољна обавештеност, сложене и исцрпљујуће бирократске процедуре, потешкоће у вађењу докумената, непостојање сталног места пребивалишта или то што нису уписани у матичну књигу рођених.

Према процени УНХЦР-а око 2.200 лица – углавном Рома, Египћана и Ашкалија – у опасности су да остану без држављанства, од чега близу 300 њих није уписано у књигу рођених. Постоје закони и процедуре којима се омогућава накнадно уписивање у матичну књигу и пријава боравка, као и стицање националности. Деца родитеља који немају личне документе (личну карту) не могу, међутим, бити уписана у књигу рођених одмах по рођењу, чиме се стварају нови случајеви лица која су у опасности да остану без држављанства.

Један пример је случај Р.А. и њене породице, припадника ромске мањине, који су побегли са Косова након сукоба 1999. године. Р.А. је 2000 родила девојчицу којој је дала име Н. Када се Р.А. породила, није имала ни личну карту ни извод из матичне књиге да докаже свој идентитет. Када је дошла у болницу као презиме навела је презиме свог невенчаног супруга, с којим није била у формалном браку. Према важећим правилима и одредбама, да би се новорођено дете завело у књигу рођених мајка мора да приложи и свој извод из матичне књиге рођених и личну карту. Будући да Р.А. није имала ни једно ни друго, дете је остало нерегистровано. Једној невладиној организацији, која пружа бесплатну правну помоћ, било је потребно пет година да упише Н. у књигу рођених, а у засебној процедури морало се утврдити дететово држављанство. Р.А. је 2015. први пут добила личну карту. После добијања личне карте започела је процедуру за регистровање своје ћерке Н. Током ове процедуре морала је исправити све грешке које су биле резултат погрешно заведених болничких података из времена када се Н. родила. Пошто су покушаји да региструје Н. пропали, суд је тражио да се утврде датум и место рођења девојчице, и тај процесе је још у току.

Због постојећих одредаба, деца родитеља без личних докумената могу остати незаведена у матичну књигу рођених највише годину дана. Док их не упишу у књигу рођених, деца су правно невидљива, у опасности да постану лица без држављанства и ускраћен им је приступ многим услугама, као што су здравствена и социјална заштита.

Трећи део. Право грађана да учествују у политичким процесима

Устав и закон јемче грађанима могућност да бирају своју власт, слободно и поштено кроз периодичне и веродостојне изборе, засноване на универзалном и једнаком праву гласа, гласајући тајно и лично.

Избори и политичка заступљеност

Последњи избори: У Србији су у одржани ванредни парламентарни избори 2016. и председнички избори 2017. Александар Вучић, председник Српске народне странке, изабран је за председника, освојивши око 55 посто гласова.

Међународни посматрачи су истакли да су избори углавном били слободни, али да је владајућа странка имала предност у обе политичке кампање. У коначном извештају Ограничене мисије за посматрање избора при Канцеларији за демократске институције и људска права (ОЕБС/КДИЉП) закључује се да су гласачи на председничким изборима 2017. могли да бирају између заиста различитих кандидата, те да су кандидати могли да спроводе кампању на слободан начин. Кампањом је, међутим, доминирао тадашњи премијер Александар Вучић коме је ишло у прилог нејасно разграничење између активности које је спроводио у склопу изборне кампање и оних активности које је спроводио као премијер.

У марту су одржани избори за Скупштину града Београда. У Београду живи 1,6 милиона становника, па се место градоначелника Београда сматра трећом најутицајнијом политичком позицијом у земљи. Због овога, али и због историјске улоге Београда као центра моћи опозиционих странака, ови избори су имали огромну медијску заступљеност и политичку пажњу. Српска напредна странка председника Вучића освојила је готово 45 посто гласова, добивши тако већину у скупштини. На изборима су учествовале 24 политичке странке, али само још три су прешле изборни цензус од пет посто освојених гласова. И мада су партије могле углавном да спроводе кампање на слободан начин, опозиционе странке су изразиле забринутост због ограниченог приступа домаћим медијским кућама.

У сва три недавна изборна циклуса, неизбалансирано извештавање медија, поуздани наводи о вршењу притисака на бираче и запослене у структурама уско повезаним са државом, као и злоупотреба јавних ресурса за спровођење кампање пољуљали су једнакост такмичара. Механизми којима је регулисано спровођење избора као и њихова контрола нису ефикасно искоришћени у циљу заштите праведности такмичења. Иако правни оквир обезбеђује услове за спровођење демократских избора, у њему нису на свеобухватан начин обрађени сви темељни аспекти процеса, због чега одређена подручја остају недовољно прецизно или адекватно регулисана.

Посматрачка мисија Центра за истраживање, транспарентност и одговорност која је надгледала изборе за Градску скупштину Београда пријавила је озбиљна кршења гласачке процедуре на осам посто бирачких места, што је већи број нерегуларности од оног који је пријављен на председничким изборима 2017. или парламентарним 2016.

Заступљеност жена и представника мањина: Закон не ограничава учешће жена и представника мањина у политичким процесима, те они учествују у њима. Према закону о локалним и парламентарним изборима, међу свака три кандидата на листи мора се наћи један кандидат мање заступљеног пола. Мањинским групама потребно је само хиљаду потписа за регистрацију политичке странке у поређењу са десет хиљада потписа колико је потребно већинским странкама.

Четврти део. Корупција и нетранспарентност власти

Закон предвиђа кривичне казне за корумпиране функционере. У јавности је пак распрострањено уверење да држава примењује законе недоследно и несистематично и да високи функционери понекад некажњено учествују у корупцији. У извештају Европске комисије за Србију за 2018. наводи се да је Србија направила напредак у борби против корупције. У току године било је бројних пријава корупције на нивоу власти.

Од 1. марта почела су са радом четири нова посебна одељења тужилаштва, специјализована за борбу против корупције и привредних преступа, као и четири одговарајућа одељења тужилаштва и осам полицијских јединица, према закону усвојеном 2016. Закон тужилаштвима даје овлашћење да формирају „ударне групе“ и да побољшају проток информација између других државних органа и државног тужилаштва.  Према закону такође ће постојати службеници за везу у релевантним државним органима, као што су Управа за спречавање прања новца, Агенција за борбу против корупције, Управа за јавне набавке и Државна ревизорска институција.

Од 1. марта ступиле су на снагу измене Кривичног законика, усвојене 2016. Овим изменама проширен је списак кривичних дела против привреде и унете су измене код кривичног дела утаје пореза. Према тим новинама тужилаштво више не мора утврђивати да ли су приходи законито стечени, па ће се поступак доказивања утаје пореза вршити и у ситуацијама када окривљени није пријавио незаконито стечене приходе. Осим тога, у случају нових одредби о прању новца више није потребно доказивати криминалне радње у позадини, већ само да је окривљени знао да се ради о прању новца стеченог криминалним активностима.

Нови државни орган, Агенција за борбу против корупције, треба да представља независну институцију која води регистар прихода и имовине функционера, надзире финансирање политичких странака и потенцијални сукоба интереса. У јануару је за директора изабран Драган Сикимић. У медијима су изразили забринутост јер је Сикимић био донатор владајуће политичке странке и довели су у питање његову подесност за директора Агенције. Фридом хаус је умањила скор Србије на скали плурализма и партиципације, због смањења средстава и активности Агенције за борбу против корупције.

Експерти из Европске уније примећују сталан проблем претераног коришћења нејасно дефинисане оптужбе за „злоупотребу службеног положаја“ код наводних случајева корупције у приватном сектору. И поред тога што се представници власти јавно залажу за борбу против корупције, и Савет за борбу против корупције и невладина организација Транспарентност Србија настављају да критикују недовољну транспарентност власти.

Корупција: Иако је правни оквир за борбу против корупције углавном успостављен, регулаторна тела за борбу против корупције обично немају довољно квалификованог кадра и нису и даље оствариле интеграцију са осталим правосудним органима, што ограничава размену информација и доказа са тужилаштвом.

Током године било је бројних случајева корупције. Један пример је одбијање полиције да асистира у рушењу нелегално сазиданог објекта на Панчићевом врху на Копаонику у августу извештајне године. Без обзира што је непознатом инвеститору одобрена грађевинска дозвола за изградњу привременог објекта од 150 квадрата, он је изградио стални објекат од преко хиљаду квадрата. Полиција је одбила да пружи неопходну помоћ приликом спровођења извршења рушења, због чега је рушење одложено.

У септембру 2017. Апелациони суд поново је разматрао пресуду Мирославу Мишковићу, власнику Делта Холдингса, за утају пореза. Суд је укинуо део пресуде којом је Мишковић био осуђен на пет и по година затвора и казну од осам милиона динара (77.000 долара) и наложио да се понови суђење пред Специјалним судом у Београду због повреда одредби кривичног поступка. Апелациони суд је такође ослободио Мишковића за оптужбе за злоупотребе службеног положаја у приватизацији путарског предузећа и укинуо нижу пресуду на пет година затвора и казну од осам милиона динара (77.000 долара) у делу у којем је осуђен због извршења кривичног дела пореска утаја у помагању сину. Поновно суђење због оптужбе за утају пореза пред Посебним одељењем за сузбијање корупције Вишег суда у Београду у време писања извештаја још није било окончано. Активисти из домена правосуђа изражавају забринутост због могућности да су Мишковићево хапшење и судски процес политички мотивисани.

Две године после рушења објеката у београдском насељу Савамала, Министарство унутрашњих послова поднело је кривичну тужбу само против Горана Стаменковића, полицајца који је тада био на дужности, за несавестан рад. Стаменковић је 23. маја признао кривицу за шта је осуђен на пет месеци затвора и две године условне казне. Нико од службеника на вишим положајима нити маскираних мушкараца који су рушили објекте није ухапшен нити је кривично гоњен.

За време лета нова одељења за сузбијање корупције пријавила су пораст активности у борби против корупције. Од марта, када су нова одељења јавних тужилаштава за прогон кривичних дела корупције почела са радом, до новембра, посебна одељења тужилаштва су помогла да се изрекну осуђујуће пресуде против 142 особе, што је пораст у односу на 2017. Број предмета који улазе у судски поступак указује на побољшање сарадње одељења за борбу против корупције тужилаштва са осталим државним органима у истраживању малверзација и подизању оптужница против окривљених.

Пријављивање имовине и прихода: Закон налаже постављеним или изабраним државним функционерима да поднесу извештај о својој имовини и приходима. Агенција за борбу против корупције је тело које по закону треба да контролише предају пријава и врши проверу њихове комплетности и тачности. Подаци су доступни јавности на интернет страници Агенције или на лични захтев. Против оних који не поднесу извештај или који не наведу потпуне податке предузимају се административне и/или кривичне мере. Битне промене у имовинском стању морају се пријављивати сваке године. Функционери су такође дужни да одмах по напуштању положаја поднесу извештај, а затим још две године по престанку вршења јавне дужности морају обавештавати Агенцију о свакој битнијој промени имовинског стања.

У Агенцији за борбу против корупције наставили су да покрећу административне и кривичне поступке против једног броја бивших и актуелних функционера који нису поднели извештај о имовини и приходима или оних који то нису урадили на ваљани начин. У извештају Агенције за 2017, који је објављен у марту, наводи се да је 2017. примљена 41 пријава у вези са сукобом интереса и двадесет пријава због малверзација. Агенција је покренула 203 поступка због сумње на акумулацију функција без претходног одобрења Агенције за борбу против корупције и 170 поступака за друге прекршаје повезане са сукобом интереса или непотизмом. Агенција је 2017. добила једанаест пресуда прекршајних судова, на основу прекршајних пријава поднетих 2016. и 2017. У већини случајева досуђене су казне.

Пети део. Став власти према међународним институцијама и невладиним организацијама које истражују случајеве наводног кршења људских

Власти углавном нису ограничавале рад, истрагу и објављивање налаза у случајевима повреде људских права разним независним домаћим и међународним групама за заштиту људских права. И мада су представници власти генерално сарађивали и излазили у сусрет захтевима ових група, државни органи су се селективно оглушивали на захтеве за слободним приступом информацијама. Групе цивилног друштва бивале су изложене критици, нападима и претњама припадника невладиног сектора, али и провладиних медијских кућа. Оно што је најчешће изазивало овакве реакције био је њихов критички однос према власти или изношење гледишта супротних националистичким ставовима о Косову или подршка Међународном суду за ратне злочине на територији бивше Југославије.

Прекршајни суд у Руми осудио је 1. августа осам активиста и активисткиња Иницијативе младих за људска права са по 50.000 динара (480 долара) због кршења Закона о јавном реду и миру. Они су дувањем у пиштаљке и транспарентом прекинули говор хашког осуђеника Веселина Шљиванчанина. Медији су известили да су активисти и активисткиње нападнути и насилно уклоњени из просторије. Трибину је организовала Српска напредна странка; из странке су касније дали изјаву у којој су окривили протестанте за ометање догађаја. Активисти и активисткиње поднели су кривичне пријаве против непознатих лица; пријаве су одбачене због недостатка доказа.

Владина тела за унапређење стања људских права: Канцеларија републичког заштитника грађана задужена је за идентификовање проблема у раду државних институција и давање препорука и лекова за њихово решавање. Заштитник грађана и даље има локалне канцеларије у три општине са већинским албанским становништвом. Покрајина Војводина има свог Заштитника грађана који је у току године самостално радио.

Заштитник за родну равноправност има право да покреће грађанске парнице против предузећа и владиних институција који крше закон о забрани дискриминације.

Државни функционери, посланици, невладине организације повезане са влашћу и провладини таблоиди наставили су да критикују и нападају Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података. У септембру је Повереник Шабић саопштио да су му упућене претње смрћу; Шабић нападе није пријавио полицији, будући да није очекивао стварну истрагу.

Шести део. Дискриминација, друштвене злоупотребе и трговина људима

Жене

Силовање и насиље у породици: Запрећена казна за силовање мушкараца и жена, као и принуђивање брачног партнера на сексуални однос, креће се до 40 година затвора. Власти не примењују ефикасно овај закон.

За насиље у кући прописана је казна до десет година затвора. Иако је законом предвиђено да жена може тражити судску меру привремене забране учиниоцу да је контактира и прилази јој, власти не примењују закон ефикасно. Према подацима Министарства унутрашњих послова, 25 жена је убијено у породичном насиљу до 15. августа. Број жртава породичног насиља у прва четири месеца извештајне године удвостручио се у односу на исти период 2017. У мају је у општини Косјерић убијена Јелена Грбић пред своје троје малолетне деце. Осумњичени убица и њен невенчани супруг, Иван Радовановић, ухапшен је и оптужен за кривично дело тешко убиство, и тренутно се налази у истражном затвору. Осумњичени је већ био осуђиван због насиља у кући. Према наводима Министарства унутрашњих послова, седам мушкараца је такође убијено у породичном насиљу до 25. јула.

Закон о спречавању насиља у породици појачао је мере против породичног насиља тако што се учинилац привремено удаљава из стана на најмање 48 сати а највише 30 дана. Закон такође захтева да се у полицији, тужилаштву, суду и центру за социјални рад обавезно води евиденција у електронском облику о случајевима насиља у породици, хитним мерама и продуженим мерама.

Представнице женских група критиковале су недостатке у начину на који се примењује закон, наводећи изостанак прецизних статистичких извештаја као и мали број стварних притварања.

У 2017. и првој половини извештајне године Министарство је спровело обуку тужилаца, полицијских службеника и запослених у центрима за социјални рад за поступање и примену овог Закона.

Сексуално узнемиравање: За кривични преступ сексуалног узнемиравања мушкараца и жена законом је запрећена казна до шест месеци, и то у случајевима где није било породично злостављања или коришћења моћи, а до годину дана за злостављање подређеног службеника или штићеника. Према објављеним подацима из истраживања Аутономног женског центра свака трећа жена у Србији доживела је нежељени физички додир, а 80 посто младих је доживело сексуално узнемиравање. И мада законски оквир углавном постоји, закони се ретко примењују и нису довољно оштри да би спречили сексуално насиље. У октобру је полиција оптужила мушкарца за сексуално узнемиравање и нежељено додиривање петнаестогодишње девојчице која се возила јавним превозом у Београду. Женске организације тврде да се случајеви сексуалног насиља и нежељеног додиривања ретко истражују.

Наметнута контрола рађања: Нема извештаја о принудним прекидима трудноће или невољној стерилизацији.

Дискриминација: Иако су жене и мушкарци равноправни пред законом и имају иста права у свим областима, и оним регулисаним законима о породици, вери, личном статусу, раду, имовинско правним односима и наслеђивању, власти не поштују увек ово пракси. Жене су дискриминисане и у кући и на тржишту рада; у браку, приликом развода, остваривања родитељског права, запошљавања, подизања кредита, исплате зараде, затим као власнице или руководиоци предузећа, те у образовању, судским процесима и становању. Према подацима Републичког завода за статистику, жене у просеку проводе двапут више сати на кућним пословима него мушкарци.

Деца

Упис у књиге: Дете стиче држављанство преко једног родитеља. Закон о матичним књигама осигурава свима који се роде право да буду уписани у књиге. Део ромске деце остаје непријављен. Дете је могуће и накнадно пријавити, али процедура је замршена (видети одељак 2.д. Лица без држављанства). Непријављена деца не могу остварити право на јавне услуге, као што је здравствена заштита.

Образовање: Првих дванаест година школовања су бесплатне, али само су обавезни припремни разред и школовање до петнаесте године. Дискриминација мањина и економске недаће спречавају поједину децу да похађају школу. У ромским и сиромашним сеоским заједницама девојчице чешће и раније прекидају школовање него дечаци.

Злостављање деце: Постоје закони који забрањују злостављање деце, и казне се крећу од две до десет година затвора. Према наводима истраживача и новинара, деца су изложена директном и индиректном насиљу, физичком и сексуалном насиљу, емоционалном злостављању и занемаривању. Деца у Србији такође су изложена структурном насиљу, које потиче од постојећих патријархалних структура које омогућавају маргинализацију; овај проблем се манифестује кроз различите врсте дискриминације, дечје бракове и дечји рад. Деца из историјски маргинализованих група, као што су Роми, жртве су различитих видова социјалног искључивања и чешће су изложена маргинализацији. Према наводима Заштитника грађана, једна трећина притужби које се упућују његовој канцеларији повезане су са злостављањем деце. У напорима да спречи злостављање деце Србија се углавном фокусира на заштиту жртава уместо на превенцију злостављања деце кроз циљане интервенције; ови програми подразумевају обуку полицајаца, запослених у школама и социјалних радника, као и оснивање телефонских линија и других платформи за пријављивање насиља.

Присилни и дечји бракови: Доња законска граница за ступање у брак је навршена осамнаеста година живота. Суд може допустити малолетнику старијем од 16 година да ступи у брак пре навршене осамнаесте године ако је довољно зрео да „испуни права и дужности брачног живота“. Дечји бракови склапају се у ромским заједницама, али то нису законити бракови, и зато не постоје статистички подаци о њиховој учесталости. Активисти који се боре за права Рома повремено пријављују смањење броја дечјих бракова, али то се смањење не може документовати.

Сексуална злоупотреба деце: Закон забрањује комерцијално сексуално искоришћавање деце, у шта спада продавање, нуђење и омогућавање проституције и активности у вези са производњом дечје порнографије; власти поштују у пракси ове законе, али ове активности се ипак одвијају. Подаци о овим активностима су ограничени и нису познате праве размере проблема. Доња старосна граница за слободно ступање у сексуалне односе је четрнаеста година, без обзира на сексуалну оријентацију или пол.

Расељена деца: Према извештајима локалних невладиних организација и медија на београдским улицама живи око две хиљаде деце без дома.

Деца у установама: Деца у сиротиштима и другим установама понекад су жртве физичког и емотивног насиља које врше старатељи или они који воде бригу о њима, као и вршњачког сексуалног насиља. Закон о социјалној заштити у први план истиче деинституционализацију деце у установама, међу њима и деце с развојним потешкоћама, и њихово смештање у хранитељске породице. Деца са инвалидитетом која живе у институцијама суочавају се са изолацијом, занемаривањем, недостатком стимулације. Те институције су често попуњене преко капацитета и деца се смештају у исте објекте са одраслима. Представници Иницијативе за права особа са менталним инвалидитетом Србије изражавају забринутост због кршења права институционализоване деце, и наводе да је шездесет посто институционализоване деце са инвалидитетом искључено из образовног система.

Међународне отмице деце: Србија је 1980. потписала Хашку конвенцију о грађанским аспектима међународне отмице деце. Више података потражити у извештају Стејт департмента Годишњи извештај о међународним отмицама деце на хттпс://травел.стате.гов/цонтент/травел/ен/Интернатионал-Парентал-ЧилђАбдуцтион/фор-провидерс/легал-репортс-анђдата.хтмл.

Антисемитизам

Према резултатима Пописа из 2011. године 787 грађана изјаснили су се као Јевреји. И мада закон забрањује говор мржње, поглавари Јеврејске заједнице наводе да ултранационалистичке групе и конзервативне издавачке куће нуде преводе антисемитских књига. У неким књижарама се може наћи избор антисемитских књига, а из Јеврејске заједнице помињу инциденте са антисемитским коментарима на интернет медијима.

Према препоруци Министарства просвете деца и даље у склопу наставног плана и програма, и у основној и у средњој школи, уче о Холокаусту. Постоји неслагање око улоге коју је у нацистичкој окупацији одиграла квислиншка Влада народног спаса на челу са Миланом Недићем. Поједини учесници у расправи и даље настоје да умање и измене улогу покрета који су у Другом светском рату сарађивали с окупатором и учествовали у Холокаусту. Виши суд у Београду одбио је 11. јула захтев за рехабилитацију Милана Недића, премијера Србије током Другог светског рата, одбијајући као неоснован захтев чланова Недићеве породице и неколико организација које представљају политичке затворенике и жртве комунистичког режима. У судској одлуци стоји да је неоснована претпоставка да је Милан Недић лишен слободе „без судске или административне одлуке као жртва прогона из политичких и идеолошких разлога“.

Трговина људима

Видети документ Стејт департмента Извештај о трговини људима на www.стате.гов/ј/тип/рлс/типрпт/.

Особе са инвалидитетом

Устав и закони забрањују дискриминацију особа са физичким, чулним, интелектуалним или менталним сметњама, као и ограничавање њиховог приступа образовању, запошљавању, здравству, информацијама, комуникацијама, зградама, јавном превозу, судовима и другим јавним услугама. Власти не примењују овај закон довољно ефикасно. Услед дубоко усађених предрасуда и недовољне обавештености јавности особе са инвалидитетом и њихове породице изложени су стигматизацији и сегрегацији. У свом годишњем извештају за 2017. Повереник за заштиту равноправности наводи случај у коме град Зајечар није успео да обезбеди личног пратиоца ученику са инвалидитетом у складу са његовим индивидуалним планом подршке.

Особе са инвалидитетом изложене су дискриминацији у готово свим аспектима живота, па и приликом остваривања својих права на суду, у здравству, образовању, запошљавању и учествовању у политичком животу. У годишњем извештају за 2017. Повереник за заштиту равноправности наводи да су од укупног броја притужби које су упућене канцеларији двадесет посто били случајеви дискриминације по основи инвалидитета. Према извештају, жене са инвалидитетом су изложене вишеструкој суровој дискриминацији. Према наводима Светске здравствене организације особе са инвалидитетом чине 15 посто укупне популације. Закон налаже да сви јавни објекти буду приступачни особама са инвалидитетом, али њима и даље није омогућен приступ многим старим зградама у јавној употреби и коришћење јавног превоза. Многа деца и одрасли са интелектуалним сметњама и даље бораве у институцијама, где их понекад везују или држе у изолацији.

Закон забрањује и физичко, емоционално и вербално злостављање у школама. Представници невладиних организација и новинари наводе да хиљаде деце са инвалидитетом (и оне која су смештена у институције и оне која живе изван институција) нису уписана у школе.

У Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Министарству просвете и Министарству здравља постоје сектори надлежни за заштиту права особа са инвалидитетом. Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања има широке надлежности у организовању сарадње с невладиним организацијама, распоређивању социјалне помоћи, вођењу резиденцијалних институција и надгледању спровођења закона којима се осигурава заштита права особа са инвалидитетом. Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања изјавио је 17. маја за новинаре да је најзначајнија активност овог Министарства да развија партнерски однос са удружењима особа са инвалидитетом, који се огледа у финансијској и стручној подршци удружењима која спроводе програме у циљу заштите права особа са инвалидитетом.

Према подацима Националне службе за запошљавање, почетком јуна је број незапослених особа са инвалидитетом био готово 15.500; приближно 6.500 хиљада особа са инвалидитетом регистрованих код Националне службе за запошљавање нашло је посао у 2017. Ово тело располаже буџетом од 550 милиона динара (5,29 милиона долара) за запошљавање особа са инвалидитетом.

Медији наводе да у 51 предузећу у Србији ради пет хиљада особа са инвалидитетом. Грански синдикат Независност издао је саопштење у септембру у коме се наводи да особе са инвалидитетом које раде за неколико предузећа која запошљавају особе са инвалидитетом примају плате ниже од 16 хиљада динара (154 долара), што је испод нивоа уговорене минималне зараде (која је отприлике 240 долара).

Националне/расне/етничке мањине

Према наводима Повереника за заштиту равноправности Роми су изложени многострукој дискриминацији; независни посматрачи и представници невладиних организација наглашавају да је и даље присутна системска сегрегација и дискриминација Рома. У извештају организације Сивил рајтс дифендерс (Цивил Ригхтс Дефендерс) наводи се да Роми овакво поступање често сматрају нормалним и примећује се да се злочини из мржње према Ромима не процесуирају. Према извештају, знатан број Рома не поседује основна документа и дискриминисани су на тржишту рада и у систему образовања. У извештају се наводи да су у погледу становања, здравства и приступа правди у „далеко горој ситуацији“.

Национални савети националних мањина представљају мањинске етничке групе у држави и имају широке надлежности у области образовања, масовних медија, културе и употребе језика мањина. Измене и допуне Закона о националним саветима националних мањина и Закона о заштити права и слобода националних мањина усвојене су 20. јуна. Редовни избори за чланове националних савета националних мањина одржани су 4. новембра; представници 22 мањинске заједнице од 23 колико је признато у Србији учествовали су на изборима; јеврејски Савет националних мањиња бира се у засебном циклусу према њиховом правилнику.

Лидери албанске националности из јужних општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, као и Бошњаци из југозападне области Санџака, тврде да немају довољно представника у државним институцијама на локалном нивоу. Према наводима директорке Канцеларије за људска и мањинска права, за преко 60 хиљада деце припадника националних мањина обезбеђено је образовање на матерњем језику. Држава је начинила помак у одобравању нових уџбеника на матерњем језику националних мањина, мада на почетку школске 2018-19 нису били спремни сви уџбеници.

Држава предузима кораке да спречи насиље и дискриминацију мањинских група. Независна владина служба за Људска и мањинска права подржава мањинске заједнице. На часовима грађанског васпитања, које држава нуди као алтернативу верској настави у средњем образовању, ђаци уче о мањинским културама и мултиетничкој толеранцији.

Насиље, дискриминација и други видови малтретирања почињени из мржње према друкчијој сексуалној оријентацији и родном идентитету

Иако закон забрањује дискриминацију на основу сексуалне оријентације и родног идентитета, у њему нису наведене специфичне области у којима је дискриминација забрањена, већ се углавном сматра да се то односи на становање, запошљавање, законске одредбе о националности и могућност приступа јавним услугама као што је здравство. Власти не спроводе ефикасно ове законе, и насиље над припадницима ЛГБТИ заједнице и њихова дискриминација представљају озбиљан проблем. Трансродним особама се не допушта промена званичних личних докумената, која би овим особама омогућила живот у складу са родним идентитетом, осим ако нису хируршким путем променили пол.

Према наводима организација цивилног друштва, у Србији живи око пола милиона ЛГБТ особа. Угледне невладине организације наводе да не постоји озбиљан напредак у успостављању дијалога, образовању јавности о питањима везаним за ЛГБТ особе, и решавању злочина мржње и насиља мотивисаног предрасудама.

Према наводима невладиних организација, активиста и независних институција, дискриминација против припадника ЛГБТИ заједнице се наставља. Повереник за заштиту једнакости утврдо је да ЛГБТ особе често не пријављују случајеве насиља и дискриминације због неповерења у рад државних институција и страха од стигматизације и секундарне виктимизације. Подаци добијени у више истраживачких радова и извештаја указују на то да су хомофобија и трансфобија дубоко укорењени у друштву.

Према подацима које је прикупио Савез за једнака права, 26 посто становника Србије прекинуло би контакт са особом ако сазна да је ЛГБТ; 38 посто верује да је хомосексуалност болест; 48 посто родитеља би покушало медицински да лечи своје ЛГБТ дете; 70 посто се противи томе да се ЛГБТ особама одобри право да наслеђују имовину свог преминулог партнера, а 90 посто да усвајају децу. Невладина организација Да се зна забележила је осам злочина из мржње против ЛГБТ особа од јануара до новембра 2017.  Ова организација је такође пријавила да је током овог периода било једанаест случајева психолошког насиља и претњи, пет случајева говора мржње и два случаја дискриминације.

Једној трансродној особи нанете су 29. априла теже повреде испред једног београдског ноћног клуба. Полиција је идентификовала тројицу од пет нападача, од којих су двојица малолетна лица, и поднела кривичне пријаве против њих. Полиција је такође покренула поступак унутрашње контроле против полицијског службеника осумњиченог за непрофесионално поступање према жртви, када је дошла у полицијску станицу да пријави случај.

У октобру је на годину дана условне казне осуђен мушкарац који је напао трансродну жену 2014. Активисти су критиковали ову пресуду као превише благу јер нападачу није суђено према члану Кривичног законика који прописује оштрије казне за злочине из мржње.

Београдска парада поноса одржана је 16. септембра пети пут заредом након што је полиција зауставила неколико десетина противника параде који су кренули да шетају истом рутом; није пријављен ниједан безбедносни инцидент. Полиција је затворила велики део центра Београда како би осигурала руту којом су учесници шетали и спречила евентуално малтретирање готово хиљаду учесника Параде, који су прошетали центром Београда.  Полицијске снаге су биле знатно мање него претходних година. Организатори Параде поноса захтевали су заштиту људских права ЛГБТИ особа.

Друштвена стигматизација особа који живе са ХИВ/АИДС-ом

Према наводима представника власти и невладиних организација, према особама које живе са ХИВ/АИДС-ом постоје знатне предрасуде у свим аспектима јавног живота, укључујући и приликом тражења посла, стана и у коришћењу јавних услуга. Према истраживању које је извела Унија организација Србије које се баве заштитом особа које живе са ХИВ/АИДС-ом наводи се да 92 посто Срба има дискриминаторан став према особама које живе са ХИВ/АИДС-ом. Повереник за заштиту равноправности наводи у свом годишњем извештају за 2017. да већина особа које живе са ХИВ/АИДС-ом говори о свом здравственом стању само са ординирајућим лекаром, а готово половина особа које живе са ХИВ/АИДС-ом није обзнанила свој статус ужој породици. Влада је усвојила Стратегију за превенцију и контролу ХИВ инфекције и АИДС-а у Републици Србији, 2018-2025. године, у којој се промовише заштита од дискриминације особа које живе са ХИВ/АИДС-ом и њихових права.

Седми део. Права радника

 

а.         Право на удруживање и колективно преговарање

Устав јемчи радницима право да оснивају независне синдикате и да сами бирају онај коме ће приступити, јемчи им право на колективно преговарање и на штрајк. Синдикат се мора регистровати код Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а послодавац мора потврдити да је вођа синдиката у сталном радном односу. Власти сматрају да преко педесет посто радника ради у делатностима од јавног интереса и њима је ограничено право на штрајк. Ови радници су дужни да најаве протест десет дана унапред и да обезбеде „минимум процеса рада“ за време његовог трајања. Осим тога, штрајк се према закону може одржавати једино на радном месту. Закон забрањује дискриминацију радника због чланства у синдикату, али не прописује казне за угрожавање синдикалног рада, нити изричито забрањује дискриминацију оних који учествују у синдикалним активностима. Радници који су отпуштени због синдикалног ангажовања имају законско право да захтевају да се врате на посао, и тај захтев се обично убрзо решава у њихову корист.

Савез самосталних синдиката Србије, заједница синдиката која делује независно од власти али углавном подржава владине политике, има бројније синдикално тело од независних синдикалних удружења и у јавном и у приватном сектору. Независни грански синдикати успели су ипак да се организују и да преговарају с руководиоцима државних предузећа у име својих чланова.

Закон о раду штити право радника на колективно преговарање и то је право било ефикасно заштићено и упражњавано. Закон налаже да свако предузеће са преко десет запослених мора усвојити споразум о колективном преговарању. Да би синдикат могао учествовати у преговорима с послодавцем у њега мора бити учлањено најмање 15 посто запослених у фирми. Закон проширује дејство колективног преговарања и на послодавце који нису чланови удружења послодаваца или оне који нису учествовали у колективном преговарању са синдикатима. Према закону, послодавац који је обавезан колективним уговором мора доказати да запошљава педесет посто радника одређеног сектора како би му било одобрено проширење колективног уговора и на оне који нису обухваћени њиме.

Власти генерално примењују Закон о раду и поштују права слободног удруживања и колективног преговарања. Радници и у јавном и у приватном сектору слободно упражњавају право на штрајк. За кршење одређених одредби Закона о раду прописане су довољно високе казне да спрече прекршаје. Инспекторат за рад нема довољно особља и опреме, због чега је смањен број инспекција које би обезбедиле још ефикаснију примену закона.

И даље постоје притужбе због антисиндикалног отпуштања и дискриминације. Невладине организације које се залажу за права радника настоје да скрену пажњу на поље радничких права и да побољшају услове рада за жене, особе са инвалидитетом, и друге групе које су изложене дискриминацији приликом запошљавања или на радном месту.

б. Забрана принудног или обавезног рада

Устав забрањује принудан и обавезни рад. Закон такође забрањује све облике трговине радом и „све облике ропства или праксе сличне ропству“. Власти углавном примењују ове законе, али и даље се повремено пријављују случајеви принудног рада. Српски држављани, пре свега мушкарци, жртве су трговине радном снагом посебно у секторима интензивног рада, као што су грађевинска индустрија у Русији и другим европским државама, те Уједињеним Арапским Емиратима. Казне за ове прекршаје углавном су довољно строге да спрече прекршаје.

Један број деце, и то претежно оне из ромске заједнице, присиљаван је на прошњу, крађу, друге облике рада, па чак и на трговину сексуалним услугама (видети одељак 7.ц.)

Видети и извештај Стејт департмента Трговина људима www.стате.гов/ј/тип/рлс/типрпт/.

ц. Доња старосна граница за заснивање радног односа и забрана дечјег рада

Доња старосна граница за примање у радни однос је 15 година, али млађи од осамнаест година који желе да раде морају имати писмену сагласност родитеља или старатеља. Закон о раду налаже послодавцу да поштује посебне услове рада малолетника и ограничава њихову радну недељу на 35 часова, уз максимално трајање радног времена од осам сати, без прековременог и ноћног рада.

Инспекторат за рад при Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања надлежан је за спровођење закона о дечјем раду. Закон о јавном реду и миру не препознаје децу која су гурнута у дечје просјачење као жртве, а центри за социјални рад су преоптерећени, чиме су ограничени напори у борби против дечјег рада, укључујући и његове најгоре облике. Према наводима Инспектората у 2017. није регистрована ниједна притужба на рад деце млађе од 15 година, али је регистровано седам случајева да су млади на узрасту од 15 до 18 година радили без сагласности родитеља. Још десеторо радника, млађих од доње старосне границе за рад, пронађени су како раде у неформалном сектору, без уговора, углавном у пољопривреди и угоститељству. У већини случајева од послодаваца се тражило да набаве потребну сагласност родитеља како би се са овим радницима склопио уговор. У четири случаја предате су прекршајне пријаве.

Власти су установиле институционалне механизме за спровођење закона и одредби о дечјем раду. Рупе у раду Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања подривају, међутим, адекватну примену закона о дечјем раду. На селу и на пољопривредним добрима и млађа деца често помажу у породичним пословима. У градским срединама деца, посебно ромска, раде непријављено као улични продавци, перу прозоре на аутомобилима или скупљају отпад.

Кад је реч о најтежим облицима дечјег присилног рада, трговци их подвргавају комерцијалном сексуалном искоришћавању и користе их за производњу порнографског материјала и продају дроге, а понекад их приморавају на прошњу и преступе. Поједини мали Роми присиљени су да раде физичке послове или да просе.

Напори власти у примени закона и висина казни нису довољни да спрече кршење закона било у формалном било у неформалном сектору. Закон предвиђа казне за родитеље или старатеље који приморавају малолетнике да просе и да обављају тешке послове или послове којима нису дорасли по годинама, али закон се не спроводи доследно, а просјаци се третирају као починиоци прекршаја. Из Инспектората за рад наводе да ниједно дете није склоњено из радног односа због пресуде.

Видети такође документ Министарства за рад Подаци о најтежим облицима дечјег рада на www.дол.гов/илаб/репортс/чилђлабор/финдингс/.

д. Дискриминација приликом запошљавања и на радном месту

Закон о раду забрањује непосредну и посредну дискриминацију лица која траже запослење, као и запослених, што власти поштују с различитим степеном успешности. Казне и њихово спровођење нису довољно оштри да спрече прекршаје. Дискриминација приликом запошљавања и на радном месту дешава се с обзиром на расу, пол, инвалидност, језик, сексуалну оријентацију, родни идентитет, националност, ХИВ позитиван статус. Инспекторат за рад је 2017. године донео 19 решења у вези с дискриминацијом на послу и два решења у вези са родном равноправношћу. На тржишту рада жене су дискриминисане приликом запошљавања, мање су заступљене на руководећим позицијама и имају нише плате од својих колега.

У годишњем извештају Повереника за заштиту једнакости за 2017. наводи се да је примљено 149 притужби због дискриминације у области рада и запошљавања 2017: у 24,8 посто случајева разлог за дискриминацију је пол; у 13, 4 посто чланство у политичким, синдикалним и другим организацијама; у 13,4 посто брачни и породични статус; у 12,8 посто инвалидитет; у 9,4 посто национална припадност или етничко порекло; у 8,1 посто старосно доба; у 6,7 посто здравствено стање; у 4 посто верска или политичка убеђења; у 2,7 посто сексуална оријентација.

У свом Извештају за Србију за 2018. Европска комисија наводи да су највећој дискриминацији изложени Роми, ЛГБТИ особе, особе са инвалидитетом и особе које живе са ХИВ/АИДС-ом. У истраживању Центра за слободне изборе и демократију утврђено је да је дискриминација најочигледнија при тражењу посла и у радном односу, а њени главни носиоци су држава и њене институције. Иако закон налаже да зараде буду једнаке без обзира на пол, послодавци се овога често не придржавају у пракси. Према извештају државног статистичког завода за 2017. жене у просеку имају за 22 посто нижа примања од својих колега. Други извештаји показују да спорије напредују у каријери, да су у већини професија заступљене у мањем броју него мушкарци, а суочавају се са дискриминацијом и када треба да оду на породиљско одсуство.

Међународна организација рада потврдила је наводе да је Закон о максималној старосној доби запослених у јавном сектору, усвојен у јулу 2015, дискриминаторан према женама запосленим у јавном сектору јер их приморава да се пензионишу са 62 године, док њихове колеге могу да раде до 65. године старости. Граница за одлазак у пензију за жене наставиће поступно да расте док се не изједначи са границом за мушкарце, односно док не достигне 65 година. Особе са инвалидитетом суочавају се са дискриминацијом приликом тражења посла и због немогућности да приступе радном месту.

е. Прихватљиви услови рада

Минимална месечна зарада износи 24.882 динара (239 долара), што је више од линије сиромаштва од 15,416 динара (148 долара) за једночлано домаћинство, али ниже од линије сиромаштва за домаћинство са два одрасла и једним дететом 27.748 динара (267 долара) месечно.

Инспекторат за рад одговоран је за поштовање одредбе о минималној цени рада. У предузећима у којима су радници организовани у синдикат због контроле синдиката углавном се поштује одредба о висини минималне месечне зараде. У мањим приватним фирмама послодавци пак често не пристају, а понекад и не могу да обезбеде свим радницима прописану минималну зараду и обавезне социјалне доприносе, због чега та предузећа често траже од радника да раде непријављено, односно на црно. Радници који раде на црно и којима послодавци исплаћују плату у готовини, без уплаћивања социјалних и пензионих доприноса, често не пријављују кршење закона у страху да не изгубе посао. Највише неформалних аранжмана постоји у трговини, хотелијерству и угоститељству, грађевини, пољопривреди и транспорту. Кад је реч о неформалном сектору радници углавном најчешће пријављују нерегуларности у вези са кршењем уговорних обавеза, исплатом плата, променама уговора о раду и прековременом раду. Према подацима из истраживања тржишта радне снаге у Србији у сивој економији је у другом кварталу извештајне године радио 21 посто од укупног броја запослених. Независне процене указују да сива економија чини чак до тридесет посто економије.

Закон предвиђа да радна недеља траје 40 сати и прописује постојање плаћеног одсуства, годишњег одмора и посебне накнаде за ноћни и прековремени рад. Прековремени рад не сме трајати дуже од осам сати недељно, запослени не може да ради дуже од 12 сати дневно, укључујући и прековремени рад. У оквиру осмосатног радног времена предвиђена је једна пауза од тридесет минута. Запослени има право на одмор између два узастопна радна дана од најмање 12 сати и на недељни одмор у трајању од најмање 24 непрекидна сата. У државним предузећима углавном се поштују стандарди у вези с трајањем радне недеље и обавезном дужином одмора, али не и у приватним предузећима у којима инспекције и синдикати слабије надгледају њихово спровођење.

Према Закону о раду увећање зараде за прековремени рад мора износити најмање 26 посто од основице, како је и регулисано колективним уговором. И мада се радници најефикасније могу изборити за накнаду за прековремени рад преко својих синдикалних удружења и Инспекторат за рад надзире примену ове законске одредбе.

Предузећа су законски обавезна да оформе одељење за безбедност и заштиту које ће надгледати спровођење законских одредби у вези с безбедношћу и заштитом на раду. Ова одељења углавном се усредсређују на најелементарније аспекте безбедности (као што су куповина сапуна и детерџената), уместо да се радницима обезбеди сигурносна опрема за рад. У случају када послодавац не поштује ове одредбе, радник се може обратити Инспекторату за рад. Послодавци се могу обратити Инспекторату за рад у случају када сматрају да захтеви запосленог лица у вези са безбедношћу и здравственим условима нису оправдани. У случају директне угрожености живота или здравља, радник има право да напусти посао или ситуацију у којој се нашао не сносећи одговорност за штету коју ће послодавац евентуално претрпети и не угрожавајући своје запослење.

Власти штите раднике с различитим степеном успеха. У Инспекторату за рад запослени су инспектори који су задужени за контролу безбедности и здравља радника, мада је њихов број недовољан да би се у потпуности обезбедило поштовање закона. Инспекторат је 2017. године извршио 53.424 инспекције којима је било обухваћено преко 510.725 хиљада радника и открио 22.411 неформалних ангажмана у оквиру правно уређених система. После посете инспекције 21.171 радник (94 посто) формализовао је свој уговор о запослењу. Према подацима Инспектората за рад Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања најчешће повреде права радника односиле су се на рад без уговора, неисплаћивање личног дохотка, накнаде за прековремени рад и других бенефиција, затим, кршење процедура приликом окончања радног односа, неисплаћивање обавезних пензионих и здравствених доприноса или накнаде за трудничко боловање. Инспекторат је забележио 39 несрећа на радном месту са смртним ишодом. Смртни случајеви и повреде најчешћи су у грађевинском, пољопривредном и индустријском сектору и транспорту и складиштењу робе.