Извештај о међународним верским слободама за 2014

ЗАВРШНИ ПРЕГЛЕД

Устав забрањује успостављање државне вероисповести, Устав гарантује једнакост свих верских заједница, и забрањује подстицање верске мржње. Многи закони омогућавају посебан третман за седам „традиционалних“ верских заједница. Поједине „нетрадиционалне“ верске заједнице су истакле да су државне власти дискриминаторно спроводиле законе. Српска православна црква наставила је да ужива ужива повлашћени полажај, док су мањинске религиозне заједнице имале потешкоће да се региструју. Влада је наставила са реституцијом верске имовине одузете током и после 1945. године, вративши црквама земљу и некретнине у Новом Саду, Суботици, Сремској Митровици и другим местима у Србији.
Мањинске верске заједнице имале су притужбе због говора мржње, негативног медијског извештавања, и физичког насиља. Невладине организације (НВО) замерају властима што споро или неадекватно реагују на случајеве вандализма на местима богослужења и гробљима мањинских религиозних заједница. оф плацес оф wоршип анд цеметериес оф миноритy религиоус гроупс. Екстремистичке омладинске организације и интернет форуми и даље промовишу антисемитизам. Званичници Амбасаде су се састали са представницима власти како би подржали промене дискриминаторских одредби закона о регистрацији верских заједница. Званичници Амбасаде су се срели са представницима Српске православне цркве, Јеврејске заједнице, Протестантских организација, вођама Исламске заједнице, и и вођама бројних мањинских верских група, како би разматрали проблем “нетрадиционалних” и мањинских верских заједница и како би охрабрили дијалог међу верским заједницама. Такође су се ангажовали у тражењу начина да се превазиђу разлике у подељеној исламској заједници.

ПРВИ ОДЕЉАК: ВЕРСКА ДЕМОГРАФИЈА

Према процени Америчке владе у Србији живи милиона становника (податак је из јула 2014). Око 85 посто становника је православне вероисповести, 5 посто су римокатолици, 3 посто муслимани и 1 посто протестанти. Преосталих 6 посто чине Јевреји, припадници источњачких религија, агностици, атеисти, „остали“, као и појединци који се нису изјаснили по питању верске припадности. Римокатолици су углавном Мађари и Хрвати из Војводине. Муслимани су углавном Бошњаци (муслимани словенског порекла) из Санџака, Албанци са југа и Роми из читаве земље.

ДРУГИ ОДЕЉАК: ОДНОС ВЛАСТИ ПРЕМА ВЕРСКИМ СЛОБОДАМА

Правни оквир

Устав забрањује успостављање државне вероисповести, Устав гарантује једнакост свих верских заједница, и тражи одвајање цркве и државе. Такође, Устав забрањује подстицање верске мржње, позива власти да промовишу верски диверзитет и толеранцију, и садржи одредбе за давање азила избеглицама верских прогона. Закон забрањује говор који подстиче на дискриминацију, мржњу или насиље против појединаца или група по основу вероисповести. Законска казна за подстицање верске мржње креће се од једне до десет година затвора, у зависности од врсте прекршаја и његове тежине.
Постоје закони који прописују специјалан третман за седам „традиционалних“ верских заједница које власти сматрају „традиционалним“, а то су: Српска православна црква, Римокатоличка црква, Словачка еванђеоска црква, Рефоматска хришћанска црква, Евангеличка хришчанска црква, Исламска заједница и Јеврејска заједница. Подзаконски акти који третирају верску наставу, власништво над имовином, и социјалну заштиту разликују „традиционалне“ и „нетрадиционалне“ верске заједнице и њихове чланове.
Закон признаје правни субјективитет седам „традиционалних“ верских заједница, њима је аутоматски обезбеђен упис у Регистар цркава и верских заједница. Поред ових заједница, држава у „традиционалне“ убраја и Епархију Румунске православне цркве Дакија Феликс са седиштем у Румунији и административним седиштем у Вршцу у Војводини. Иако верска заједница није дужна да се региструје, нерегистрованим групама је веома тешко да отваре банковни рачун, купе или продају имовину и објављују књиге. Регистроване верске заједнице према закону не морају ни плаћати порез на имовину, нити подносити пореске пријаве за годишњи порез.

За регистрацију верске заједнице потребно је приложити: списак имена верника, њихове јединствене матичне бројеве и потписе; доказ да верска група има најмање стотину чланова; статут и приказ верског учења, обреда, верских циљева и основних активности; податке о сталним изворима прихода. Закон забрањује регистрацију верским заједницама које у свом називу садрже део назива већ регистроване организације. Регистар цркава и верских заједница и даље води Министарство правде, које решава захтеве за регистрацију.
Управа за сарадњу са црквама и другим верским заједницама решава друга процедурална питања и сарађује са верским заједницама.
У 2014. години, регистровано је било укупно седамнаест „нетрадиционалних“ верских заједница: Хришћанска адвентистичка црква (Црква адвентиста седмог дана), Евангеличка методистичка црква, Црква Исуса Христа светаца последњих дана (Мормони), Еванђеоска црква у Србији, Црква Христова љубав, Христова духовна црква, Савез Хришћанских баптистичких цркава у Србији, Хришћанска Назаренска верска заједница, Црква Божја у Србији, Протестантска хришћанска заједница у Србији, Христова црква браће у Србији, Слободна црква Београд, Јеховини сведоци – Хришћанска верска заједница, Заветна црква Сион, Унија реформног покрета адвентиста седмог дана, Протестантска еванђеоска црква „Духовни центар“ и Христова јеванђелска црква
Студенти у основним и средњим школама су у обавези да похађају наставу из једне од седам традиционалних верских заједница или алтернативну наставу грађанског образовања.
Родитељи бирају који избор је прикладан за њихово дете. Наставни програм у верској настави се разликује по регионима, указујући на број следбеника одређене вере у датом регион.
Закон признаје само регистрованим верским заједницама захтеве за враћање црквене имовине одузете после 1945. године. Закон о враћању личне имовине из 2011. омогућава појединачним потражиоцима да поврате имовину одузету жртвама Холокауста у Другом светском рату, али верске заједнице не могу вратити имовину конфисковану пре 1945.

Поступање власти
Мањинске верске заједнице су истакле да начин на који власти примењују одредбе закона о црквама и верским заједницима који се тичу регистрације отежава нетрадиционалним заједницама да се региструју и намеће оптерећујуће рестрикције за нерегистроване заједнице, као што су отварарње банковних рачуна, куповина или продаја имовине и издавање литературе. Протестантске цркве и организације цивилног друштва (ОЦД) наставиле су да траже од власти да укине делове Закона који сврставају версте заједнице као “традиционалне” или “нетрадиционалне.” Такође, наставиле су да заговарају укидање забране регистровања нових верских заједница које у свом називу садрже део назива већ регистроване организације.

Протестантска еванђеоска црква и Христова јеванђелска црква су доставиле Европском суду за људска права информације о регистрацији и статусу да би поткрепили жалбу из 2013. године по којој тврде да закон о црквама и верским заједницама крши право на слободу предвиђено Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода. Достављени документи показују да су обе цркве биле регистроване на основу закона из 1953. и 1977. и да им је тада додељен статус правних лица.

Током године, Министарство правде је одбило пријаве четири верске заједнице: бискупије Истинских православних хришћана Грчке, Харизматичне цркве вере, Хришћанске цркве Голготе, и Православне – старе католичке цркве Србије. Према наводима Министарства Правде, главни разлог за њихово одбијање је био или то што нису успеле да доставе документацију предвиђену законом, или што нису решиле недостатке у пријави достављањем исправљење документације. Заједница Хазарејаца је такође доставила захтев за регистрацију министарству, али он није процесуиран до краја године. Министарство правде је одобрило пријаве три додатне гране Јеванђелске цркве у Србији: Цркве светог духа Зрењанина, Врата живота Новог Сада, и Јеванђелске цркве Руме.

Нетрадиционалне групе су саопштиле да, у спровођењу закона о регистрацији, органи власти су постављали додатне захтеве тим верским заједницама – који нису посебно наглашени у закону. На пример, током године Министарство правде је захтевало од пријављених да доставе копије личних карата њихових чланова, што је изван законског услова да групе доставе идентификационе податке оснивача. Пријављени су рекли да је ово стварало додатне логистичке и финансијске потешкоће за групе у мање урбаним срединама. Такође, од неких група цркви је захтевано да доставе нову пријаву за сваку локалну цркву коју су основали, како би задовољили интерпретацију власти да је свака локална црква “ново правно лице.” Друге групе су се жалиле да иако су биле регистроване под претходним верзијама закона о регистровању, после измена закона 2006. њихове првобитне регистрације више нису биле препознате и нису могли да се региструју поново.

Македонска и Црногорска православна црква, чију аутокефалност Српска православна црква није препознала, такође остају нерегистроване. Државни званичници су изјавили да се неће мешати у “интерну поделу” Српске православне цркве регистровањем ове две групе. Власт настаје да препознаје Румунску православну цркву само у Војводини; чланови цркве на другим местима у земљи су могли да одржавају јавну службу само на основу дискреције појединачних патријарха Српске православне цркве. Државни званичници настављају да говоре да су овим нерешеним питањима управљали канони Православне цркве уместо секуларних власти.

Иако Грчка и Руска православна црква нису регистроване, настављају да слободно функционишу.

Власти су субвенционисале плате свештенства Српска православне цркве које ради у другим земљама. То је пружило држави покриће за минималне исплате пензија и здравственог осигурања за свештенство у регистрованим верским заједницама.

НВО настављају да критикују власт због спорог или неадекватног одговора на инциденте вандализма и друге друштвене појаве, укључујући насиље против верских заједница, говорећи да хапшења, оптужнице и друга решења инцидената настављају да буду реткост. Вође мањинских верских група тврде да настављају да оклевају да пријаве инциденте јер не очекују адекватан одговор званичника. Када је било хапшења, извршиоци су углавном осуђивани због уништавања имовине уместо због изазивање верске мржње, дела које има строже казне.

Протестантски поглавари и НВО настављају да се жале на веронауку у јавним школама, а неке вође нетрадиционалних верских група су изразиле незадовољство што им није дозвољено да понуде да држе часове веронауке у јавним школама. Деца која припадају нетрадиционалним верским групама углавном су уместо веронауке бирала часове грађанског васпитања.

Држава је наставила реституцију верске имовине одузете у 1945. или касније. До краја септембра, држава је земљиште и некретнине у Новом Саду, Суботици, Сремској Митровици, и у другим местима вратила Српској православној цркви, Римској католичкој цркви, Јеврејској заједници, Румунској православној цркви, Реформисаној хришћанској цркви, Исламској заједници, Јеванђељској хришћанској цркви, и савезу Баптистичких цркава у Србији. За случајеве у којима су захтеви за реституцију одбијени јер верска заједница која је поднела захтев није била првобитни власник, већ корисник или управљач задужбина, држава је информисала цркве и верске заједнице о посебној процедури. Задужбине регистроване по закону су могле бити пријављење за реституцију док су верске заједнице наставиле да уживају исте погодности у задужбинама.

Апелациони суд у Београду је 24. јануара поврдио пресуду Вишег суда у Шапцу, којом је осудио српског православног свештеника на 20 година затвора због убиства са предумишљајем. Исти свештеник је претходно оптуживан у случајевима насиља против учесника у центру за рехабилитацију који је држала црква. Свештеник је и даље служио казну на крају прошле године.
Држава је наменила 17 верских објеката у оквиру војних подручја– 13 за православне вернике и по два за католичке и муслиманске вернике. До септембра, 11 намењених верских локација је функционисало – 8 са православне, две за муслиманске, и једна за католичке вернике. Држава није пружила приступ верским услугама члановима оружаних снага који не припадају једној од ове три традиционалне верске заједнице.

Трећи одељак: Однос друштва према верским слободама

Верске заједнице, посебно мањинске, настављају да трпе вандализам црквених зграда, гробља, и других верских места. Већина инцидената укључује графите спрејем; бацање камена, цигала или боца; или вандализам над гробним споменицима. Мањинске верске заједнице настављају да пријављују говор мржње, негативно извештавање у медијима, и физичко насиље. Зато што су вера и етничка припадност често блиско повезани, тешко је сврстати многе инциденте као засноване само на основу верске припадности.
У ноћи између 21. и 22. априла, непознати починиоци су покушали да запале Протестантску еванђеоску цркву (која се налази на приватном власништву и нема посебна спољашња религијска обележја) у селу Бошњаце. Већина чланова ове цркве су Роми. Датума 23. априла, органи реда су ухапсили три младића из оближњег града Лебана у вези са овим случајем. Осуђени су за изазивање јавне опасности, и осуђени на 30 дана у затвору.

У ноћи између 18. и 19. октобра, непознати починиоци су покушали да запале врата Муџахир џамије у Суботици. Полиција је започела истрагу и привела неколико појединаца ради испитивања.
Преводи антисемитске литературе се и даље могу наћи захваљујући ултранационалистичким групама и малим издавачким кућама. Федерација јеврејских заједница је објавила да су екстремистичке и антисемитистичке групе у порасту. Групе младих екстремиста и интернет форуми настављају да промовишу антисемитизам и користе говор мржње против јеврејске заједнице.

Неке омладинске групе, укључујући Образ, Српски народни покрет Наши, и њихови портали настављају да осуђују мањинске религије, које називају „сектама.“ Штампа, углавном таблоидни медији, настављају да објављују текстове усмерене против појединих мањинских верских група, такође називајући их „сектама.“

Исламска заједница је функционисала из две одвојене централе: Исламска заједница Србије, са седиштем у Београду, и Исламска заједница Србије, са седиштем у Новом Пазару. Око 100 имама обе Исламске заједнице су се удружили у алтернативну групу која подржава уједињење две заједнице.

Одељак четврти: Политика Владе САД

Званичници Амбасаде САД настављају да заступају промене закона о регистрацији верских заједница како би се елиминисали дискриминаторни елементи, и наставља сарадњу са Управом за сарадњу са црквама и верским заједницама поводом проблема мањинских верских група. Током године, представници Амбасаде су се састајали са државним званичницима, представницима Српске православне цркве, Јеврејском заједницом, протестантским организацијама, вођама муслиманских заједница, и великим броје верских мањинских заједница. Током ових састанака, званичници Амбасаде су разговарали о проблемима нетрадиционалних и мањинских верских заједница, као и о томе како да оне саме гаје међуверски дијалог.

Амбасадор је одржао међуверски ифтар, којем су присутвовали поглавари разних верских заједница, и омогућио разговоре о томе како верске заједнице могу да гаје побољшан међуверски дијалог у Србији.
Званичници Амбасаде су редовно контактирали Исламску заједницу у Новом Пазару и Исламску заједницу Србије како би охрабрили решавање њихових неслагања. Амбасада је подржала активности и програме које је спроводила Центропа, организација која ради са наставницима који се баве образовањем о холокаусту, и заједно са етничким заједницама на Балкану (које се често подударају са верским заједницама) како би промовисали боље разумевање међу њима.