Међународни округли сто „Српско – амерички односи“

Добар дан и хвала вам што сте ми пружили прилику да дам увод за ову важну расправу на мени посебно блиску тему а то су: српско-амерички односи.

Историја српског народа протеже се вековима уназад. Срби воле да ми кажу да су они јели златним виљушкама много пре него што су Европљани уопште открили да постоји Америка. Наши званични међудржавни односи датирају 140 година уназад. И мада су Сједињене Америчке Државе релативно млада замља, током читавог тог периода ми смо једна те иста земља под називом – Сједињене Америчке Државе. Током тог периода смо унији додали још пет држава и заокружили нашу заставу на 50 звездица какву данас имамо али је у суштини то остала иста земља.

То не важи за Србију. Током протеклих 140 година, наши односи су обухватили Краљевину Србију; Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевину Југославију, Социјалистичку Федеративну Републику Југославију, Савезну Републику Југославију, па Србију и Црну Гору и најзад данашњу Републику Србију. Ове промене одражавају буран карактер политике у овом региону, границе у сталним померањима и етнички мозаик због којег је регион стекао репутацију бурета барута. Међутим, то наглашава један важан елемент билатералних односа између САЂа и Србије: упркос свим променама које су се овде десиле, упркос понекад радикалним променама власти у Београду, пријатељске везе, на којима почивају наши односи током већ више од 100 година заједничке историје, остају чврсте. Ја верујем да има изгледа и за њихов стални напредак. Стајали смо раме уз раме током убедљиво највећег дела овог периода и Сједињене Америчке Државе ће радо остати уз Србију и у вековима који долазе.

Оно што дефинише наше односе су заједничке вредности и заједничке борбе. Американци су поздравили борбу Србије за слободу у Првом светском рату а наша је солидарност отелотворена у одлуци Председника Вилсона да подигне заставу Србије на Белу кућу. И у Другом светском рату смо се борили против заједничког непријатеља, а за четири дана отићи ћу у Прањане у срцу Шумадије на обележавање 75-те годишњице Операције Халијард или „Ваздушни мост“, храбре операције спасавања стотина пилота оборених изнад српске територије које су склонили и заштитили српски сељаци и наши српски савезници.

А на овај судбоносни дан, 11. септембар, сећамо се жртава најсмртоноснијег терористичког напада у историји мога народа, у којем је погинуло безмало 3000 људи из преко 90 земаља. Тај дан је означио почетак нове ере у борби против заједничког непријатеља а Срби и Американци поново налазе начине да сарађују у спречавању терористичких напада као бисмо нашим народима гарантовали безбедност. Поново заједно тражимо путеве сарадње за мирнији, стабилнији и богатији свет.

Ми у Америци још увек оплакујемо жртве 11. септембра. Покушавамо да одамо почаст успомени на њих – не огорченошћу, фрустрацијом, или чак мржњом – већ пристојношћу, саосећањем и надом. И у Србији видим трагове тог духа иако се он пречесто бори против неких других нагона. На неки начин ова конференција је добра прилика да се замислимо над компликованим процесом кроз који једна земља и један народ реагују на неприлике и несреће. Уместо да дозволимо да нас одреде мрачна времена, морамо заједно да се уздигнемо до оздрављења и наде.

Историја нас учи колико су Срби и други народи на Балкану патили и страдали стотинама година. Ова земља је искусила страшне губитке и то не једном. Од великих сеоба у 17. и 18. веку, стравичног повлачења преко Албаније у Првом светском рату, плаве гробнице крај острва Крф, нацистичке окупације и усташких логора смрти, до стотина хиљада Срба расељених током сукоба деведесетих. Па ипак, хуманост коју сам видео када су Срби прихватали и збрињавали избегличке таласе из сиријског рата 2016. остаће као једно од најупечатљивијих сећања које ћу понети из ове земље на крају свог мандата овде. Пре него да дозволе да их обележе тешка времена, Срби су показали емпатију и жељу да утеше и помогну онима којима је то потребно.

Слично томе, не смемо дозволити да године под Милошевићем и насилан распад Југославије и даље доминирају америчко-српским односима, нити да одређују српско-америчко пријатељство. Наше заједништво не почиње нити се завршава са деведесетим. Уместо тога, гледајмо на то као на болни предговор за једно ново поглавље у којем настојимо да се вратимо лајтмотиву америчко-српских односа из ранијих епоха. Од 2000-те наовамо, сарађујемо на визији Србије да се укључи у западну заједницу народа. Американци се труде да обнове Србију и дали су преко милијарду долара донација америчке владе за обнову школа, асфалтирање путева, изградњу водовода, побољшање државне управе и јачање малих и средњих предузећа. Инвестирали смо и у људе у Србији, послали хиљаде њих да се образују у нашој земљи а затим врате и допринесу бољитку Србије. Америчке фирме су инвестирале у капитал и технологију захваљујући којима данас преко 20 хиљада грађана Србије зарађује за живот и има опипљив разлог да остане овде.

Верујем да богата и поносна историја Србије и Сједињених Америчких Држава заслужује да се исприча и да, говорећи о њој, пишемо нови сценарио по којем ће се градити нови, још јачи односи. Тај нови језик је говор наде и оптимизма, партнерства и пријатељства. Морам рећи да је то сценарио потпуно различит од оног који пишу таблоиди и Интернет тролови, они који желе да за публику у Србији насликају један црно-бели свет у којем је Србија жртва западних зликоваца.

Ако ваша данашња конференција успе да нам помогне да кренемо путем јачања истинске слике о америчко-српским односима, дефинисаним заједничким тежњама ка бољој будућности, биће то успех који ће се памтити. Морамо радити заједно да нашем народу улијемо нови смисао и наду, као и вољу да заједно градимо нешто боље и јаче.

Овај регион се нагледао и превише историје. Превише људи је подлегло искушењу да нађе смисао живота у жртвовању и стално црпи енергију из јахању на крилима аждаје национализма и мржње. Широм овог региона словенски народи славе Ђурђевдан. Крајње је време да следе пример Светог Ђорђа и да убију ту аждају.
Историја може да бележи али не мора и да исписује причу о балканском полуострву. Постоји обиље примера традиционалних непријатеља који су пошли новим путем: као Француска и Немачка, као Сједињене Америчке Државе и Јапан. Уместо да остану заточеници горчине и љутње, нашли су начин да се помире са прошлошћу и изграде нешто боље и јаче, заједно. Могао бих да додам да су многа таква места напредовала до тачке да одвлаче паметне и талентоване младе људе из Србије и остатка Балкана жељне да се ослободе проблема који настављају да трују овај регион.

Подижући српско-америчке односе на нови и виши ниво, можемо улити наду и оптимизам народима овог региона да виде своју будућност у својој домовини. Ако Србија у потпуности искористи пријатељство и помоћ коју јој пружају САД и ЕУ, као и друге земље којима је стало до вашег развоја и стабилности, попут Јапана, Норвешке и Швајцарске, уверен сам да нема граница томе што Србија може постићи. Ми данас стојимо на веома важном раскршћу. Моја земља је именовала новог специјалног изасланика за овај регион. Циљ нам је да помогнемо да овај кутак Европе достигне стабилност и просперитет какве заслужује. Не тражимо од Срба да забораве недавну историју, али желимо да све то сагледате у ширем контексту. Били смо пријатељи дуже од једног века и желимо да се то пријатељство настави и у наредних сто година.
Хвала вам.