Извештај о трговини људима 2016

СРБИЈА: На листи за посматрање у оквиру 2. групе

Србија је земља порекла, транзита и крајње одредиште мушкараца, жена и деце која су подвргнута трговини у циљу сексуалне експлоатације као и принудном раду што укључује рад у кући и принудно просјачење. Жене у Србији изложене су сексуалној ескплоатацији од стране криминалних група, која се одвија у суседним земљама и широм Европе, нарочито у Аустрији и Немачкој. Српски грађани, првенствено мушкарци, изложени су радној експлоатацији у секторима који траже велики број радника као што је грађевинска индустрија и то у земљама Европе (укључујући Азербејџан, Словенију и Русију) и Уједињеним Арапским Емиратима. Деца у Србији, нарочито Ромска, изложена су сексуалној експлоатацији, радној, експлоатацији за потребе просјачења и ситних кривичних дела. Мигранти и избеглице из Афганистана, Ирака, Сирије и суседних земаља чине рањиву групу подложну трговини људима у Србији. Неки трговци против којих се водио поступак наводно су покушавали да утичу на ишод истог нудећи мито жртви или судији.

Република Србија не испуњава у потпуности минималне стандарде у области сузбијања трговине људима; међутим, улаже значајне напоре у том правцу. Без обзира на мере које је предузела, држава није показала да је уложила, свеукупно гледано, веће напоре у борби против трговине људима у односу на претходни извештајни период; стога се Србија налази на Листи за посматрање у оквиру 2. групе земаља. Иако је Влада Србије успоставила нову канцеларију у оквиру полиције са задатком да координира и организује борбу против трговине људима, новом телу нису додељни ни кадар ни средства, а ни постојеће структуре за координацију нису имале довољно средстава, нити су биле ангажоване пуно радно време и/или су биле нефункционалне. Идентификација жртава је значајно опала; посматрачи су известили да је то делимично и због тога што је борба против трговине људима постала приоритет нижег реда док се држава бавила повећаним приливом нередовних миграција током 2015. године, као и због континуираног недостатка сарадње између државе и невладиних организација у области идентификације и мањег броја људи који су упућени услужним центрима од стране граничне полиције која је истовремено била задужена да решава питања кријумчарења и прилива миграната и избеглица. Брига за жртве трговине људима трпела је и због недостатка координације државе и пружалаца услуга из невладиног сектора, недостатка специјализованих програма у оквиру центара за социјални рад, недостатка осетљивости и кадра обученог за рад са жртвама трговине људима. Број истрага, поступака и осуђујућих пресуда се смањио, а држава није довољно штитила жртве које су током кривичних поступака биле изложене застрашивању и секундарној трауматизацији.

ПРЕПОРУКЕ ЗА СРБИЈУ:

Утврдити стандардну процедуру за проактивну идентификацију жртава и упућивање службама које пружају заштиту и поделити је актерима који први долазе у контакт са жртвама; улагати више напора у идентификацију жртава, укључујући и оних међу мигрантима, избеглицама, тражиоцима азила и децом без пратње која су укључена у просјачање;повећати број истрага и поступака за трговину људима са осуђујућим пресудама и казнама које ће одвратити свако даље такво дело; обучавати иследнике, тужиоце и судије како да приступају раду на предметима трговине људима водећи рачуна о потребама и страховима жртве (жртва је у центру пажње); пружити жртвама које сведоче на суду свеукупну заштиту и тако смањити застрашивање и поновну трауматизацију; предвидети законом некажњавање жртава за дела која су починили, а за потребе којих су и постали жртве трговине људима; побољшати сарадњу са невладиним организацијама тако да се жртвама пружи свака неопходна помоћ у реинтеграцији; обучити запослене у државним органима како да пружају помоћ жртвама и упућују их другим службама; определити одговарајући кадар и ресурсе за нову Службу за координацију заштите жртава трговине људима и постојеће структуре за координацију за њихов делотворнији рад; усвојити националну стратегију за борбу против трговине људима и акциони план и укључити невладине организације у њихову реализацију; ангажман националног координатора за борбу против трговине људима треба да прерасте у ангажман са пуним радним временом у оквиру независног органа.

КРИВИЧНО ГОЊЕЊЕ

Држава је показала да улаже мање напора у полицијски рад на сузбијању трговине људима. Члан 388. Кривичног законика Републике Србије забрањује све облике трговине људима и прописује затворске казне од три до 15 година. Ове казне су довољно строге и сразмерне онима прописаним за остала озбиљна кривична дела, као што је силовање. Држава је покренула истрагу у 10 предмета сексуалне ескплоатације у комерцијалне сврхе и у једном предмету радне експлоатације током 2015. године, што је мање него током 2014. године када је покренуто 20 истрага сексуалне експлоатације и 35 радне. Током 2015. године, покренут је кривични поступак против 18 окривљених према члану 388. што је мање у односу на 25 окривљених против којих је поступак покренут 2014. Судови су осудили 20 трговаца током 2015. године што је мање у односу на 26 осуђених током 2014. Казне су се кретале у распону од 1.5 до 5.5 година затвора. Држава није водила евиденцију посебно о осуђујућим пресудама у сврху сексуалне и посебно у сврху радне ескплоатације. Посматрачи су известили да држава није адекватно применила законе који регулишу борбу против трговине људима и да су се тужиоци често одлучивали да уместо за кривична дела трговине људима гоне за дела за које закони предвиђају блаже казне и које је лакше процесуирати. Поред јединица специјализованих за борбу против трговине људима у оквиру полиције за организовани криминал и граничне полиције свака полицијска управа има јединицу за борбу против трговине људима; међутим, током извештајног периода ове јединице су се углавном бориле против кријумчарења и реаговале на прилив миграната и избеглица. Седамнаест полицијских управа има мултидисциплинарне тимове за борбу против кријумчарења људи састављених од тужилаца, социјалних и здравствених радника; према наводима невладиних организација само четири таква тима била су активна током 2015. Држава је обезбедила обуку за конзуларне функционере и, у сарадњи са невладиним организацијама и међународним организацијама, за припаднике полиције и граничне полиције на тему препознавања и вођења истраге у предметима кријумчарења људи. Државни органи нису пријавили ни једну истрагу, кривично гоњење или осуђујућу пресуду изречену неком државном функционеру за учествовање у кривичним делима трговине људима.

ЗАШТИТА

Држава је показала да улаже мање напоре у заштиту жртава и наставила да пружа неадекватне услуге заштите. Државни органи су идетификовали 36 жртава трговине људима током 2015. године, што је значајно мање од 119 жртава идетификованих током 2014. године и 76 идентификованих 2013. године. Већину жртава чине малолетници који су експлоатисани у Србији. Двадесет једна жртва је била подвргнута трговини у сврху сексуалне експлоатације, три у сврху радне ескплоатације, 10 у сврху просјачења и две у сврху учињења кривичних дела. Центар за заштиту жртава трговине људима је и даље био надлежан за идентификацију жртава и пружање помоћи жртвама. Током извештајног периода, Центар и једна међународна организација су обучили 445 актера који први долазе у контакт са жртвама, укључујући припаднике полиције, запослене у центрима за социјални рад, и просветне раднике о индикаторима који се користе за идентификацију жртава трговине људима; међутим, посматрачи су навели да није било писаних процедура за идентификацију жртава. Службеници који су интервјуисали мигранте и избеглице по њиховом доласку у Србију нису обавили проверу (скрининг) да утврде да ли међу тим особама има потенцијалних жртава трговине људима. Током 2015.године, полиција, невладине организације, и запослени у центрима за социјални рад упутили су Центру 106 људи за које је постојала сумња да су жртве, док је током 2014. године упућено 351 људи; број људи упућених центру од стране полиције и граничне полиције опао је са 289 током 2014.године на 38 током 2015. године. У претходном извештајном периоду, Центар је навео да је потребно ажурирати смеренице за упућивање жртава.

Током 2015. године, из државног буџета издвојено је 19.718.146 динара ($177.000) за рад Центра. Центар има две јединице, Службу за заштиту жртава трговине људима и Прихватилиште за жртве трговине људима; међутим, прихватилиште, предвиђено да буде безбедно склониште и услужни центар не ради већ трећу годину заредом. Државни центри за социјални рад пружали су социјалне услуге али су им често недостајали специјализовани програми, осетљивост и обучени кадар потребан за рад са жртвама трговине људима, укључујући и заштитну јединицу Центра која није имала ни посебне процедуре за бригу о деци жртвама трговине људима. Држава је обезбедила бесплатну медицинску помоћ жртвама на државним клиникама. Држава није имала процедуре за сарадњу између Центра и невладиних организација за потребе пружања услуга жртавама и није навела број жртава које је упутила невладиним организацијама на даљу бригу. Посматрачи су проценили да је требало упућивати много већи број жртава невладиним организацијама јер су центрима за социјални рад недостајали специјализовани програми и обучени кадар за рад са жртвама трговине људима. Једна невладина организација је водила једино склониште намењено искључиво женама и деци које су биле жртве трговине, а невладине организације су обезбеђивале медицинску, правну, психолошку образовну и остале врсте помоћи при реинтеграцији жртава. Невладине организације су се ослањале на спољње изворе финансирања приликом пружања помоћи жртвама. Мушкарци жртве нису имали приступ склоништима који су били посебно намењени њима али је једна невладина организација унајмљивала простор по потреби тако да су и мушкраци жртве могли да добију услуге које су биле на располагању женама жртвама. Нису постојала склоништа посебно успостављена само за децу жртве; деца жртве су враћана својим породицама, упућивана у хранитељске породице или у један од два центра за децу без родитељског старања. Државни центри за социјални рад нису могли да одвајају децу од својих породица чак и када су постојали докази да је породица експлоатисала дете.

Жртве су биле у обавези да сарађују у истрази и сведоче током кривичног поступка; невладине организације су известиле да је неким жртвама било запрећено да ће им се судити у случају да одбију сарадњу. Стручњаци су известили да права жртава нису адекватно била заштићена током дугих судских поступака тако да су жртве често морале да се појављују пред трговцима; трговци су често претили жртвама или их застрашивали. Центар је припремио препоруке за тужиоце како да поступају у раду са жртвама; није јасно у којој мери су препоруке биле дистрибуиране и коришћене током извештајног периода. Судије су показале ограничено разумевање сложености предмета трговине људима. У складу са законом у Србији жртве имају право да траже одштету од трговаца подносећи тужбу у грађанском или кривичном поступку, али су судије подстицале жртве да обештећење траже само путем тужбе у грађанским пуступцима, који су били дуготрајни, скупи и који су захтевали да се жртве безброј пута суочавају са својим злостављачима. До данас је само једна жртва трговине људима добила обештећење. Стране жртве су имале право на привремену дозволу боравка која се могла обнављати до годину дана. Закони Републике Србије не предвиђају некажњавање или ослобађање од процесуирања жртава трговине људима који су починили кривична дела за потребе којих су и били подвргнути трговини људима; међутим, током године, у сарадњи са ОЕБСом, једна радна група састављена од судија, тужилаца, полицијских службеника и представника Центра и цивилног друштва припремила је приручник за тужиоце и судије о некажњавању жртава трговине људима. Жртва трговине у сврху сексуалне експлоатације коју је трговац натерао да потпише признање кривице за убиство почела је да служи казну од 18 година затвора током 2014. године; током извештајног периода Уставни суд је одбацио њену жалбу а једна невладина организација је поднела председнику Републике петицију са захтевом за њено помиловање.

ПРЕВЕНЦИЈА

Држава је наставила да улаже ограничене напоре у превенцију. Држава није усвојила стратегију за борбу против трговине људима и акциони план за период 2014-2020.год, иако је 2013. године одржана коначна јавна расправа о стратегији и акционом плану. Током извештајног периода, Влада је формирала Центар за координацију заштите жртава трговине људима, у оквиру полиције, али је још преостало да обезбеди кадар, ресурсе и дефинише надлежности Центра. Национални координатор за борбу против трговине људима наставио је да предводи напоре у сузбијању трговине без обзира што није било довољно ресурса и подршке од стране државе— координатор је истовремено и шеф одсека за миграције граничне полиције и не делује као независни орган. Држава је успоставила савет за борбу против трговине људима, у својству саветодавног тела, 2005. године, који, како су посматрачи приметили, постоји само на папиру и који се није састајао током 2015. године. Држава је увела телефонску линију за пријаву случајева трговине људима и објављивала информације о свим активностима у борби против трговине људима на својој интернет страници и путем друштвених мрежа. Полиција је наставила да решава питања куповине сексуалних услуга и проналази клијенте током рација изведених у објектима у којима се продају сексуалне услуге. Држава је издавала дозволе за рад и регулисала рад приватних агенција за запошљавање; међутим, у пракси су се и туристичке агенције бавиле регрутовањем радне снаге и њихов рад је углавном био нерегулисан. Држава није вршила истрагу превара са понудама за посао или радно експлоатисање на које су указивале невладине организације. Држава није учинила било какав напор да смањи потражњу за радним експлоатисањем. Српске војне снаге су прошле обуку о борби против трговине људима пре поласка на међународне мировне мисије. Држава је организовала обуку о борби против трговине људима за своје дипломате.