Две америчко-српске легенде награђене највишим српским одликовањима

Поводом прославе Дана државности Србије, председник Србије Александар Вучић одликовао је на свечаној церемонија заслужне појединце и институције. Међу добитницима су Американци српског порекла, Давид Вујић, последњи преживели члан „српске седморке“, групе која је радила на свемирском програму „Аполо“, и професорка биомедицинског инжењеринга и медицинских наука на Универзитету Колумбија у Њујорку, проф. др Гордани Вуњак Новаковић.

Тим поводом добитници награда послали су писма захвалности које желимо да поделимо са вама.

Давид Вујић:

Поштовани господине председниче,

Желим да се најлепше захвалим Вама, Влади и народу Републике Србије на указаној части да будем одликован драгоценим „Орденом Карађорђеве звезде првог степена.“ Почаствован сам што сматрате да завређујем да будем уврштен међу великане српске историје, друтва којем ћу се заувек дивити.

Док сам још био дечак, отац ме је често подсећао колико сам имао среће што сам се родио као Американац, али исто тако да никада не заборавим на своје српско срце које увек мора бити спремно да даље преноси знање о нашем славном наслеђу, обичајима, традицији, фолклору и вери, и да помаже онима којима је помоћ потребна.

Прихватам ову награду у част мог драгог оца, мојих колега чланова „Српских Аполо 7“ којих више нема, и свих Срба где год да живе, верујући да сам успео да покажем своју љубав и приврженост нашем народу на одговарајући начин. Молим се да испуним ваша очекивања и жеље мог оца на које ме је обавезао.

Драго ми је што сам добио признање српске заједнице и наставићу да промовишем позитиван идентитет и понос нашег народа.

Упућујем Вам најискреније жеље за добро здравље, срећу и просперитет у годинама које долазе.

С поштовањем,

Дејвид Вуић

проф. др Гордана Вуњак-Новаковић:

Изузетно сам срећна и велика ми је част да примим највише одликовање Републике Србије и придружим се овом малом кругу угледних појединаца којима се дуго дивим. Невероватно је бити међу онима којима је одато највише признање за допринос српском народу и представљању Србије у свету. Ово признање је дошло као потпуно изненађење за мене и не могу довољно изразити своју захвалност што сам номинована и награђен овим одликовањем.

Дозволите ми да пре свега кажем да је ово заједничко признање. Пуно дугујем Србији. Београд је мој родни град у којем сам се родила и стекла своје образовање. Завршила сам чувену Земунску гимназију где сам започела прва истраживацња у области хемије и биологије, а затим наставила да студирам Хемијско инжењерство на Београдском универзитету. Родитељи и професори су ме охрабривали и говорили ми да могу бити све што желим. Мој сан је био да будем део академске заједнице, да се бавим науком и подучавам младе таленте.

Сан се остварио када ми је понуђено да радим на факултету, чак и пре него што сам стекла докторат. Убрзо након тога, током једногодишњег боравка на МИТ-у у Бостону путем Фулбригхт Феллоwшип-а, упознала сам Роберта Ленгера, животног ментора који ми је отворио врата биомедицинског инжењеринга, фасцинантне области којој сам од тада посвећена. То су била трансформативна искуства на којима сам изузетно захвална. Данас знам да је бити део академске заједнице стил живота, а не посао; наша врата никада нису затворена, нашем раду нема краја, наука је сјајна, и успева нам да подучавамо младе таленте.

Током последњих петнаест година било је испуњавајуће бити део интелектуално богатог, колаборативног окружења невероватне подршке на Универзитету Колумбија. Имам срец́у да радим са сјајним колегама из различитих дисциплина са којима делим страст према науци и њеном превођењу у нове и ефикасне медицинске технологије.

Моја лабораторија марљиво ради на регенерацији ткива и органа страдалих као последица повреде или болести, укључујуц́и кости, срце и плуц́а. Концепт је заиста једноставан: “наводимо” матичне ц́елије да граде ткива помоц́у алата за биоинжењеринг. Користец́и исти принцип, развијамо и „органе на чипу“ платформу која нам омогуц́ава да моделирамо људску физиологију, проучавамо патолошка стања као што су болести срца или рак и тестирамо лекове индивидуалним приступом. Док улазимо у еру персонализоване медицине омогуц́ене напретком науке и технологије, ово је најбољи тренутак за бити инжењер биомедицине и помоћи свима нама да живимо дужи и бољи живот.

Најзад, моји највец́и успеси су моји стажисти којима дугујем ову част, заједно са породицом. Међу преко 150 студената и стипендиста постдокторских студија којима сам била ментор, многи су сада на најпрестижнијим универзитетима широм света. Апсолутно најбољи део мог посла је било да им помогнем да постану оно највише што могу, да им обезбедим послове који их пасионирано занимају и да послужим као пример свега што је могуц́е ако волиш оно што радиш и ако се јако потрудиш.

И ништа од овога никада не би било могуц́е без моје невероватне породице: Бранка, Сташе и Ванесе, и наших унука Марине, Данила и Милана.

Још једном, хвала вам пуно на овом невероватном признању.

Гордана Вуњак-Новаковић